Чекам неког, срешћу неког

Ове године забележен је дупло већи број наших радника у Истри и на кварнерским острвима него прошле године, говоре подаци, али и наши туристи. Кренули смо тим трагом.

„Мало, мало, у ресторану ми се обрате са београдским и новосадским акцентом, а ни нишки није редак у говору сезонске радне снаге на северном Јадрану”, каже Миланка Симовић после редовног боравка код родбине у Ровињу који као некад зове „Мали Београд”.

На прикупљању путника у Умагу у монтажном кампу – опроштајна песма и загрљаји. Тијана и Мила враћају се у Земун, а сви другари као и оне машу кроз сузе: „Били смо једно, кад устанем чекала ме заједничка кафа, кад се касно враћам из хотела где сам радила као аниматор за децу, топао дочек и дружење. Највише је у кампу било мојих вршњака из Србије, из Београда, али и из Хрватске, пре свега из Загреба, као и из Босне и Македоније. После четири заједничка месеца, јако ми је тешко, јер знам да се због студија више овде нећу враћати, каже деветнаестогодишња Тијана.

Ипак, кад су сузе прошле, прича како је једва издржала да остане до краја, и то само зато јер у супротном не би била исплаћена. Радила је трократно и то не за нарочиту надокнаду. Да није било друштва, не би остала са то мало новца у џепу. У Новиграду, у комби је ушла Астра из Србобрана (сезонски радници не сматрају неопходним да им се објаве и презимена). У овом градићу је, каже, занимљиво само кад су фестивали, као Дани кратког  филма и остали, те ни она није била задовољна сатима проведеним за пултом у посластичарници за релативно скромну накнаду пред бруцошки полазак на филозофски факултет. Како каже, ово је био испит да ли ће јој родно место недостајати ако се негде у свет на дуже запути. Сузе су се појавиле на њеном лицу тек пред крај пута, због узбуђења од доласка кући и у страху да неће стићи на аутобус за Србобран и на један 18-ти рођендан.

Добар пријем наших сезонаца на острвима Кварнера

Овако „шарених” утисака није било код сезонаца на кварнерским острвима. Листом су одлазили одавде, неки и преко договореног времена остајали, са осмехом на лицу: „Као да сам дошао кући. Иако радим на престижном Копаонику сваке зиме за добру дневницу као возач, у Малом Лошињу сам не мање задовољан, што дневницом, што сарадњом са домаћинима. Истина је да овде има и доста наших запослених људи, као и житеља српске и црногорске националности, али свеједно, ако сте професионални, лошињски хотели у који долазе добро платежни гости из целог света ће вас дочекати широм отворених врата. Треба им добра радна снага, из целог света. Наравно, у кварнерској култури осмех не силази са усана, па се не очекује ни да ви без њега останете и кад се пожелите куће”, каже Иван.

– Најшумовитији део лошињско-цреског архипелага који зову увала Чикат, једна је од најбоље чуваних јадранских тајни. Има нека магија у овом острву, рекао нам је Никола из Београда који је са искуством у новом и познатом дорћолском хотелу одлучио да оде на Кварнер, али сада и да тамо као један до менаџера остане и преко зиме када велики хотели раде. Научили су и они да покажу, али и пробају, масаже и инхалације уљима од  жалфије, бора и менте, које лече алергије и бронхитисе. Овде сви раде све. Заједно са острвским и страним куварима, показали су нам како се прави бродет од мешане рибе на кварнерски начин и служи с палентом.

Захваљујући сезонцима, открили смо енигматично острво ретког биља и у њему сакривених вила с почетака европског туризма у 19. веку. Око 1.200 биљних врста изложено је у Миомирисном врту с ког „пуца” поглед на феномен природе Велебит.

Тајну острва често објашњавају микрокилимом која одржава пролећно-летњу атмосферу целе године, али и мноштво самониклог, као и сађеног биља које су са разних страна света доносили капетани бродова. Од палми до алепског бора из Сирије којим је од 1886. природњак Амброз Харачић пошумљавао голо камено острво. Лошињ је потом аустроугарска влада 1892. прогласила званично климатским  лечилиштем, због ефеката озона бора и мора на здравље, каже стручњак Маја Славковић. Са Друштвом за пошумљавање и полешавање Малог Лошиња Харачић је засадио на 50 хектара триста хиљада садница, међу којима су и црни бор и пињола, који су се проширили на напуштене виноградарске површине. Кактус агава који живи, то јест обнавља се на 30 година, окружен је овде дрвећем наранџе и лимуна.

Још када смо стизали на Кварнерска острва са далеком римском, грчком, венецијанском и потоњом  историјом, у средњевековном градићу Осору, на прелазу од Цреса ка Лошињу (одвојених у римско време каналом и мостом у два острва како би се скратио пут бродова), изгледало је као да ћемо се пробијати кроз растиње на Балију или Тајланду. Испред цркве у Осору видели смио познати Кип мајке, вајара Ивана Мештровића, који симболише плодност.

Марија је најдуже чекала поморца

У шетњу заливом препознатљивим данас по џиновској скулптури макова дизајнера стакла Деана Шкире, која симболише црвена поља у унутрашњости острва, заједно са нашим радницима повела нас је водич Катарина Сетник: „Назив Чикат, у преводу чекати, настао је јер су овде жене долазиле да поздрављају мужеве морнаре и капетане: са стене испред црквице су им махале када одлазе из луке и дочекивале бродове пре него пристану. Залив зову и Чигале, што значи чекале. Скулптура Марије сведочи о најупорнијој од њих, која је од 36 година брака са својим мужем провела 36 месеци. Сваког дана је била испред цркве говорећи 'Чекам неког, срешћу неког'. Одатле је најлепши залазак сунца у кварнерском заливу”.

Вели, а у ствари мањи Лошињ, настао је као сеоце скоро век раније од Малог и сведочанство је најстаријих рибарских времена у минијатурној луци у којој се седи на балкончићима, с висине гледано – у самом мору. Ту је и споменик борцима против италијанских окупатора у Другом светском рату, а бивше бродоградилиште данас је купалиште. На шеталишту, које окружује цело острво, је и летовалиште Пунта са тениским теренима, које се тренутно проширује, а са брда Осорица се пружа поглед на Кварнерски залив. Мали Лошињ, чији је симбол споменик рониоцу са харпуном, у међувремену се развио у озбиљну луку, на острву које има 8.000, то јест највише становника од свих јадранских острва. У Едукационом центру у Лошињу представили су боцастог делфина, угрожену врсту овог дела Јадрана.

Нарочито важно раздобље за Лошињ био је 19. век. Било је то доба процвата бродоградње, првенствено дрвених једрењака, али сматрају и почетак елитног туризма. У заливу Чикат о том времену и данас сведоче најзначајније и најлепше виле бечке господе и угледних капетана. У комплексу Алхамбра је и вила Августа у са лучним балконима у  оригиналном шпанско-маварском стилу из 1908. као сведочанство Бел епок периода. Једна о капетанских вила са степеницама које су временом „урониле” у море, постала је  „селфи Инстаграм кутак”. Иза високог растиња, тајанствене куће са степеништем од италијанског гранита дочекују данас познате госте, а у једној од њих боравио је недавно и тенисер Роџер Федерер. Домаћин који је одржава прича како је испред ње цео дан био ред за аутограме... Овде, где је и тениски клуб „Лошињ Јадранка”, кажу да би волели да угосте Новака Ђоковића.

На повратку преко Цреса наилазимо и на Вранско језеро, феномен по томе што је испод нивоа мора и има његову плаву боју.  По легедни овде нема змија отровница јер је заштитник  Осора и његових острва Свети Ганденције од ког беже. Стада оваца и јагњади на путевима траже опрез. Испраћа нас до трајекта белоглави суп, симбол Цреса и места Бели, који се преко године креће и по околним балканским државама.

У мору нађен кип грчког атлете

Цреско-лошињско острвље у антици се звало Апсиртиде, по Апсиртосу, брату митске јунакиње Медеје. По локалној легенди, Медеја је издала брата омађијана Јасоном ком помаже да дође до златног руна, а када јој он убија брата, она баца посмртне остатке по мору из ког су са њеним сузама изникла два острва. О античкој историји на овом тлу сведочи бронзани кип грчког атлете – апоксиомена, откривен 1996. између Лошиња и острва Вреле Орјуле. Од 2006. је у сталној поставци Музеја Апоксиомен у Малом Лошињу. Тврди се да је једна од најбољих копија оригинала из 3. века п.н.е., изложених у светским музејима, а настала је, сматрају,  у 1. в.п.н.е.