Несуђени краљ Украјине
За нас који смо одувек били на раскрсници великих царстава наравоученије је јасно – чувај се домаћих издајника и добро разумевај стварне намере иностраних моћника
Реч украjина значи – гранична земља. Нама добро познат корен речи – краијна изазива много тешких сећања на страдања наших краjишника. Не само у распаду Југославије већ и Другом светском рату, а пре тога вековима у моћном Aустроугарском царству. Украјина данас гори у великом рату, а њени људи, њена култура, њена земља, по ко зна који пут проживљавају патњу свих народа који се налазе на раскрсници великих империја. Крвава историја те граничне земље данас се наставља до сада невиђеним разарањима и страдањем. Границе Украјине одувек су се померале у складу са моћним суседима и њиховим геополитичким апетитима. Западни део данашње Украјине дуго је био део Пољске, југоисточни део Румуније, a западним делом владала је Аустроугарска, па немачко царство, па југоисточним делом Руско Царство, да би на крају Другог светског рата Украјина постала република у саставу Совјетског Савеза. Данас један други савез већ планира како да после рата који не може да добије против Русије Украјину расподели између Пољске, Румуније, Немачке и, наравно, увек неизбежне Велике Британије. Пратити све преокрете и драме кроз које су прошли народи Украјине исто је као пратити најфантастичнији низ страховитих сукоба, погрома, етничких чишћења, уништавања културе, језика, обичаја, свега. Није ни чудо што једна од десних партија у Украjини данас наступа са следећим програмом: антибуржоазија, антикапитализам, антидемократија, антиглобализам, антилиберализам, антибирократизам, антидогматизам.
Судбина једног аустроугарског аристократе, који је већ у својој деветнаестој години сањао да постане краљ Украјине, само мало одражава сложеност фантастичне украјинске историје. Надвојвода Вилхелм Франц од Аустрије рођен је 1895. на јадранском острву Лошињ на поседу своје племићке породице, која је припадала кући Хабзбург-Лотринген. Ту почиње драматична животна прича човека који је рођен у Хрватској, одрастао у Пољској, школовао се у Моравској, био кадет у Бечу, ратовао у Галицији и Буковини, постао украјински националиста и војни командант, примио украјинско име Васил Вишивани, био емигрант у Шпанији и Паризу, писао поезију, умало постао краљ Украјине, шуровао са нацистичком Немачком, шпијунирао за Британију и Француску и, на крају, умро од туберкулозе у совјетском затвору пре него што су Совјети стигли да га стрељају за све оно што је радио против њих. И ово је само основна линија живота надвојводе Вилхелма.
Црвени принц
Почело је стварно да се захуктава када је његов отац, надвојвода Карл Стефан, одлучио да постане пољски патриота, да се пресели у Варшаву, преузме пољски идентитет, децу научи да буду Пољаци а синове ожени за девојке из пољске аристократије. Све то са намером да постане краљ Пољске а да притом не откаже лојалност својој хабзбуршкој матици. Међутим, најмлађи син Вилхелм иде у супротном правцу. Одлучује се да побегне у Украјину, да постане украјински националиста а тиме и љути противник свега онога што је Пољска. Он лута по сиромашним селима Буковине, упија културу становништва, помаже им и покушава у њима да пробуди виша, национална осећања. Убоги сељаци дају му име Црвени принц. Његов отац схвата да би Вилхелм могао заиста и да одигра важну улогу ако се стави се на чело Украјине, која би под његовом влашћу постала клијент Аустроугарске монархије. Тако би она могла да парира нарастајућој моћи немачког царства. А Немци прихватају идеју да Украјина постане независна, али имају само један циљ: да из ње извуку сву пшеницу, а народ подјарме према својој уверености у надмоћ немачке расе и улогу Словена да буду слуге. Вилхелм добија команду над 4.000 украјинских војника и официра и креће у сукобе са свима који не желе да виде како се ствара независна Украјина. Прво, то су сукоби са Пољацима, па са Румунима, па са царским Русима, па са бољшевичким Русима, па са белим Русима. Он се смешта у данашњи Лавов (немачки Лембергер) и ствара услове да се ту оформи Национална република западне Украјине. Наравно, република поништава идеју да Украјином влада краљ.
Године 1918. Вилхелм добија наређење да напусти Украјину. Не враћа се у Аустрију, већ се крије по селима Буковине. Из Буковине, коју окупирају Румуни, Вилхелм ипак бежи у Беч и агитује за независну Украјину. Јавно жигоше Пољску због погрома извршеног у Лавову, изјављује да се то не би могло догодити у цивилизованој земљи. Његов отац због ове изјаве заувек прекида односе са Вилхелмом. Вилхелм припрема још један, последњи, упад на територију Украјине. У Аустрији окупља 40.000 козака, али пре него што је било шта покренуо, украјински републиканци сами покушавају да протерају бољшевике. Доживљавају тотални пораз, а Вилхелм види да би његова ратна експедиција била немогућа. У ковитлацу револуција и сукоба „свих против свих” створила се једна, независна Совјетска Држава Украјина, па друга, Западна Република Украјина, да би ипак бољшевици победили све претенденте и, године 1922, укључили све делове и територије Украјине у новоосновани Совјетски Савез.
Вилхелм под именом Васил Вишивани бежи у Шпанију, па у Париз, где живи аристократским животом у салонима велеграда, а ноторним животом у ноћним геј клубовима. Води бисексуални живот, пише поезију и сарађује са украјинском емиграцијом. То траје до 1935. године, када још једном мора да побегне – из Париза назад у Беч – јер његова љубавница Полет Којуба доспева на суд зато што без Вилхелмовог знања а у његово име вара инвеститоре да улажу новац у фиктивне послове. Вилхелм обнавља контакте са некадашњим саборцима из Галиције који су у Бечу стационирали Организацију украјинских националиста (ОУН). Вилхелм подржава немачке нацисте, који у нападу на Совјетску Украјину, уз подршку трупа ОУН, масакрирају пољско и јеврејско становништво. Нацисти, наравно, потом одбацују ОУН. Не пада им на памет да Украјинцима омогуће независну државу. Гестапо испитује Вилхелма и његовог брата Карла Албрехта. Карл и под тортуром тврди да је Пољак и не жели да се одрекне свог пољског идентитета. Вилхелм остаје привржен украјинским националистима и окреће се против немачких нациста. После рата, француска и британска тајна служба ангажују га да подстиче националистички терор против совјетских трупа у Украјини.
Лажни пријатељи
Западни „савезници”, па онда противници СССР-а од 1948. до 1952. низом подстакнутих побуна и диверзија држе Украјину у полуратном стању. Совјетски Савез организује снажну антитерористичку операцију и побуне се заустављају. Украјином овладава мир. Чак и када се СССР распао а Украјина први пут постала истински самостална, независна држава, мир је опстајао и у самој Украјини и са наследницом СССР-а, Русијом – све до 2014. године, када Америка у Украјини подстиче хаос који доводи до овог крвавог, судбоносног, братоубилачког рата.
Ко је у Америци тај који је пожелео да буде „краљ” Украјине? Сурово жртвовање десетина хиљада младих живота са циљем да се потчини Украјина организовао је неко ко је, како сада јасно видимо, ипак несуђени „краљ” те напаћене земље. А ако Украјину, као што сада најављују, поново распарчају и међу собом поделе земље некадашњи владари, за Украјинце ће то бити још један језив циклус борбе за слободу под влашћу туђинаца или, у најбољу руку, лажних пријатеља. За нас који смо одувек били на раскрсници великих царстава наравоученије је јасно – чувај се домаћих издајника и добро разумевај стварне намере иностраних моћника.
