Мушкарци се јаве лекару када почну да им отпадају делови тела
Гост новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ је Миша Стојиљковић, новинар и психолог. Будући да дужи низ година држи предавања и радионице за очеве о родитељству, он говори о томе са каквим се изазовима суочавају тате у Србији, које најчешће проблеме имају и како их превазилазе.
– Чуо сам много људи који кажу да када дођу у неке позније године живота да им је жао што нису проводили више времена са својом децом. Али нисам чуо никога ко каже да му је жао што је проводио много времена са децом. То је јако добра илустрација – истакао је Стојиљковић.
Једно истраживање је показало да данашње тате дневно свега 11 минута посвећују деци, а да тек сваки 20. отац учествује активно у потпуном једном одгоју деце. Стојиљковић истиче да је био потпуно шокиран тим податком и да није сигуран да је реалан, зато што зна за много мушкараца који врло активно учествују у подизању своје деце као и у животима својих породица.
– Ако се узме податак да 50 одсто мушкараца који су се развели не плаћају алиментацију својим бившим супругама, онда то мало вуче ка овом тасу од 11 минута, јер је за веровати да онда они баш и нису посвећени својој деци. У групама подршке које радим са татама имам искуства са потпуно другачијом групом мушкараца. То су мушкарци који су врло укључени у породични живот и којима је та улога оца изузетно важна и која их негде битно дефинише Али ако ти имаш 11 минута квалитетно проведених са својим дететом, па и то је довољно да се створи нека добра и здрава веза. Можеш ти бити пет сати у истој простори са дететом, али ако не обраћаш пажњу на њега, ако ти радиш нешто своје, а дете нешто своје, ви просто само делите исти простор – сматра Стојиљковић.
Деци су, каже он, важни родитељи и добар однос са њима, квалитетан контакт који подразумева и то да се деца осећају вољено, заштићено, сигурно и да имају некога на кога могу увек да се ослоне.
– Али добар однос са децом значи и да их ми пустимо да буду сама са собом или сама са својим друштвом онда када то треба. Ми смо им највише потребни у прве две до три године. После тога, од треће године живота детета, њима су много више потребни вршњаци. И они о животу и о правилима, писаним и неписаним у животу, уче кроз социјалне односе са вршњацима – навео је гост нашег подкаста.
Јако је важно бити ангажовани родитељ. Стојиљковић у нашој емисији открива и шта то заправо значи.
– Ангажовани отац је онај ко зна где стоје дечје чарапе и гаће, где стоје зимске, а где летње ствари. Ангажовани мушкарац је онај коме не мора жена да каже: „иди купи јаја“, него види у фрижидеру да нема јаја па оде и купи их. Ако умеш да процениш како да обучеш своје дете и ако знаш где стоји то што треба да му обучеш, то значи да си ангажован јер знаш где ти је шта и не мораш да зовеш супругу и да је питаш где нам је ово, где нам је оно. Ангажованост подразумева и вођење на разне спортове, и одвођење, и довођење из школе, али ангажованост подразумева и одлазак са дететом у дом здравља. Све чешће видим тате у чекаоницама домовима здравља – каже Стојиљковић.
Он истиче да и у Јапану, и у Србији, и у Бразилу, и у Шведској, мушкарци живе пет година краће од жена. Али је само једна година од тих пет због биолошких разлика.
– Ове остале четири због којих ми живимо краће од жена су резултат последица наших понашања. Понашамо се тако да на крају себи скратимо живот. Врло касно се јављамо лекару. Мушкарци, како је то лепо рекао један предавач на једној конференцији, јаве се лекару када почну да им одпадају делови тела. Мало звучи драматично и није увек тако, али чињеница је да се мушкарци много касније јављају лекару, и да много ређе одлазе на превентивне контролне прегледе и скрининге. Мушкарци се чешће понашају ризично. Тај ризик не мора да се одмах покаже као негативан, али се кроз време покаже као нешто негативно. Статистика показује и у Србији и у другим земљама, да већину саобраћајки скриве мушкарци. Зато што нешто доказују себи и другима или несвесно то раде - каже Стојиљковић.
Грешка је, наводи наш саговорник, јер не умемо да кажемо - помози ми.
– И томе треба да учимо нашу мушку децу, да затраже помоћ. Чињеница је да се дешава да се нама мушкарцима од малих ногу шаље порука да морамо да будемо јаки, да не смемо да покажемо слабост, да треба да издржимо све ударце, да будемо јаки као стена, да будемо ослонац, да ћутимо и трпимо јер ће ето нешто проћи, к'о те шта пита, мораш да донесеш храну на сто… Ја се шалим, мада верујем да у томе има доста истине, да су две главне активности у којима су мушкарци вековима учествовали подразумевале чутање. То су лов и рат. Кад хоћеш нешто да уловиш, мораш да ћутиш. Иначе ће те чути и побећи ће животиња, а исто и у рату. И ту мораш да ћутиш, да те не би открили. И онда смо ми навикли да ћутимо и да мало тога делимо. То ћутање лежи и у тим нагомиланим, вишевековним искуствима – наводи Стојиљковић.
Гост нашег подкаста појашњава и да му породични живот јако прија и да му је то важан сегмент живота, као и боравак са добрим, позитивним људима.
– У последњих пар година супруга и ја редовно идемо на концерте Београдске филхармоније и то нам је храна за душу. Ја се сваки пут после концерта осећам као да сам био на масажи. Препорођено – наводи Стојиљковић.
