Где је сад мој Београд...

Саобраћајне гужве, незгоде, туче, експлозије, колапси, крађе, агресија, псовке, батинање, пљачке... То су углавном слике наше престонице које свакодневно гледамо на најновијем сервису Београђана, инстаграм профилу „Мој Београд” који из дана у дан броји све већи број пратилаца. Београђани када желе да сазнају шта се дешава у граду, да ли има гужве, протеста, да ли да излазе из својих домова, са радних места, прво се распитају код „Мог Београда”. И то заиста јесте онај прави, наш Београд, колико год то не желели да прихватимо. Као из песме: „Сада живот не вреди као пре, а и време као да нам измиче... Где је сад мој Београд”...

На телевизијама се одавно не могу чути и видети праве информације нити сазнати каква је то слика и прилика нашега града. Изгубили су се објективно новинарство, репортерско извештавање без острашћености, информације у правом тренутку.Ако гледамо ТВ често не можемо да сазнамо ни која је температура напољу, а камоли нешто више од тога. Углавном гледамо исте госте, иста лица, безбројна наглабања, филозофирања, приче упразно, а оно од чега се живи остаје на маргинама друштвених мрежа, па не чуди што све више блејимо у наше телефоне, а све мање у ТВ екран.

Грађани су постали лутајући репортери који слике са улица Београда шаљу на овај инстаграм профил за којим се све више потеже. Можда би телевизије требало да се угледају на ову интернет страницу, да буду информативније и актуелније, да укључе грађане у креирање програма, да заиста ослушкују шта се то дешава на тротоарима, улицама, у парковима, супермаркетима, у сваком кутку нашег града. Имале би тако увек информације из прве руке, не би имале проблем са слободним камерама, мањком радне снаге и, што је најважније, биле би прави сервис грађана ове земље, пружале правовремене, а не окаснеле информације...

Телевизије можда не могу да воде битку са брзим интернетом и све доминантнијим друштвеним мрежама које су одавно победиле у информацијама, али могу понекад и да се угледају и преузму успешан модел од њих. Уместо да анализирају и гњаве до бесвести, боље би им било да дају оно што је срж телевизије, од када се појавила, а то је – слика! А пустите нас да ми закључујемо уместо да то чине уместо нас благоглагољиве и новопрозване ТВ звезде, једни те исти жељни публицитета...

Јутарњи програми и београдске хронике врте једну те исту причу, преписују једни од других... Није ни чудо што када желимо да осетимо прави пулс града прво се латимо за наше телефоне, а не телевизоре. Оне и даље негују турске серије. Уљуљкују нас и затварају очи... Да не видимо и не чујемо, да отупимо и не осећамо...

„Где је сад мој Београд? Срећа нам више није добар друг, са нама трчи последњи круг...”

После бројних кувања, квизова, ријалитија, када то кажем мислим и на поједине јутарње програме, обрадовала нас је вест да се ускоро на мали екран враћају брбљива Радио Милева и њене карикатуралне, али искрене комшије... Јер, смеха и опуштања нам треба као хлеба. А ко то може боље од урнебесних станара ове заједнице које и те како препознајемо и који нас опуштају у овим не баш веселим претпразничним данима. Нажалост, неке желимо што пре да испратимо и видимо им врата, попут актера серије „Што се боре мисли моје” на РТС 1. Намеће се питање – зашто наши филмски и ТВ ствараоци не умеју да важне историјске личности представе животно, зашто не умеју да нам пласирају историјски битне чињенице и сазнања на разумљив, пријемчив и свима близак начин... а да то не буде досадно, развучено, често смешно, патетично и приземно. Понављам – и велики владари, књижевници, историјски јунаци били су, пре свега, прво, само обични људи, али од тог људског аутори углавном беже... Када би кренули од те премисе да је сваки велики ум прво човек, па онда све остало, можда би успели да нам их приближе. Овако, удаљују нас од оваквих тема, од интересовања за нашу прошлост... Онда ни не чуди што се ни телевизије не интересују за нас обичне људе... већ је промоција сопствене допадљивости на првом месту.

Где је сад мој Београд?