Непосредни и стварни кривци
Онај ко је из било ког разлога уклонио анкере који су држали сајле, које су делимично носиле надстрешницу, мора да буде особа с озбиљним мањком интелигенције и знања
Не тако давно, на овом истом месту објављен је ауторов текст „Рупа на кући, симбол општег пропадања”. У тренутку рада на њему, указујући на опште мањкавости система као и архитектонске и грађевинске струке, аутор није ни слутио да ће нас, грешком тих струка а и државе, убрзо задесити једна велика трагедија. После онога што се догодило у Новом Саду 1. новембра ове године не постоје речи утехе за десетине директно погођених породица, а да не помињемо у суштини безосећајне расправе о узроцима и кривцима. Али једино „добро” које би из тога могло да произађе јесте да се у Србији цео систем постави на право место, што је огроман а често и Сизифов посао.
Писац ових редова се у то лично уверио, између осталог, и током свог 15-годишњег рада у органима Инжењерске коморе Србије, а и у дугој професионалној пракси архитекте.
Недавно објављена изјава академика и архитекте Бранислава Митровића, део дужег разговора који није приказан, да он не би као прекор узео чињеницу да аутобуска станица у Новом Саду у тренутку пада надстрешнице није имала употребну дозволу на најбољи начин илуструје величину парадокса у ком ми радимо и живимо.
Аутор верује да је ова изјава колеге Митровића првенствено дата јер код нас бројни објекти немају употребну дозволу уопште или макар не у тренутку пуштања у рад. Како је то, нажалост, ноторна чињеница али никако и оправдање, овде мора да се постави питање чему код нас служе закони. Јер у закону пише да тако не сме да се ради. Употребна дозвола је последња дозвола у низу процеса градње било код објекта, а њоме се и званично завршава тај процес и објекат се предаје инвеститору на употребу.
Иначе, како се последњих недеља у вези с падом надстрешнице чуло толико погрешних, тенденциозних или непотпуних изјава, треба објаснити да је питање одговорности, у суштини, веома једноставно.
Процес одговорности
У процесу изградње објеката линија одговорности, која у том облику постоји више од стотину година, дефинише то питање без простора за неспоразуме и тумачења. На врху пирамиде је инвеститор, који ангажује пројектанта, који треба да уради пројекат за замишљени објекат. Да би се приступило пројектовању, један од претходна два чиниоца треба да прибави информације о тзв. улазним подацима, као што су имовинско-правно стање локације, геолошки услови, (урбанистичка) информација о локацији, геодетски снимак локације и све друго што може да буде у вези с локацијом или врстом и наменом објекта који треба пројектовати. У даљем поступку, када је пројекат готов, потписан и оверен од стране одговорног пројектанта, он се шаље на добијање разних сагласности (опет у зависности од пројекта) па на техничку контролу коју врше од пројекта независни одговорни пројектанти. Ако контрола има позитивни исход, пројекат се шаље надлежном грађевинском одељењу на добијање дозволе за градњу. По добијању дозволе, спроводи се тендер за извођење грађевинских и других радова и на основу његовог резултата се с изабраним извођачем склапа уговор о градњи. У зависности од уговора, неки од претходних чинилаца има обавезу да изврши пријаву почетка радова код надлежног грађевинског органа. Од тог тренутка може да се започне са градњом.
И наш закон, као и исти у макар већини земаља, прописује да је током изградње објекта неопходно именовати надзорни орган који се стара о исправности извођења радова. Треба рећи да постоји више врста надзора. Постоје инвеститорски и пројектантски надзор, које може али и не мора да врши иста особа а који се старају да се ствари на градилишту одвијају према дозволом регистрованом стању, у интересу инвеститора и у складу са пројектом који је урадио пројектант. Оба ова надзора нису законска обавеза, али се код иоле већих објеката препоручују. Онда долазе тзв. стручни надзори којих код комплексних објеката има више – из разних инжењерских струка – и који јесу законска обавеза. Стручни надзор има законску моћ деловања: може да заустави или затвори градилиште и све процесе на њему ако сматра да се било шта ради мимо закона, норми, уговорених обавеза и одобреног пројекта. Тај надзор је „алфа и омега” током периода градње, он врши уписе у грађевинску књигу и претходно одобрава извођачу све планиране делатности. Као последњи, постоји и конзерваторски надзор, који је, у случају када га надлежни Завод за заштиту својим решењем пропише, обавезан. Тај надзор се стара да се све позиције од интереса за споменичку заштиту изводе према одобрењу завода.
И на крају процеса градње, пошто су сви чиниоци обавили свој посао у складу са законом и издатим дозволама, инвеститор подноси захтев за добијање употребне дозволе за изграђени објекат.
Цео процес сведен у ових неколико пасуса не делује толико компликовано, али у стварности јесте, мада је то законом прописан процес. И докле год неко не промени тај процес, а овај се показао у вишевековној пракси као исправан, он важи за све било да зида држава или мали инвеститор.
На питање ко је крив за трагедију у Новом Саду одговор лежи у горе наведеном процесу, јер у њему су све дужности и обавезе регулисане и познате а свака позиција има своје име и презиме, број лиценце и лични печат одговорног пројектанта или извођача. Дивно је што наш председник републике по три сата дневно, према сопственој изјави, проучава техничку документацију јер се и то савршено уклапа у парадокс у коме смо. Резултат његовог проучавања ће вероватно бити идентичан ономе који би имао аутор ових редова када би узео да чита медицинску документацију неког озбиљног случаја, то јест – никакав.
Такође, његова изјава да не можемо дозволити да нам земља стане јер сада одједанпут нико неће да издаје дозволе зато што за то надлежни неће да сносе одговорност још једна је илустрација тога. Да ли је треба разумети као да су до сада надлежни издавали дозволе јер за то нису сносили одговорност? Ја бих се на председниковом месту јако забринуо за садашњост наше земље, а камоли за будућност јер – где смо ми то ако надлежни не желе да сносе одговорност!
Стварни кривци
Ту се враћамо на почетак. Тачно смо тамо где је рупа на кући симбол општег пропадања, где закони важе само када власт на томе баш инсистира или јој иде наруку и где је, управо због тога, сасвим нормално да надстрешница падне.
Непосредни кривци за Нови Сад могу врло лако да буду утврђени. Стварни кривци су наши политичари из претходних гарнитура и из тренутне гарнитуре, па онда стручна удружења која, част изузецима, изигравају нојеве када год се нешто непријатно појави на хоризонту, као и свеукупна струка, састављена од свих дама и господе одговорних пројектаната који својим нечињењем, ходом по линији мањег отпора а неки и практиковањем непотизма, корупције и сличног, дозвољавају да се све ово деси. А сада се десио Нови Сад и сви смо криви за то.
Понашање врха државе, који је прво окривио Завод за заштиту, па пројектанта зграде из шездесетих година, па онда заћутао и однео председнику комплетну документацију на дневно тросатно ишчитавање више не вреди ни коментарисати.
А да неко из било ког разлога уклони конструктивни део објекта (анкере који су држали сајле, које су делимично носиле надстрешницу), мора да буде особа с озбиљним мањком интелигенције и знања јер је свакоме иоле интелигентном јасно да када срушите стуб, оно што је на стубу пада. А ако особа која је дала налог за то дело није знала да је у питању конструктивни елемент зграде, онда та особа није имала шта да тражи на градилишту.
*архитекта, одговорни пројектант
