„Обрачун” са драматургијом
У представи „This Is My Truth, Tell Me Yours” бавим се идејом шта данас значи бити уметник, какву одговорност подразумева стати пред дворану пуну људи и имати њихову пажњу сат времена, каже драматуршкиња Јасна Жмак
Једно од три предавања-перформанса која представљају посебну целину у оквиру главног програма 58. Битефа, који је одржан од 25. септембра до 4. октобра, јесте „This Is My Truth, Tell Me Yours” Јасне Жмак, иза ког стоје Центар за драмску уметност Загреб, организација Via negativa и Место женск из Љубљане. Храбра саговорница Политике Јасна Жмак бави се односом према уметничком пољу сопственог стварања: драматургији.
Ова интригантна уметница, сама на сцени, труди се да савлада сопствени унутрашњи немир приповедајући нам са сцене храбро и духовито о позоришном процесу од којег је добила тинитус, али истовремено испитујући теме мизогиније, рада у култури и хомофобије како кроз сопствено ауторско искуство тако и у ширем контексту извођачких уметности уопште.
Јасна Жмак извела је представу „This Is My Truth, Tell Me Yours” на сцени Битеф театра и добила Гран при „Мира Траиловић” према одлуци жирија који је радио у саставу: француска редитељка и ауторка Марин Ман, глумице Јелена Ступљанин и Тихана Лазовић, драматург и писац Димитрије Коканов, као и новинарка и критичарка Наташа Трипни.
58. Битеф окупио је у Београду под слоганом „Лепота (не)ће спасити свет” бројне иностране редитеље, уметнике, трупе. Селекцију коју је потписао редитељ Никита Миливојевић, уметнички директор Битефа са својим креативним тимом чинило је десет продукција из Немачке, Француске, Швајцарске, Боливије, Бразила, Холандије, Белгије, Словеније, Хрватске и Србије. Гласови региона храбро су преиспитали све оно што смо научили када су у питању сексуално образовање, родне перспективе, идентитетска обележја, као и наш однос према природи.
„This Is My Truth, Tell Me Yours” једно је од предавања-перформанса у програму овогодишњег Битефа. Зашто сте се одлучили за овакав театарски сусрет с публиком?
Своју представу „This Is My Truth, Tell Me Yours” заправо зовем комбинацијом стендапa и предавања-перформанса, али истовремено мислим да је ниједан од тих назива не описује до краја. Ову представу канила сам се јако дуго да направим и током рада на њој нисам се оптерећивала њеном формом, већ садржајем, оним што сам хтела да пребацим преко рампе, оним што сам хтела да дође до публике. На крају испало је да је та комбинација стендапa и предавања најадекватнија за то, али има ту и доста метатеатарских фора, аутореференцијалности, интимистичких момената, сцена реконструкције, а сви они заједно стварају специфичан жанровски стил те представе.
„Лепота (не)ће спасити свет” слоган је 58. Битефа. Како га коментаришете?
Искрено, слогани су ми најмање занимљиви део фестивала. Разумем да су нужни, али су по својој природи редуктивни. Пуно ће ми занимљивије бити да размишљам о кустоској концепцији фестивала после одгледаних представа.
Бавите се односом према уметничком пољу сопственог стварања: драматургији. Шта вас је подстакло да се фокусирате на овај сценски сегмент?
У представи „This Is My Truth, Tell Me Yours” заправо се бавим својим односом према уметничком пољу en general, бавим се идејом тога шта данас значи бити уметник, какву одговорност подразумева стати пред дворану пуну људи и имати њихову пажњу и поверење сат времена, те зашто као друштво мислимо да су уметници посебна бића. Оно што ме је подстакло на тај „обрачун” са уметничким пољем јесте чињеница да сам последњих 15 година провела на разним пословима у култури. Радила сам и на филму и у позоришту, у плесу, као драматуршкиња, списатељица, критичарка, менторка, организаторка, и накупила сам доста behind the scenes искуства која су ми прилично променила слику уметности какву сам имала када сам са тим послом почињала да се бавим. Део који ме је највише интригирао јесте управо одговорност за коју мислим да често изостаје из уметничких пројеката који тако више служе задовољавању нарцисоидних потреба уметника уместо смисленом друштвеном доприносу.
Будући да сте сами на сцени с публиком, занима нас како успевате да савладате сопствени унутарњи немир приповедајући са сцене храбро и духовито о позоришном процесу.
Тај немир постао је саставни део представе, савладала сам га тако што сам га прихватила и учинила делом представе, нисам одлучила да га сакријем него разоткријем. У процесу рада на представи управо је то била кључна прекретница, тренутак у којем сам и сама прихватила да нисам извођачица, али да то може бити мој адут, а не мана. Што се тиче храбрости да проговорим о личним тежњама, за то је дефинитивно била кључна лична психотерапија захваљујући којој сам се, прво сама са собом, решила осећаја стида, а онда сам дошла и до ступња да могу личне тежње поделити са другима.
Сарађивали сте током каријере с водећим уметницима региона: Борутом Шепаровићем, Оливером Фрљићем, Романом Николићем... Каква су вам искуства? Има ту и анегдота...
Поред рада са овим уметницима, сарађивала сам и са бројним уметницама, попут Олге Димитријевић и Маје Пелевић. А што се тиче анегдота, могу споменути једну коју спомињем и у представи. Када су Борут и Оливер радили на свом пројекту „Загреб ноћу” хтели су, као део представе, у једном аутомобилу да имају две прсате жене које ће публици (која се возила у туристичком возићу) показивати своје голе груди. Како нико од глумица није хтео ту „улогу”, на крају су, кад су већ били очајни, питали мене иако су моје груди јако мале (до те мере да изгледа као да их немам). Тако да та сцена није баш изгледала онако како су је иницијално замислили. Што се мене тиче, за мене је то била јединствена прилика јер сам знала да ми се више никада неће догодити да ме неко пита да играм у представи због груди које, заправо, као да и немам.
До каквих одговора, реакција, сте дошли током рада на предавању-перформансу „This Is My Truth, Tell me Yours”?
Реакције на представу су стварно лепе и, оно што ме посебно радује јесте да представа добро функционише и са људима из бранше, али и са публиком која нема уметничку позадину. И једни и други се препознају у различитим деловима представе. Исто тако ме радује да разумевање представе није ограничено на локални контекст, с обзиром на то да се у представи пуно бавим специфичним глумцем из Словеније, већ једнако добро ради и у земљама које за Марка Мандића никада нису чуле. Јер, како је неко рекао, свака земља заправо има свога Марка. А будући да је београдска публика добро упозната с Мандићевим радом и да је више пута гостовао на Битефу, верујем да ће бити јако занимљиво пратити део рецепције у вези с његовим ликом.
Који су ваши даљи позоришни подухвати? Колико вам родна Пула и тај чаробни морски амбијент помаже да очувате снагу интелекта?
С обзиром на то да сам из Пуле отишла пред више од 20 година и да су данас моји родитељи готово једина веза коју с тим градом имам, не бих рекла да она има неку улогу у очувању мог интелекта. Напротив, тада ми је, као девојци од 18 година, одлазак из Пуле био нужан за спас менталног здравља јер у то време Пула није била претерано queer friendly за збуњену матуранткињу каква сам тада била. Што се тиче морског амбијента, он је последњих година због навале туриста све само не чаробан, тако да у последње време, уместо морских, за свој одмор радије бирам планинске амбијенте и они дефинитивно имају кључну улогу у очувању мог менталног мира.
