Crkva samo protiv preteranog slavlja
Sveštenici ipak imaju razumevanja kad umesto domaćina, goste dvore konobari. Važno je ispoštovati verska pravila u hramu i porodici, a uveče se gosti mogu primiti i u restoranu, ako baš mora
Slavu treba doživljavati kao blag dan posvećen celoj porodici. Nije bitan broj gostiju, već atmosfera koja se oseća u domu. I svi članovi porodice trebalo bi da učestvuju na jutarnjem bogosluženju ili liturgiji – da se pričeste. Da se tako sjedine s Hristom koji je dao blagodat svetiteljima kojima se molimo.
Ovo je jednostavna i najkraća poruka protojereja Ljube Milovanovića, starešine Crkve Silaska Svetog Duha na apostole u Obrenovcu, vernicima koji su sve češće zbunjeni novim trendovima u proslavi najvećeg praznika jedne porodice.
Hrist je važniji od sveca
Sveštenik podseća da je naša crkva hristocentrična, a to znači da od Sina Božjeg sve polazi. Dakle, Hristos je važniji od svetitelja kog slavimo. Zato u domovima ikona Isusa Hrista treba da bude najviše istaknuta, a pored nje, s desne strane ikona Bogorodice, a s leve ikona sveca. Bilo bi dobro imati i ikonu Svetog Save. To se često zaboravlja, pa vidimo u domovima samo ikonu sveca čija se krsna slava obeležava.
Iako je krsna slava rasprostranjena i u našem narodu traje vekovima, uvek su se pojavljivale i neke nejasnoće i pitanja, šta se valja i šta je ispravno.
Prota Milovanović kaže da veronauka u školama daje rezultate, jer su mlađe generacije spremnije da poslušaju savete i da se pridržavaju crkvenih pravila. Za 80 odsto ljudi krsna slava je narodni običaj, iako bi duhovnost i vera trebalo da budu na prvom mestu. I on konstatuje da se u proslavi krsne slave previše važnosti daje gozbi, ali se nada da će se to promeniti, jer mlađe generacije slušaju savete svojih sveštenika.
– Suštinska spoznaja krsne slave jeste ta da se naš svetitelj pred Božjim prestolom moli za nas i za naše ukućane. Sveci su bliži Bogu nego što smo to mi, kao grešni ljudi, i Bog će pre njima ispuniti molitve koje mu upućuju za nas – pojašnjava otac Ljuba.
Neke od dilema su da li se žito priprema za žive svece, pa tako za Svetog arhangela u nekim porodicama se ne služi. Ali patrijarh Pavle je govorio da je žito potrebno vernicima, a ne svecima.
Podeljeno je i mišljenje da li pored žita i kolač treba nositi u crkvu na dan slave. Prota Ljuba Milovanović kaže da je ispravnije nositi žito u crkvu, a kolač lomiti u kući. U crkvu kolač nose oni koji nemaju s kim da obave ovaj običaj, kao što je to ponegde bilo za vreme pandemije korone.
Porodice ponekad slave dve slave, to može biti zbog miraza ili ako su dobili zemlju u nasledstvo od onih koji nisu imali potomaka, pa su dužni da se pred Bogom sećaju upokojenih od kojih su dobili nasledstvo.
Kada se u nekoj porodici ne slavi više generacija, a potomci ne znaju koja im je bila slava, tada oni dobiju novu slavu. Često je to Sveta Petka, koja je poštovan praznik u srpskom narodu, a u valjevskom kraju, u takvim prilikama, uzima se slava Svetog vladike Nikolaja u čast ovog sveca iz Lelića.
Naš sagovornik kaže da se, nažalost, dešava da i nekršteni slave, što je greh, jer bi prvo trebalo da se krste, ali napominje da ima i nekrštenih koji se pričešćuju što je mnogo veći greh. Jer, ko nekršten slavi ne može nešto veliko oskrnaviti, posebno ako samo ispunjava običaj, pozove goste i spremi gozbu, ali nikako se ne bi smeo pričešćivati jer je sveto pričešće jedno od svetih tajni.
U našem narodu običaj je da se slava dvori, domaćin stoji pored gostiju kada se zapali sveća, služi i prislužuje i tako prinosi žrtvu svecu.
Samim tim je to i odgovor na pomodarska slavljenja u restoranima s mnogo gostiju, uz muziku i preobilje ića i pića. A umesto domaćina, goste dvore konobari. To nije suština slave, ali prota Ljuba Milovanović ima donekle razumevanja i za ovu novu pojavu, jer ko ima mnogo gostiju, ne može ih primiti sve u stan. Važno je ispoštovati verska pravila u crkvi i porodici, a uveče se gosti mogu primiti i u restoranu, ako baš mora, važno je da sve protekne s merom i bez preterivanja.
Pandemija korone imala je izvestan uticaj na ovaj naš običaj: neki su u to vreme prestali da slave, broj svečara je znatno smanjen. I po prestanku epidemije, broj gostiju se nije mnogo povećao.
Dan za radost, a ne za napor
Ovaj momenat bi Crkva trebalo da iskoristi i utiče na vernike da slave liturgijski, da se obrati više pažnja na duhovno versku dimenziju, a manje na pripremanje obilja hrane. Jer krsna slava i ne treba da predstavlja čoveku napor i veliku obavezu.
– Slava treba da je radost, dan kada se Srbin raduje, kada će dočekati goste i izneti ono što je pripremio za njih, a najbitnije je da se proslavi u ljubavi i slozi – kaže prota Ljuba i podseća na hrišćanski pozdrav „raduj se”, kojeg pravoslavni hrišćani Grci često upotrebljavaju umesto „dobar dan” ili „zdravo”.
Deceniju na Uneskovoj listi
Ovog 27. novembra navršilo se deset godina od upisa krsne slave na Uneskovu listu svetske nematerijalne kulturne baštine.
– Krsna slava je običaj kojim se čuvaju porodične vrednosti, sabornost, nacionalni i verski identitet svetosavlja. Ona nas razlikuje od drugih hrišćanskih i pravoslavnih naroda – kaže za „Magazin” etnološkinja, dr Vesna Marjanović.
Zahvaljujući njoj i njenim kolegama iz Etnografskog muzeja u Beogradu krsna slava je dospela na Uneskovu listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa pre deset godina. To je bilo prvo kulturno dobro iz Srbije upisano na tu listu.
Čestitanje preko vajbera
Ranije su se slale dopisnice ili čestitke kojima se čestitao ovaj praznik, a danas za to služe SMS i vajber. Nakon perioda izolacije zbog pandemije korone odnos prema krsnoj slavi donekle se promenio, bar kad je reč o broju gostiju i ponude u hrani na trpezi, potvrđuje i Vesna Marjanović. Osim toga, porodice su se vremenom prilično osule, jer mladi odlaze na školovanje i rad u inostranstvo pa teže mogu da prisustvuju porodičnom okupljanju. U tom slučaju pribegava se i onlajn komunikaciji preko vajbera, skajpa ili nekog drugog video-medija.
Nacionalna identifikacija
– Slavljenjem krsne slave vrši se sve više i nacionalna identifikacija: „Slavim slavu, ja sam Srbin!”, a neretko služi i pokazivanju socijalnog statusa, odnosno bogatstva, priređivanjem velikih i raskošnih gozbi. Njena održivost se donekle ogleda i u sadašnjem odnosu prema slavi kao isključivo srpskom pravoslavnom obeležju i crkveno-narodnoj pravoslavnoj svečanosti – kaže etnološkinja.
Suština – molitva Bogu
– Suština slave je molitva Bogu, a obavezni su žito, kolač, vino, sveća i tamjan. Tog dana se mora otići u crkvu i obaviti porodični ručak kod kuće, a kada se ti elementi zadovolje, onda se može prirediti i raskošniji provod u nekom ugostiteljskom objektu za širu familiju i prijatelje, što je svojstveno bogatijim porodicama u današnje vreme – kaže Vesna Marjanović.
