Neposredni i stvarni krivci

Ne tako davno, na ovom istom mestu objavljen je autorov tekst „Rupa na kući, simbol opšteg propadanja”. U trenutku rada na njemu, ukazujući na opšte manjkavosti sistema kao i arhitektonske i građevinske struke, autor nije ni slutio da će nas, greškom tih struka a i države, ubrzo zadesiti jedna velika tragedija. Posle onoga što se dogodilo u Novom Sadu 1. novembra ove godine ne postoje reči utehe za desetine direktno pogođenih porodica, a da ne pominjemo u suštini bezosećajne rasprave o uzrocima i krivcima. Ali jedino „dobro” koje bi iz toga moglo da proizađe jeste da se u Srbiji ceo sistem postavi na pravo mesto, što je ogroman a često i Sizifov posao.

Pisac ovih redova se u to lično uverio, između ostalog, i tokom svog 15-godišnjeg rada u organima Inženjerske komore Srbije, a i u dugoj profesionalnoj praksi arhitekte.

Nedavno objavljena izjava akademika i arhitekte Branislava Mitrovića, deo dužeg razgovora koji nije prikazan, da on ne bi kao prekor uzeo činjenicu da autobuska stanica u Novom Sadu u trenutku pada nadstrešnice nije imala upotrebnu dozvolu na najbolji način ilustruje veličinu paradoksa u kom mi radimo i živimo.

Autor veruje da je ova izjava kolege Mitrovića prvenstveno data jer kod nas brojni objekti nemaju upotrebnu dozvolu uopšte ili makar ne u trenutku puštanja u rad. Kako je to, nažalost, notorna činjenica ali nikako i opravdanje, ovde mora da se postavi pitanje čemu kod nas služe zakoni. Jer u zakonu piše da tako ne sme da se radi. Upotrebna dozvola je poslednja dozvola u nizu procesa gradnje bilo kod objekta, a njome se i zvanično završava taj proces i objekat se predaje investitoru na upotrebu.

Inače, kako se poslednjih nedelja u vezi s padom nadstrešnice čulo toliko pogrešnih, tendencioznih ili nepotpunih izjava, treba objasniti da je pitanje odgovornosti, u suštini, veoma jednostavno.

Proces odgovornosti

U procesu izgradnje objekata linija odgovornosti, koja u tom obliku postoji više od stotinu godina, definiše to pitanje bez prostora za nesporazume i tumačenja. Na vrhu piramide je investitor, koji angažuje projektanta, koji treba da uradi projekat za zamišljeni objekat. Da bi se pristupilo projektovanju, jedan od prethodna dva činioca treba da pribavi informacije o tzv. ulaznim podacima, kao što su imovinsko-pravno stanje lokacije, geološki uslovi, (urbanistička) informacija o lokaciji, geodetski snimak lokacije i sve drugo što može da bude u vezi s lokacijom ili vrstom i namenom objekta koji treba projektovati. U daljem postupku, kada je projekat gotov, potpisan i overen od strane odgovornog projektanta, on se šalje na dobijanje raznih saglasnosti (opet u zavisnosti od projekta) pa na tehničku kontrolu koju vrše od projekta nezavisni odgovorni projektanti. Ako kontrola ima pozitivni ishod, projekat se šalje nadležnom građevinskom odeljenju na dobijanje dozvole za gradnju. Po dobijanju dozvole, sprovodi se tender za izvođenje građevinskih i drugih radova i na osnovu njegovog rezultata se s izabranim izvođačem sklapa ugovor o gradnji. U zavisnosti od ugovora, neki od prethodnih činilaca ima obavezu da izvrši prijavu početka radova kod nadležnog građevinskog organa. Od tog trenutka može da se započne sa gradnjom.

I naš zakon, kao i isti u makar većini zemalja, propisuje da je tokom izgradnje objekta neophodno imenovati nadzorni organ koji se stara o ispravnosti izvođenja radova. Treba reći da postoji više vrsta nadzora. Postoje investitorski i projektantski nadzor, koje može ali i ne mora da vrši ista osoba a koji se staraju da se stvari na gradilištu odvijaju prema dozvolom registrovanom stanju, u interesu investitora i u skladu sa projektom koji je uradio projektant. Oba ova nadzora nisu zakonska obaveza, ali se kod iole većih objekata preporučuju. Onda dolaze tzv. stručni nadzori kojih kod kompleksnih objekata ima više – iz raznih inženjerskih struka – i koji jesu zakonska obaveza. Stručni nadzor ima zakonsku moć delovanja: može da zaustavi ili zatvori gradilište i sve procese na njemu ako smatra da se bilo šta radi mimo zakona, normi, ugovorenih obaveza i odobrenog projekta. Taj nadzor je „alfa i omega” tokom perioda gradnje, on vrši upise u građevinsku knjigu i prethodno odobrava izvođaču sve planirane delatnosti. Kao poslednji, postoji i konzervatorski nadzor, koji je, u slučaju kada ga nadležni Zavod za zaštitu svojim rešenjem propiše, obavezan. Taj nadzor se stara da se sve pozicije od interesa za spomeničku zaštitu izvode prema odobrenju zavoda.

I na kraju procesa gradnje, pošto su svi činioci obavili svoj posao u skladu sa zakonom i izdatim dozvolama, investitor podnosi zahtev za dobijanje upotrebne dozvole za izgrađeni objekat.

Ceo proces sveden u ovih nekoliko pasusa ne deluje toliko komplikovano, ali u stvarnosti jeste, mada je to zakonom propisan proces. I dokle god neko ne promeni taj proces, a ovaj se pokazao u viševekovnoj praksi kao ispravan, on važi za sve bilo da zida država ili mali investitor.

Na pitanje ko je kriv za tragediju u Novom Sadu odgovor leži u gore navedenom procesu, jer u njemu su sve dužnosti i obaveze regulisane i poznate a svaka pozicija ima svoje ime i prezime, broj licence i lični pečat odgovornog projektanta ili izvođača. Divno je što naš predsednik republike po tri sata dnevno, prema sopstvenoj izjavi, proučava tehničku dokumentaciju jer se i to savršeno uklapa u paradoks u kome smo. Rezultat njegovog proučavanja će verovatno biti identičan onome koji bi imao autor ovih redova kada bi uzeo da čita medicinsku dokumentaciju nekog ozbiljnog slučaja, to jest – nikakav.

Takođe, njegova izjava da ne možemo dozvoliti da nam zemlja stane jer sada odjedanput niko neće da izdaje dozvole zato što za to nadležni neće da snose odgovornost još jedna je ilustracija toga. Da li je treba razumeti kao da su do sada nadležni izdavali dozvole jer za to nisu snosili odgovornost? Ja bih se na predsednikovom mestu jako zabrinuo za sadašnjost naše zemlje, a kamoli za budućnost jer – gde smo mi to ako nadležni ne žele da snose odgovornost!

Stvarni krivci

Tu se vraćamo na početak. Tačno smo tamo gde je rupa na kući simbol opšteg propadanja, gde zakoni važe samo kada vlast na tome baš insistira ili joj ide naruku i gde je, upravo zbog toga, sasvim normalno da nadstrešnica padne.

Neposredni krivci za Novi Sad mogu vrlo lako da budu utvrđeni. Stvarni krivci su naši političari iz prethodnih garnitura i iz trenutne garniture, pa onda stručna udruženja koja, čast izuzecima, izigravaju nojeve kada god se nešto neprijatno pojavi na horizontu, kao i sveukupna struka, sastavljena od svih dama i gospode odgovornih projektanata koji svojim nečinjenjem, hodom po liniji manjeg otpora a neki i praktikovanjem nepotizma, korupcije i sličnog, dozvoljavaju da se sve ovo desi. A sada se desio Novi Sad i svi smo krivi za to.

Ponašanje vrha države, koji je prvo okrivio Zavod za zaštitu, pa projektanta zgrade iz šezdesetih godina, pa onda zaćutao i odneo predsedniku kompletnu dokumentaciju na dnevno trosatno iščitavanje više ne vredi ni komentarisati.

A da neko iz bilo kog razloga ukloni konstruktivni deo objekta (ankere koji su držali sajle, koje su delimično nosile nadstrešnicu), mora da bude osoba s ozbiljnim manjkom inteligencije i znanja jer je svakome iole inteligentnom jasno da kada srušite stub, ono što je na stubu pada. A ako osoba koja je dala nalog za to delo nije znala da je u pitanju konstruktivni element zgrade, onda ta osoba nije imala šta da traži na gradilištu.

*arhitekta, odgovorni projektant