Црква само против претераног славља
Свештеници ипак имају разумевања кад уместо домаћина, госте дворе конобари. Важно је испоштовати верска правила у храму и породици, а увече се гости могу примити и у ресторану, ако баш мора
Славу треба доживљавати као благ дан посвећен целој породици. Није битан број гостију, већ атмосфера која се осећа у дому. И сви чланови породице требало би да учествују на јутарњем богослужењу или литургији – да се причесте. Да се тако сједине с Христом који је дао благодат светитељима којима се молимо.
Ово је једноставна и најкраћа порука протојереја Љубе Миловановића, старешине Цркве Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу, верницима који су све чешће збуњени новим трендовима у прослави највећег празника једне породице.
Христ је важнији од свецa
Свештеник подсећа да је наша црква христоцентрична, а то значи да од Сина Божјег све полази. Дакле, Христос је важнији од светитеља ког славимо. Зато у домовима икона Исуса Христа треба да буде највише истакнута, а поред ње, с десне стране икона Богородице, а с леве икона свеца. Било би добро имати и икону Светог Саве. То се често заборавља, па видимо у домовима само икону свеца чија се крсна славa обележава.
Иако је крсна слава распрострањена и у нашем народу траје вековима, увек су се појављивале и неке нејасноће и питања, шта се ваља и шта је исправно.
Прота Миловановић каже да веронаука у школама даје резултате, јер су млађе генерације спремније да послушају савете и да се придржавају црквених правила. За 80 одсто људи крсна слава је народни обичај, иако би духовност и вера требало да буду на првом месту. И он констатује да се у прослави крсне славе превише важности даје гозби, али се нада да ће се то променити, јер млађе генерације слушају савете својих свештеника.
– Суштинска спознаја крсне славе јесте та да се наш светитељ пред Божјим престолом моли за нас и за наше укућане. Свеци су ближи Богу него што смо то ми, као грешни људи, и Бог ће пре њима испунити молитве које му упућују за нас – појашњава отац Љуба.
Неке од дилема су да ли се жито припрема за живе свеце, па тако за Светог архангела у неким породицама се не служи. Али патријарх Павле је говорио да је жито потребно верницима, а не свецима.
Подељено је и мишљење да ли поред жита и колач треба носити у цркву на дан славе. Прота Љуба Миловановић каже да је исправније носити жито у цркву, а колач ломити у кући. У цркву колач носе они који немају с ким да обаве овај обичај, као што је то понегде било за време пандемије короне.
Породице понекад славе две славе, то може бити због мираза или ако су добили земљу у наследство од оних који нису имали потомака, па су дужни да се пред Богом сећају упокојених од којих су добили наследство.
Када се у некој породици не слави више генерација, а потомци не знају која им је била слава, тада они добију нову славу. Често је то Света Петка, која је поштован празник у српском народу, а у ваљевском крају, у таквим приликама, узима се слава Светог владике Николаја у част овог свеца из Лелића.
Наш саговорник каже да се, нажалост, дешава да и некрштени славе, што је грех, јер би прво требало да се крсте, али напомиње да има и некрштених који се причешћују што је много већи грех. Јер, ко некрштен слави не може нешто велико оскрнавити, посебно ако само испуњава обичај, позове госте и спреми гозбу, али никако се не би смео причешћивати јер је свето причешће једно од светих тајни.
У нашем народу обичај је да се слава двори, домаћин стоји поред гостију када се запали свећа, служи и прислужује и тако приноси жртву свецу.
Самим тим је то и одговор на помодарска слављења у ресторанима с много гостију, уз музику и преобиље ића и пића. А уместо домаћина, госте дворе конобари. То није суштина славе, али прота Љуба Миловановић има донекле разумевања и за ову нову појаву, јер ко има много гостију, не може их примити све у стан. Важно је испоштовати верска правила у цркви и породици, а увече се гости могу примити и у ресторану, ако баш мора, важно је да све протекне с мером и без претеривања.
Пандемија короне имала је известан утицај на овај наш обичај: неки су у то време престали да славе, број свечара је знатно смањен. И по престанку епидемије, број гостију се није много повећао.
Дан за радост, а не за напор
Овај моменат би Црква требало да искористи и утиче на вернике да славе литургијски, да се обрати више пажњa на духовно верску димензију, а мање на припремање обиља хране. Јер крсна слава и не треба да представља човеку напор и велику обавезу.
– Слава треба да је радост, дан када се Србин радује, када ће дочекати госте и изнети оно што је припремио за њих, а најбитније је да се прослави у љубави и слози – каже прота Љуба и подсећа на хришћански поздрав „радуј се”, којег православни хришћани Грци често употребљавају уместо „добар дан” или „здраво”.
Деценију на Унесковој листи
Овог 27. новембра навршило се десет година од уписа крсне славе на Унескову листу светске нематеријалне културне баштине.
– Крсна слава је обичај којим се чувају породичне вредности, саборност, национални и верски идентитет светосавља. Она нас разликује од других хришћанских и православних народа – каже за „Магазин” етнолошкиња, др Весна Марјановић.
Захваљујући њој и њеним колегама из Етнографског музеја у Београду крсна слава је доспела на Унескову листу светског нематеријалног културног наслеђа пре десет година. То је било прво културно добро из Србије уписано на ту листу.
Честитање преко вајбера
Раније су се слале дописнице или честитке којима се честитао овај празник, а данас за то служе СМС и вајбер. Након периода изолације због пандемије короне однос према крсној слави донекле се променио, бар кад је реч о броју гостију и понуде у храни на трпези, потврђује и Весна Марјановић. Осим тога, породице су се временом прилично осуле, јер млади одлазе на школовање и рад у иностранство па теже могу да присуствују породичном окупљању. У том случају прибегава се и онлајн комуникацији преко вајбера, скајпа или неког другог видео-медија.
Национална идентификација
– Слављењем крсне славе врши се све више и национална идентификација: „Славим славу, ја сам Србин!”, а неретко служи и показивању социјалног статуса, односно богатства, приређивањем великих и раскошних гозби. Њена одрживост се донекле огледа и у садашњем односу према слави као искључиво српском православном обележју и црквено-народној православној свечаности – каже етнолошкиња.
Суштина – молитва Богу
– Суштина славе је молитва Богу, а обавезни су жито, колач, вино, свећа и тамјан. Тог дана се мора отићи у цркву и обавити породични ручак код куће, а када се ти елементи задовоље, онда се може приредити и раскошнији провод у неком угоститељском објекту за ширу фамилију и пријатеље, што је својствено богатијим породицама у данашње време – каже Весна Марјановић.
