(Не) буди воук!
Иако је воук култура у бити произашла из прогресивних левих идеја, она се сада громогласно критикује са различитих идеолошких позиција. Неки теоретичари описују је као модерни гулаг где се људи осуђују на друштвену смрт због својих ставова без могућности за опроштај или преображај
Воук култура (енгл. woke, пробуђен, термин настао унутар афроамеричке заједнице, односио се на будност према системској дискриминацији Афроамериканаца) више је од културног феномена. Током протекле деценије, воук је постао означитељ за широк распон друштвених питања: феминизма, LGBTQ заједнице, маргинализованих заједница, имиграције и климатских промена. Истовремено с тим постао је и симбол глобалног културног рата. У атмосфери дубоких подела – између прогресивиста и конзервативаца, секулариста и теократа, као и између различитих етничких и родних идентитета – воук култура добија контроверзни статус: њени заговорници, борећи се за правду и слободу, истовремено подстичу даљу поларизацију унутар друштава.
Један од упадљивијих примера воукизмом подстакнуте поларизације друштва јесте уклањање споменика широм света. У Америци су уклоњени споменици конфедеративним лидерима попут Роберта Едварда Лија (1807–1870), симбола расизма, што је покренуло жустре политичке дебате. Споменик Кристифору Колумбу (1451–1506) оштетили су протестанти у Бостону, а у Минеаполису је склоњен због Колумбове повезаности са колонијализмом и насиљем према староседеоцима. У Великој Британији статуа Едварда Колстона (1636–1721), трговца робљем, срушена је и бачена у луку у Бристолу током протеста 2020. године, док су у Белгији уклоњене статуе краља Леополда Другог (1835–1909) због масовних злочина у колонијалном Конгу за време његове владавине. Критичари наведених акција тврде да се скрнављењем и уништавањем споменика брише историја, док њихови заговорници одговарају да је реч о разоткривању тлачитеља и злочинаца те су казне оправдане.
Воукизам има основе у критичким теоријама које су се развијале под утицајем неомарксизма и других савремених интелектуалних токова од средине 20. века до данас. Међу њима су Франкфуртска школа (Т. Адорно, М. Хоркхајмер и Х. Маркузе), постструктурализам (Ж. Дерида, М. Фуко), теорије о идентитету и интерсекционалности (Кимберли Креншо), критичка расна теорија (Дерик Бел, Ричард Делгадо) и квир теорија (Џудит Батлер). Све оне значајно информишу воукизам, односно пружају му теоријски оквир за разумевање па онда и оспоравање друштвених неједнакости и опресивних структура моћи.
Култура затварања
О наведеном сведоче бројни примери из политичког и уметничког спектра као и из популарне културе. Проглашена губитница на минулим председничким изборима у Сједињеним Америчким Државама, демократска кандидаткиња Камала Харис, позива на буђење и залаже се за борбу против расизма, родну равноправност и једнака права за мањине. Кроз свој политички рад, Харисова се oслања на принципе уско повезане са теоријама које је развила Кимберли Креншо. Америчка књижевница Тони Морисон (1931–2019) у својим романима Вољена и Милосрђе прибегава воукистичким импулсима у борби против расизма и колонијалних траума подупирући их критичком расном и теоријом интерсекционалности како би артикулисала идеју да су расни и родни идентитет као и друштвена класа битно формирали трагично животно искуство Афроамериканаца. Уметници из света популарне културе интензивније су прибегли воукистичком дискурсу, попут редитеља Џордана Пила у филму Бежи! (2017). У њему се у сатиричном тону наглашавају теме расизма, постколонијалних траума и културне апропријације, кроз призму критичке расне теорије и марксистичког приступа расној борби. Музичка звезда Бијoнсе, која је подржала Камалу Харис на председничким изборима, и присталица покрета „Black Lives Matter”, у албуму Lemonade (2016), који је превасходно личан, служи се воукистичким дискурсом кроз теме рода и расизма и подрива доминантна расистичка уверења о афроамеричкој заједници у савременом друштву.
Напоредо са активизмом пробуђених појединаца, друштвене мреже и хаштаг кампање постале су кључни медији за проширивање деловања воук културе у борби против полицијске бруталности, системског расизма, сексизма, родне неједнакости и сексуалног насиља. Примери као што су покрети #BlackLivesMatter и #MeToo трансформисали су приступ борби за права и слободу угњетених ослањајући се на критичке теорије расе, феминистичке теорије и постструктуралистички приступ.
На друштвеним мрежама заговорници воук културе изражено су промовисали инклузију и осећај друштвене одговорности, али је неретко исход те борбе у радикалној политичкој коректности и култури затварања, што изазива контроверзе због ограничавања слободе изражавања или давања предности симболичким гестовима над суштинским променама.
Иако је воук култура у бити произашла из прогресивних левих идеја, она се сада громогласно критикује са различитих идеолошких позиција. Америчка филозофкиња Сузан Нeјман у својој књизи Left is not Woke (Polity Press, 2023) указује на суштински проблем воук културе: упркос племенитим намерама, она се одваја од левичарског универзализма и претвара у племенску политику, усредсређујући се на мањине науштрб идеје општег добра. Турски теоретичар Умут Озкиримли у књизи Cancelled: the Left Way Back from Woke (Polity Press, 2023), иако хвали успехе покрета попут „Black Lives Matter”, критикује воукизам као искривљење изворне левичарске идеје солидарности. Он упоређује културу затварања са социјалном смрћу, налазећи паралеле воукизма са екстремним идеологијама попут стаљинизма. Озкиримли културу затварања описује као модерни гулаг, где се људи осуђују на друштвену смрт због својих ставова, без могућности за опроштај или преображај. Левица, по турском теоретичару, мора да се избави из канџи воукизма како би уопште била у стању да се суочи са својим стварним непријатељем (десницом).
Са десних позиција воукизам се пак критикује као претња традиционалним вредностима, патријархалном поретку, као и због ригидних обрачунавања са личностима из ближе и даље прошлости и њиховим ставовима који се у дато време нису сматрали проблематичним.
Пробуђени и сневачи
Ултрадесница пак користи антивоук термин за напад на политике идентитета, еколошке покрете уопште, односно диктатуру политичке коректности која обухвата родну идеологију, геј лобије и све што се односи на квир. Један од рецентнијих примера напада присталица десног спектра на воук културу јесте поводом филма Барби (р. Грета Гервиг, 2023), у коме је радикална политичка коректност тобоже довела до демонизовања мушкараца. Илон Маск, генијални иноватор и предузетник, мецена Доналда Трампа, новоизабраног председника Сједињених Америчких Држава који долази из републиканског табора, оштар је критичар воук културе сматрајући је антинаучном, бескорисном, неретко опортуном, попут корпоративног воукизма, односно вирусом који разара западну културу. Преузевши Твитер, платформу која је омогућила интензивније промовисање воук културе, Маск је увео нове услове: укинуо је сва правила која су у функцији политичке коректности и прогласио Икс (некадашњи Твитер) платформом апсолутне слободе говора, што је једнако подложно критичкој анализи.
Нападнут и с левих и с десних позиција, воукизам мање сведочи о сопственој виталности и отпорности, а много више о опасностима које вребају на прагу наше савремености. Теоретичарка Нејман воук културу више не сматра левичарском јер она борбу за правду своди на принцип трибализма, фокусирајући се на интересе једне групе. Овај приступ ствара ризик од новог облика доминације јер занемарује универзалну идеју солидарности и заједничке одговорности у друштву. На крају књиге Left is not Woke Нејманова изражава зебњу да деловање воук културе постаје и опасно и указује на могућности понављања сценарија из Немачке 1933. године, када су нацисти дошли на власт не тако што су победили демократском већином већ захваљујући унутрашњим сукобима међу различитим левим групама, од којих су све сматрале да су њихова презривост па и мржња према другима оправдане.
Остаје да се види ко су заиста они који су пробуђени, а ко су сневачи на самом рубу радикалних друштвених промена и провалија.
