Вихор и тама над Србијом
Ако се ми као народ на плану културе не бавимо нама самима, ствари ће се или заборавити, или, што је можда још горе, други ће их интерпретирати с позиција нама туђих и неприхватљивих вредносних претпоставки, каже Горан Радовановић
Ко то језди тако позно кроз ноћ и ветар тај?
То отац са чедом својим кроз пусти јаше крај
Док вије вихор бесни и страшна сече студ,
Он дете своје грли, о топлу греје груд.
Што сине скриваш тако лице и поглед свој?
Баука зар не видиш, оче, у ноћи тој?
Баука, круну ону и његов дуги скут?
То, сине, ноћне магле прелазе неба пут.
Наведени стихови немачког песника Јохана Волфганга Гетеа (у преводу Алексе Шантића) послужили су Горану Радовановићу као увод у причу о НАТО бомбардовању Београда 1999. године, у филму чији је наслов „Баук” преузет управо из ове чувене песме. Мрачна, злослутна атмосфера позне ноћи и вихора метафорички предсказује један другачији вихор, ратни, и таму у коју ће утонути цела једна земља. Рецитација са школске приредбе постаје кошмар у стварном животу дечака Саве, али одрасли овога пута не могу да га разувере да је „баук” само нешто што му се причињава – као што је случај са оцем из песме – јер ни сами не умеју да схвате шта им се дешава.
Аутор филма, који је током своје готово четири деценије дуге каријере сценаристе, редитеља и продуцента често бирао тешке, контроверзне и болне теме, како за појединца, тако и за цело наше друштво (поменимо само три последња: „Енклаву” из 2015, „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали” из 2018. и „Чекајући Хандкеа” из 2021), каже да ово није ни тешка, ни контроверзна, већ напросто – српска идентитетска тема.
Зашто баш ова тема, зашто баш сада?
Када ако не сада? Прошло је више од 25 година од варварске агресије на нашу земљу. Дакле, постоји озбиљна временска дистанца, која са собом носи и дозу објективности, да као уметник и сведок овог најтрагичнијег догађаја у српској историји након Другог светског рата, рекреирам стање духа у Србији од марта до јуна 1999. Ако се ми као народ на плану културе не бавимо нама самима, ствари ће се или заборавити, или, што је можда још горе, други ће их интерпретирати с позиција нама туђих и неприхватљивих вредносних претпоставки. Овај филм видим и као покушај да као уметник уградим једну идентитетску циглу у зид српског колективног сећања.
Збуњена и уплашена мајка, одсутни отац, поп растрзан између одговорности према сопственој породици и према верницима... Како сте се одлучили управо за ове ликове и за глумце који ће их тумачити?
Гетеова песма „Баук” је сигурно нешто најлепше што је дао немачки романтизам. Српска култура је то одавно препознала (поред Шантића, постоји и Живојиновићев и Кишов превод ове песме), као што је препознала и значај немачке класичне филозофије. Али лик учитељице у филму са огорчењем примећује српску позицију: „Ми им рецитујемо Гетеа, а они нама бомбе!” Као да се пита где је ту правда у светлу надолазеће ратне апокалипсе. Несумњив антиратни став ме је упутио на лик осмогодишњег дечака, јер се дијаболична природа рата апсурдно до бола рефлектује на невиној дечјој души. То је нешто већ познато и одавно постоји у светској кинематографији (на пример „Иди и гледај” Елема Климова). Све остало припада интуицији и подсвести. Тек сада, са ове промишљајуће дистанце, могу са изненађењем да увидим да у већини мојих филмова, и играних и документарних, имам лик свештеника. Зашто? Не умем да одговорим... У филму играју свакако тренутно наша два најзначајнија филмска глумца – Војин Ћетковић и Милош Биковић, као и македонска звезда Сара Климоска, која је имала већ озбиљне улоге на интернационалном плану и у филмовима Манчевског.
Ваши ранији играни филмови, поменимо „Енклаву”, у којој је главни лик такође један дечак, Сава, суочен са ужасима агресије и разарања на Косову, држе се документаристичког приступа, али овога пута сте прибегли сновиђењима и готово надреалним призорима, с тек понеком референцом на стварна места и догађаје?
Документаризам као реалистички приступ примеренији је нашем филмском наслеђу у којем царује имитативни психолошки реализам. Наши артхаус филмови као да не могу да се ослободе павловићевске маргине као предуслова критичког погледа на свет. Ја сам пожелео да направим радикалан рез и у српски артхаус филм уведем визуелни доживљај и генерално, ликовност као аутономни поетски израз који архетип чини узвишенијим и универзалнијим.
Те сцене у магли, пусте улице, тролејбуске жице које пресецају небо... веома су снажне визуелно, оне носе филм у којем нема много дијалога, а дело су нашег сценографа Владислава Лашића и руског сниматеља Владислава Опељанца. Како је дошло до те сарадње?
Велика тема захтева велике уметнике. Владислав Лашић је највеће име српске сценографије (сетимо се Петровићевог филма „Три” или „Љубавног случаја...” Макавејева), он је мој стални уметнички сарадник и потписује сценографију у свим мојим филмовима, и играним и документарним. Други Владислав, Опељанц, мој је избор због његовог снажног поетског приступа филмском призору, као у филмовима „12”, „Варљиво сунце” и „Сунчаница” Никите Михалкова или „Петрови у грипу” и „Жена Чајковског” Кирила Серебреникова, у којима је он био директор фотографије. Осим поетског, с њима ме повезује и страст према филму у којем је добро изједначено с лепим.
Ваш Сава би данас имао 33 године. С каквим би се „бауцима” сад сретао, како би то страшно искуство од пре четврт века утицало на његов однос према „великом свету” који га је 1999. прогласио непријатељем и бомбардовао?
После две и по деценије Сава живи и друштву у којем колективни страх подсвесно лебди изнад сваког појединца, јер се ми као народ никада нисмо суштински суочили с траумама изазваним НАТО агресијом. Природно је да човек потисне зло и страх у себи, на крају крајева, то је и принцип преживљавања и опстанка. Али потискивање страха има своје наличје: ствара човека поданичког менталитета код кога принцип голе егзистенције гуши све морално у њему, и духовно и душевно! Отуда и ставови да није била НАТО агресија, већ је била НАТО интервенција. Можда смо и силовани, али само мало. Нисмо убијани, већ је било само колатералне штете. Ови ставови, нажалост, полако постају и политички наратив за многе у српској политици. Тужно је да и немамо списак имена погинулих у НАТО агресији!
Шта сте доживели као највећи изазов у продукцији приликом рада на сценарију и снимања филма?
Сценарио је имао 19 верзија и дуго је писан, преко три године. Такође, дуго је требало да филм добије средства на конкурсу Филмског центра Србије. На самом снимању свакако највећи изазов је био рад са осмогодишњим дечаком у улози Саве, кoјег је маестрално одиграо Јакша Прпић.
Филм „Баук” је премијерно приказан на фестивалу у Москви, отворио је фестивал сценарија у Врњачкој Бањи и Дунав филм фест у Смедереву. Какви су даљи фестивалски планови, када ће у домаће биоскопе?
Упркос теми која није „политички коректна” за многе западноевропске филмске фестивале (неки се чак и не стиде да пошаљу директне поруке те садржине: „политичка некоректност теме”, „недозвољено преиспитивање НАТО интервенције”, „мој наводни проруски став” итд.), филм изузетно добро пролази: добио је пет награда у Португалији у граду Аванка, приказује се широм Латинске Америке (Монтевидео, Сао Пауло, Панама), а средином септембра „Баук” се приказује у такмичарској конкуренцији на два угледна филмска фестивала у Италији (Лука и Тренто). Стигли су позиви из Атине, Софије, Индије, Ирана... Биоскопска дистрибуција у Србији креће 1. октобра.
Ваш следећи пројекат је филм „Лубарда – на кућу ти гавран пао”. Када ће публика моћи да га види?
Реч је о играном филму који се ослања на употребу архивског материјала. Прати живот Петра Лубарде, нашег највећег сликара друге половине 20. века, родоначелника српског и југословенског модернизма. Осим Анице Добре, Војина Ћетковића и Ваје Дујовић, у филму се појављују и скулптуре Марка Црнобрње, нашег најзначајнијег савременог скулптора. Сценографију потписује Борис Дехељан, директор фотографије је Александар Јаконић, а композитор је Аце Вапцаров, који је радио музику и у филму „Баук”, монтажерка је Маја Кокић (моја сарадница у „Случају Макавејев”). Ово је прилика да се још мало позабавимо и домаћим специфичним комунизмом меког типа, који зовемо титоизам. А све у нади да ће српски парламент осудити и овај облик тоталитаризма, као што је већ осудио фашизам, и тако макар донекле олакшати бол потомцима (поименце записаних) 60.000 страдалих од комунистичког терора. Петар Лубарда је филм о уклетом сликару чија су лична жртва и бол, као и у случају великог Саве Шумановића, довели до лепоте неслућених размера...
