Сечиво достојно официра

Након Првог светског рата постало је јасно да су сабље и друга дугачка борбена сечива изгубила трку са ватреним оружјем. Пушка и пиштољ били су успешнији у наношењу рана непријатељу. Сабљи и мачу је одзвонило и они су полако отишли у историју.

Ипак, сечиво је у случају официра и даље је било важно. Сабље су официри и даље носили са поносом, оне су биле доказ професионалног и друштвеног успеха. Због тога су многе војске широм света увеле парадни бодеж. Он је мења сабљу која је функцију задржала само током војних парада и државних празника, када су официри носили свечане униформе.  У Краљевини Југославији официри су на десном боку носили бодеж који је у зависности од рода у којем је служио власник, могао да буде пешадијски, морнарички и ваздухопловни.

Бодеж је хладно оружје са које служи као споредно оружје у блиској борби. Врх сечива је оштар јер је његова намена пробадање. Током последњег века бодеж је добио неформални стандард:  кратка оштрица са оштро суженим врхом, сечиво је обавезно двосекло. Бодежи обавезно имају накрсницу, односно заштиту која искључује могућност да рука услед отпора током убадања, склизне ка сечиву. Најпознатији бодеж на свету је онај који користе британске специјалне јединице, такозвани САС. То је борбено сечиво које на себи нема ни један сувишан детаљ.

Парадни бодежи могу да буду права мала уметничка дела.  На пример, ваздухопловни бодеж Краљевине Југославије има накрсницу стилизовану у облик елисе. Морнарички бодеж је богато украшен мотивима везаним за пловидбу и поморство.

Након Другог светског рата бодежи дефинитивно одлазе у историју. У нашој војсци се поново појављују у 21. веку, јер најбољи официри више не добијају пиштоље већ сабље и бодеже.