Више гужве него купуса
Овогодишња Глогоњска јесен, то јест „Kупусијада”, окупила је по 17. пут повртаре да одмере свој род, а домаћице да прикажу „пратећи програм”, уз једно „али”
Не слажу се глогоњски купусари да ишта у производњи заостају за колегама из Футога или Мрчајеваца. Зато не одустају ни од окупљања које колоквијално зову „Купусијада”, a које се догађа малтене сваке године, бар у десетак места у Србији. Тако су се у Глогоњу, селу које има педигре села повртара, а између две сече купусњача, преселили на сеоски трг. Колеге из краја па и даље окупила је по 17. пут Глогоњска јесен да одмере свој род, а домаћице да прикажу „пратећи програм”, уз једно „али”.
Овогодишња манифестација најмање је била мегдан поље за најрепрезентативнији примерак купуса у сезони. Наиме, није било смисла у томе се такмичити па су овде у шали пали предлози да се критеријум преиначи у тражење најмање главице. То би, кажу, имало смисла, јер је приметан био мањи број излагача, самим тим и слабија понуда, баш какав је и овогодишњи род. Тешко је ове године било одгојити купус, али и друге купусњаче, попут карфиола, кеља, прокеља итд., а купусари су се сви до једног жалили да су их у бољим резултатима омели екстремни климатски услови.
– То у пракси значи да три месеца овде није пала кап кише, а купус воли воду. Зато је много ситнији иако пумпе нисмо гасили, али кишница је кишница. Мучимо се већ годинама уназад да одржимо производњу, али је то све теже, па већ имамо људе који су се скроз окренули лудаји, па и прешли на узгој кивија, кикирикија. То нам је изгледа будућност овде у Банату – вајка се Данаил Вучковски из овдашњег удружења повртара и додаје да су одавно схватили да нешто мора да се мења и код избора сорти купуса. Зато су у овом крају са традиционалних сорти браво и потомак прешли на футошки купус, али и на 20 одсто вишу, мада већ дуплирану цену, у односу на прошлу сезону.
– Ми смо асортиман променили пре три године и решили се да гајимо футошки купус. Он код нас дође наместо лука, да земља не одмара. Ништа нисмо прскали нити ђубрили јер је већ било бачено када смо сејали лук. Тако увек радимо, али ова година је сва наопака. Памтим, рецимо, прошле године: главице су биле и по седам и више килограма, а ове године ни близу, бар код нас у Опову – каже искусна повртарка Јелица Матић. Међу њених 3.000 струкова сочног поврћа нађе се тек неколико примерака близу шампионске тежине, док је просечна главица упола лакша, али је сорта из Футога на гласу због лиски које су мекше и слађе па се лакше киселе у односу на друге сорте. Зато са пласманом проблема нема и све што произведе брзо прода већ у свом месту. Просечна муштерија, додаје Јелица, потражује око 50 килограма, али има и оних који „требују” дупло више.
И док су се повртари вајкали, а многи били и одсутни, за њих резервисана места попуниле су жене из удружења „Глогоњке”, млађарија из фолклорне секције Дома културе и КУД-а „Василија” и мали глумци драмске секције виших разреда овдашње осмолетке „4. октобар”. Тако су се на платоу испред Цркве Светог Петра и Павла измешали српски и македонски народни мелос и мириси из земљаних котлића. Од раног јутра, а то значи да је једва свануло, потпаљене су ватре, насађени ћупови, па се почело са слагањем свадбарског купуса – од милоште званог свадбарац.
– Сач се слаже тако што се најпре ћуп добро омасти домаћом машћу, у овом случају ја користим ону од мангулице, јер је лаганија и скоро лековита. Онда иде класика: ред-два купуса, па сушено месо, зачини и тако док се не стигне до врха. Поранили смо јер купусу треба времена, таман да стигну прве муштерије. Има овде гостију и са стране који долазе годинама, па су неки још телефоном капарисали порцију за овде, али и да понесу – прича Добрица Митревски док се колега до њега одлучио за два плеха сарме, која је такође планула.
И тако наизменично, дуж сеоског парка и алеје штандова на којима, ипак, није мањкало купуса. Нашло се нешто да оде у пите и савијаче, уз штрудле, ванилице, руске капе, кифлице са разним пуњењима, обланде... Стални асортиман понуде на оваквим гастро окупљањима. Купус је, веле овде, универзална сировина, може у шерпу, али и у слане колаче, а пошто је ове године баш подбацио, „измишљено” је ново мегдан поље међу салткишима и сланишима од купуса и најлепше уређеним излагачким штандовима.
Овде сви углас кажу: „Глогоњском купусу прети даље повлачење.” Осим што га је све теже произвести, па га је тиме и мање у повртњацима, празније су и градске каце и бурићи који га чувају до пролећа. Јер – неће више наш народ да га кисели, то забрањује и Кућни ред по зградама, а и лакше је отићи у продавницу.
