Čekam nekog, srešću nekog

Ove godine zabeležen je duplo veći broj naših radnika u Istri i na kvarnerskim ostrvima nego prošle godine, govore podaci, ali i naši turisti. Krenuli smo tim tragom.

„Malo, malo, u restoranu mi se obrate sa beogradskim i novosadskim akcentom, a ni niški nije redak u govoru sezonske radne snage na severnom Jadranu”, kaže Milanka Simović posle redovnog boravka kod rodbine u Rovinju koji kao nekad zove „Mali Beograd”.

Na prikupljanju putnika u Umagu u montažnom kampu – oproštajna pesma i zagrljaji. Tijana i Mila vraćaju se u Zemun, a svi drugari kao i one mašu kroz suze: „Bili smo jedno, kad ustanem čekala me zajednička kafa, kad se kasno vraćam iz hotela gde sam radila kao animator za decu, topao doček i druženje. Najviše je u kampu bilo mojih vršnjaka iz Srbije, iz Beograda, ali i iz Hrvatske, pre svega iz Zagreba, kao i iz Bosne i Makedonije. Posle četiri zajednička meseca, jako mi je teško, jer znam da se zbog studija više ovde neću vraćati, kaže devetnaestogodišnja Tijana.

Ipak, kad su suze prošle, priča kako je jedva izdržala da ostane do kraja, i to samo zato jer u suprotnom ne bi bila isplaćena. Radila je trokratno i to ne za naročitu nadoknadu. Da nije bilo društva, ne bi ostala sa to malo novca u džepu. U Novigradu, u kombi je ušla Astra iz Srbobrana (sezonski radnici ne smatraju neophodnim da im se objave i prezimena). U ovom gradiću je, kaže, zanimljivo samo kad su festivali, kao Dani kratkog  filma i ostali, te ni ona nije bila zadovoljna satima provedenim za pultom u poslastičarnici za relativno skromnu naknadu pred brucoški polazak na filozofski fakultet. Kako kaže, ovo je bio ispit da li će joj rodno mesto nedostajati ako se negde u svet na duže zaputi. Suze su se pojavile na njenom licu tek pred kraj puta, zbog uzbuđenja od dolaska kući i u strahu da neće stići na autobus za Srbobran i na jedan 18-ti rođendan.

Dobar prijem naših sezonaca na ostrvima Kvarnera

Ovako „šarenih” utisaka nije bilo kod sezonaca na kvarnerskim ostrvima. Listom su odlazili odavde, neki i preko dogovorenog vremena ostajali, sa osmehom na licu: „Kao da sam došao kući. Iako radim na prestižnom Kopaoniku svake zime za dobru dnevnicu kao vozač, u Malom Lošinju sam ne manje zadovoljan, što dnevnicom, što saradnjom sa domaćinima. Istina je da ovde ima i dosta naših zaposlenih ljudi, kao i žitelja srpske i crnogorske nacionalnosti, ali svejedno, ako ste profesionalni, lošinjski hoteli u koji dolaze dobro platežni gosti iz celog sveta će vas dočekati širom otvorenih vrata. Treba im dobra radna snaga, iz celog sveta. Naravno, u kvarnerskoj kulturi osmeh ne silazi sa usana, pa se ne očekuje ni da vi bez njega ostanete i kad se poželite kuće”, kaže Ivan.

– Najšumovitiji deo lošinjsko-creskog arhipelaga koji zovu uvala Čikat, jedna je od najbolje čuvanih jadranskih tajni. Ima neka magija u ovom ostrvu, rekao nam je Nikola iz Beograda koji je sa iskustvom u novom i poznatom dorćolskom hotelu odlučio da ode na Kvarner, ali sada i da tamo kao jedan do menadžera ostane i preko zime kada veliki hoteli rade. Naučili su i oni da pokažu, ali i probaju, masaže i inhalacije uljima od  žalfije, bora i mente, koje leče alergije i bronhitise. Ovde svi rade sve. Zajedno sa ostrvskim i stranim kuvarima, pokazali su nam kako se pravi brodet od mešane ribe na kvarnerski način i služi s palentom.

Zahvaljujući sezoncima, otkrili smo enigmatično ostrvo retkog bilja i u njemu sakrivenih vila s početaka evropskog turizma u 19. veku. Oko 1.200 biljnih vrsta izloženo je u Miomirisnom vrtu s kog „puca” pogled na fenomen prirode Velebit.

Tajnu ostrva često objašnjavaju mikrokilimom koja održava prolećno-letnju atmosferu cele godine, ali i mnoštvo samoniklog, kao i sađenog bilja koje su sa raznih strana sveta donosili kapetani brodova. Od palmi do alepskog bora iz Sirije kojim je od 1886. prirodnjak Ambroz Haračić pošumljavao golo kameno ostrvo. Lošinj je potom austrougarska vlada 1892. proglasila zvanično klimatskim  lečilištem, zbog efekata ozona bora i mora na zdravlje, kaže stručnjak Maja Slavković. Sa Društvom za pošumljavanje i polešavanje Malog Lošinja Haračić je zasadio na 50 hektara trista hiljada sadnica, među kojima su i crni bor i pinjola, koji su se proširili na napuštene vinogradarske površine. Kaktus agava koji živi, to jest obnavlja se na 30 godina, okružen je ovde drvećem narandže i limuna.

Još kada smo stizali na Kvarnerska ostrva sa dalekom rimskom, grčkom, venecijanskom i potonjom  istorijom, u srednjevekovnom gradiću Osoru, na prelazu od Cresa ka Lošinju (odvojenih u rimsko vreme kanalom i mostom u dva ostrva kako bi se skratio put brodova), izgledalo je kao da ćemo se probijati kroz rastinje na Baliju ili Tajlandu. Ispred crkve u Osoru videli smio poznati Kip majke, vajara Ivana Meštrovića, koji simboliše plodnost.

Marija je najduže čekala pomorca

U šetnju zalivom prepoznatljivim danas po džinovskoj skulpturi makova dizajnera stakla Deana Škire, koja simboliše crvena polja u unutrašnjosti ostrva, zajedno sa našim radnicima povela nas je vodič Katarina Setnik: „Naziv Čikat, u prevodu čekati, nastao je jer su ovde žene dolazile da pozdravljaju muževe mornare i kapetane: sa stene ispred crkvice su im mahale kada odlaze iz luke i dočekivale brodove pre nego pristanu. Zaliv zovu i Čigale, što znači čekale. Skulptura Marije svedoči o najupornijoj od njih, koja je od 36 godina braka sa svojim mužem provela 36 meseci. Svakog dana je bila ispred crkve govoreći 'Čekam nekog, srešću nekog'. Odatle je najlepši zalazak sunca u kvarnerskom zalivu”.

Veli, a u stvari manji Lošinj, nastao je kao seoce skoro vek ranije od Malog i svedočanstvo je najstarijih ribarskih vremena u minijaturnoj luci u kojoj se sedi na balkončićima, s visine gledano – u samom moru. Tu je i spomenik borcima protiv italijanskih okupatora u Drugom svetskom ratu, a bivše brodogradilište danas je kupalište. Na šetalištu, koje okružuje celo ostrvo, je i letovalište Punta sa teniskim terenima, koje se trenutno proširuje, a sa brda Osorica se pruža pogled na Kvarnerski zaliv. Mali Lošinj, čiji je simbol spomenik roniocu sa harpunom, u međuvremenu se razvio u ozbiljnu luku, na ostrvu koje ima 8.000, to jest najviše stanovnika od svih jadranskih ostrva. U Edukacionom centru u Lošinju predstavili su bocastog delfina, ugroženu vrstu ovog dela Jadrana.

Naročito važno razdoblje za Lošinj bio je 19. vek. Bilo je to doba procvata brodogradnje, prvenstveno drvenih jedrenjaka, ali smatraju i početak elitnog turizma. U zalivu Čikat o tom vremenu i danas svedoče najznačajnije i najlepše vile bečke gospode i uglednih kapetana. U kompleksu Alhambra je i vila Avgusta u sa lučnim balkonima u  originalnom špansko-mavarskom stilu iz 1908. kao svedočanstvo Bel epok perioda. Jedna o kapetanskih vila sa stepenicama koje su vremenom „uronile” u more, postala je  „selfi Instagram kutak”. Iza visokog rastinja, tajanstvene kuće sa stepeništem od italijanskog granita dočekuju danas poznate goste, a u jednoj od njih boravio je nedavno i teniser Rodžer Federer. Domaćin koji je održava priča kako je ispred nje ceo dan bio red za autograme... Ovde, gde je i teniski klub „Lošinj Jadranka”, kažu da bi voleli da ugoste Novaka Đokovića.

Na povratku preko Cresa nailazimo i na Vransko jezero, fenomen po tome što je ispod nivoa mora i ima njegovu plavu boju.  Po legedni ovde nema zmija otrovnica jer je zaštitnik  Osora i njegovih ostrva Sveti Gandencije od kog beže. Stada ovaca i jagnjadi na putevima traže oprez. Ispraća nas do trajekta beloglavi sup, simbol Cresa i mesta Beli, koji se preko godine kreće i po okolnim balkanskim državama.

U moru nađen kip grčkog atlete

Cresko-lošinjsko ostrvlje u antici se zvalo Apsirtide, po Apsirtosu, bratu mitske junakinje Medeje. Po lokalnoj legendi, Medeja je izdala brata omađijana Jasonom kom pomaže da dođe do zlatnog runa, a kada joj on ubija brata, ona baca posmrtne ostatke po moru iz kog su sa njenim suzama iznikla dva ostrva. O antičkoj istoriji na ovom tlu svedoči bronzani kip grčkog atlete – apoksiomena, otkriven 1996. između Lošinja i ostrva Vrele Orjule. Od 2006. je u stalnoj postavci Muzeja Apoksiomen u Malom Lošinju. Tvrdi se da je jedna od najboljih kopija originala iz 3. veka p.n.e., izloženih u svetskim muzejima, a nastala je, smatraju,  u 1. v.p.n.e.