Од певања и плеса до наступа и награда
Јовани Лазић је у трећој години постављена дијагноза аутизма, али уз подршку породице и бројних режисера, музичара, професора показала је многе таленте. Избор породице да јавно говоре о проблему
Прошле недеље Јовани Лазић стигао је коначно клавир. Њена срећа и радост биле су огромне. Није губила време, почела је одмах да вежба и да у томе ужива. Ипак је она сада у четвртом разреду ниже музичке школе „Др Војислав Вучковић”, одсек – соло певање.
И ово не би била вест за новине и повод за писање да Јована није већ с три године добила дијагнозу аутизма. За породицу то је тада био велики изазов и непознаница.
– Полако смо почели да сазревамо и да живимо с нашим проблемом. Учили смо Јовану свему, али и она нас. Трудили смо се да Милици и Душану приближимо проблем њихове сестре. Њих троје имају диван међусобни однос. Живети с аутизмом захтева много одрицања, ограничења, стрепњи и страхова. Било је успона и падова. Јована је сазревала, расла, полако су пријатељи и рођаци почели да се ангажују око њених активности, да нам дају подршку, која нам је много значила – прича мајка Наталија.
Кад се таленат препозна на време
Њена професија је уско везана за позориште, она је позоришни продуцент и велики заљубљеник „у даске које живот значе”. Трудила се да ту љубав пренесе деци, а код Јоване је, каже, у томе успела у потпуности:
– Јована је још као јако мала показала таленат везан за музику. Кренуло је с наступима на школским приредбама, а онда су коцкице почеле да се слажу: певање, плес, наступи на разним манифестацијама.
Први сусрет с професионалним позориштем девојчица је имала 2013. године када је настала представа „Чаробно путовање”, у режији Ђорђа Макаревића, инклузивни мјузикл, у којем су главни актери особе с аутизмом. Ова представа добила је годишњу награду Града Београда у области уметности и стваралаштва младих.
Даље, Јована је учествовала на Бунт фестивалу, чији су оснивачи препознали значај укључивања талентованих младих особа с инвалидитетом у своје програме.
На позив Националне организације особа с инвалидитетом, Јована је била један од промотора медијске кампање „Интегритет”, у оквиру које је с трубачким оркестром Марка Марковића снимила спот за нумеру „Јовано, Јованке”.
Затим, ту су и многи други инклузивни програми, међу којима и кабаре „Сви смо исти”, „ Опанчарева путешествија”, „Београд кроз векове”, „Новогодишња бајка”, концерт „Музички времеплов”...
– Већину ових програма режирао је Ђорђе Макаревић, који је с младим уметницима с различитим врстама инвалидитета изградио пријатељски однос пун разумевања и емпатије, али и висок степен професионализма – истиче Наталија.
Мајка наглашава да је избор породице био да о Јовани јавно говоре на један афирмативан начин, указујући на њен таленат.
– То је јако важно, јер тако ће можда наша прича охрабрити неке друге родитеље који примете код своје деце било који таленат да се упусте у уметност –
додаје Наталија.
Девојчица је учествовала на концертима ансамбла „Коло” где је била гост – солиста, наступала је и с Биљом Крстић, Марком Луисом на фестивалу „Нишвил”, Бојаном Стаменов, Марком Марковићем, Дечјом филхармонијом под диригентском палицом Љубише Јовановића. Већ неколико година похађа часове соло певања код првакиње Опере Народног позоришта у Београду Наташе Јовић Тривић.
– У почетку је постојала бојазан како ће то Јована уопште прихватити, да ли ће разумети инструкције које се тичу вокалне и технике дисања, става тела, држања, рад с корепетитором, интерпретације на италијанском, енглеском, немачком језику. Али, она се јако труди, не воли да греши, вежба. Јована је имала свој први солистички концерт 2019. године, у простору музеја Народног позоришта у Београду. Репертоар је био разноврстан, од старих италијанских мајстора па до нумера из цртаних филмова – набраја Наталија.
За тај концерт Јована је добила годишњу награду града Београда у области уметности стваралаштва младих.
Уметност у борби против предрасуда
Наталија Лазић објашњава како је њена ћерка, бавећи се музиком и позориштем, учествујући у разним уметничким пројектима изузетно напредовала: сазрела је, социјализовала се, добила самопоуздање. На пробама је пажљива, слуша редитељске инструкције, стрпљиво чека на свој ред, врло је посвећена и предана раду. То говори колику заправо моћ позориште и уметност могу да имају на развој ове деце. Аплаузи, овације су посебан доживљај за сваког уметника, па и за Јовану.
– Велика је моћ игре, музике, магија позоришне уметности. Због тога је јако важно да за особе које су другачије од нас постоје овакве активности. Неопходно је омогућити им да стварају, да буду креативни, да имају могућност да покажу свој таленат и дар. Као породица захвални смо свим људима, а има их заиста доста, који су препознали Јованин таленат, веровали у њу, дали јој прилику да то и покаже. У нашој причи се показало и доказало да је уметност моћно оружје у борби против предрасуда. Такође и неодустајање је јако важан мотив – поручује Наталија Лазић.
