Саме на конзилијуму, саме у болести

Уколико се рак дојке открије у почетној фази, излечење је 95 одсто. Зато су редовни прегледи важни, али да би се жена охрабрила на контроле, а поготово ако оболи, на борбу за излечење, изузетно је битна, можда и најважнија – подршка породице и блиских. Подстицај најближих је потребан када се човек суочи с било којом тешком причом, а шта је теже од дијагнозе о малигној болести.

То је за „Магазин” рекао др Милан Жегарац, хирург и в. д. директора Института за онкологију и радиологију Србије, након панел-дискусије на тему „Пут до победе над карциномом дојке”, одржане на недавној конференцији „Здравље жена Србије”.

Заједно по упутства о терапији

Др Ференц Вицко, државни секретар Министарства здравља, истакао је да нарочито често изостане подршка мушког партнера. Понекад, каже, жена буде остављена и одмах након дијагнозе. Често, иначе, жене на други и на следеће прегледе већ дођу без мушке подршке, а неретко и потпуно саме.

– У време убрзаног темпа живота, често и други чланови најближе породице не схватају да ако жена дође с њима на преглед, лакше ће упамтити море података који је одједном снађу, упутства којих треба да се придржава. У таквом стању она не може све сама да запамти. Када дође с породицом, што је најбоље, свако запамти бар понешто и у тој расподели података лакше ће се наћи прави пут. То је и корак више до поверења у лекара, јер је за сваку пацијенткињу важно да унапред зна јасно шта је чека на прегледима и терапијама, јер ће се с мањом неизвесношћу смањити и страх. Да би јој предложили и нама лекарима треба помоћ породице”, рекао је.

Др Милорад Мићовић, начелник онкологије у Здравственом центру Кладово, каже да је, због недостатка те свести, неопходно подстицати породице и блиске рођаке да дођу с болесном женом на преглед.

„То је питање на којем и ми у здравству треба да радимо. Нажалост, здравствени систем с оваквом поделом рада за то нема времена. Обично је гужва у ординацији. Мања је штета да с пацијенткињом уђу најближи чланови породице, него да ми сами с њом тешко пролазимо кроз дијагнозу и упутства. Преглед ће бити и разумљивији и прихватљивији када га нас двоје, лекар и пацијенткиња, поделимо с другим учесницима. Ако супруг или породица суделују, то оснажује жену да преброди период лечења. С друге стране, када током терапија дође до несклада у браку или развода, то битно мења однос болесне жене према лечењу, а тиме и његову динамику. Зато и тражимо да при сваком важном разговору присуствује бар један члан породице”, каже др Мићовић.

Весна Бонџић, председница Женског центра „Милица” који су основале жене оперисане као и она од карцинома дојке, изнела је резултате анкете које је спровела са 750 пацијенткиња. Њих пет одсто изјаснило се да је заувек остало без партнера у току лечења, а и остале су причале о тешкоћама с каквима су се у својој фамилији суочавале.

Како би помогли центри за социјални рад

„Када остану без подршке партнера, када им коса опада и мења се дотадашњи живот, али и физички изглед – жене се осећају као да, осим болести, трпе изузетан притисак околине, што може лоше да утиче и на њихову жељу да се даље боре. Дешавало се да их се деца стиде што су без косе и носе мараму око главе. Рад с породицама, с партнерима и децом оболелих жена тема је која у овом нашем друштву треба да се јавно отвори”, каже Бонџићева.

Она сматра да у ову причу треба да се укључе и центри за социјални рад. „Заборављамо да је женама које оболе, нарочито ако су саме или лошег материјалног стања, потребна помоћ. Оне треба да се организују и да одлазе на терапије, а 22 одсто њих у нашој земљи преваљује и стотине километара да стигне до онколошке установе. Наш систем социјалне заштите сада их не препознаје као оне којима је помоћ неопходна. Јер, жена која је добила такву дијагнозу, већ је палијативни, лежећи пацијент, а камоли када је оперисана или кад иде на тешке терапије. Апелујем да наши центри за социјални рад пруже и помоћ у кући женама с тешком болешћу”, каже Весна Бонџић.

Више откривених и лечених

У последњих неколико година повећан је број жена код којих је карцином дојке откривен на превентивним прегледима код лекара или на ултразвучном и мамографском снимању. У Србији се годишње сада региструје око 4.500 оболелих жена, док дуго та бројка није прелазила три хиљаде, а с друге стране смањио се број умрлих годишње на 1.600, док се раније кретао до 2.000, рекао је др Жегарац.