Gde je sad moj Beograd...

Saobraćajne gužve, nezgode, tuče, eksplozije, kolapsi, krađe, agresija, psovke, batinanje, pljačke... To su uglavnom slike naše prestonice koje svakodnevno gledamo na najnovijem servisu Beograđana, instagram profilu „Moj Beograd” koji iz dana u dan broji sve veći broj pratilaca. Beograđani kada žele da saznaju šta se dešava u gradu, da li ima gužve, protesta, da li da izlaze iz svojih domova, sa radnih mesta, prvo se raspitaju kod „Mog Beograda”. I to zaista jeste onaj pravi, naš Beograd, koliko god to ne želeli da prihvatimo. Kao iz pesme: „Sada život ne vredi kao pre, a i vreme kao da nam izmiče... Gde je sad moj Beograd”...

Na televizijama se odavno ne mogu čuti i videti prave informacije niti saznati kakva je to slika i prilika našega grada. Izgubili su se objektivno novinarstvo, reportersko izveštavanje bez ostrašćenosti, informacije u pravom trenutku.Ako gledamo TV često ne možemo da saznamo ni koja je temperatura napolju, a kamoli nešto više od toga. Uglavnom gledamo iste goste, ista lica, bezbrojna naglabanja, filozofiranja, priče uprazno, a ono od čega se živi ostaje na marginama društvenih mreža, pa ne čudi što sve više blejimo u naše telefone, a sve manje u TV ekran.

Građani su postali lutajući reporteri koji slike sa ulica Beograda šalju na ovaj instagram profil za kojim se sve više poteže. Možda bi televizije trebalo da se ugledaju na ovu internet stranicu, da budu informativnije i aktuelnije, da uključe građane u kreiranje programa, da zaista osluškuju šta se to dešava na trotoarima, ulicama, u parkovima, supermarketima, u svakom kutku našeg grada. Imale bi tako uvek informacije iz prve ruke, ne bi imale problem sa slobodnim kamerama, manjkom radne snage i, što je najvažnije, bile bi pravi servis građana ove zemlje, pružale pravovremene, a ne okasnele informacije...

Televizije možda ne mogu da vode bitku sa brzim internetom i sve dominantnijim društvenim mrežama koje su odavno pobedile u informacijama, ali mogu ponekad i da se ugledaju i preuzmu uspešan model od njih. Umesto da analiziraju i gnjave do besvesti, bolje bi im bilo da daju ono što je srž televizije, od kada se pojavila, a to je – slika! A pustite nas da mi zaključujemo umesto da to čine umesto nas blagoglagoljive i novoprozvane TV zvezde, jedni te isti željni publiciteta...

Jutarnji programi i beogradske hronike vrte jednu te istu priču, prepisuju jedni od drugih... Nije ni čudo što kada želimo da osetimo pravi puls grada prvo se latimo za naše telefone, a ne televizore. One i dalje neguju turske serije. Uljuljkuju nas i zatvaraju oči... Da ne vidimo i ne čujemo, da otupimo i ne osećamo...

„Gde je sad moj Beograd? Sreća nam više nije dobar drug, sa nama trči poslednji krug...”

Posle brojnih kuvanja, kvizova, rijalitija, kada to kažem mislim i na pojedine jutarnje programe, obradovala nas je vest da se uskoro na mali ekran vraćaju brbljiva Radio Mileva i njene karikaturalne, ali iskrene komšije... Jer, smeha i opuštanja nam treba kao hleba. A ko to može bolje od urnebesnih stanara ove zajednice koje i te kako prepoznajemo i koji nas opuštaju u ovim ne baš veselim pretprazničnim danima. Nažalost, neke želimo što pre da ispratimo i vidimo im vrata, poput aktera serije „Što se bore misli moje” na RTS 1. Nameće se pitanje – zašto naši filmski i TV stvaraoci ne umeju da važne istorijske ličnosti predstave životno, zašto ne umeju da nam plasiraju istorijski bitne činjenice i saznanja na razumljiv, prijemčiv i svima blizak način... a da to ne bude dosadno, razvučeno, često smešno, patetično i prizemno. Ponavljam – i veliki vladari, književnici, istorijski junaci bili su, pre svega, prvo, samo obični ljudi, ali od tog ljudskog autori uglavnom beže... Kada bi krenuli od te premise da je svaki veliki um prvo čovek, pa onda sve ostalo, možda bi uspeli da nam ih približe. Ovako, udaljuju nas od ovakvih tema, od interesovanja za našu prošlost... Onda ni ne čudi što se ni televizije ne interesuju za nas obične ljude... već je promocija sopstvene dopadljivosti na prvom mestu.

Gde je sad moj Beograd?