Две смрти у Лисабону

На главну лисабонску железничку станицу стигао је 5. маја 1941. године још један воз пун изнурених путника после дугог кружења Европом. Породице с децом, брачни парови, самци, стари и млади, дипломате...

У пролеће 1941. југословенска колонија у Лисабону је нарасла. Избеглице су овде чекале укрцавање на неизвесно путовање преко Атлантика. Међу њима је било највише Јевреја, али и бегунаца из немачких заробљеничких логора, официра и подофицира.

Размештени су по хотелима оближњег летовалишта Синтре.

Они утицајнији, с бољим везама, били су пребацивани хидроавионима из лисабонске луке, опасним ваздушним рутама пут Енглеске.

Остајали су они који су били само баласт влади и Енглезима. Последњи по рангу пожељности били су путници из Италије „обележени као људи Стојадиновића” (међу њима и Црњански) у које се сумњало да су наклоњени Осовини.

Историја обичних људи

Овако у књизи „Утишани гласови – Из историје обичних људи” (издање „Геопоетика”) проф. др Милан Ристовић, историчар, започиње причу о тек једној избегличкој судбини. Безимени људи постају сведоци историјских збивања у још 11 прича, истинитих и реконструисаних на основу архивских записа, личних писама, потврда о регрутацији, полицијских извода...

Неки чланови југословенске избегличке колоније с помамом су се бацали на коцку у тамошњим казинима, већином губећи последњу пару уштеђевине.

Изгубити свој или туђ новац, ко га је имао – после губитка породице, отаџбине, имовине, снова и планова – било је ипак најбрже и најједноставније. Али, ни то није пролазило без крвних жртава и потреса.

Један такав снажан удар изазваће после више од годину дана боравка у Лисабону не много упадљив први секретар југословенског посланства Борко Трпковић,

повлачећи за собом и своју жену Ирис. Била је рођењем Гркиња, из угледне атинске грађанске породице, а свог будућег супруга упознала је за време његовог службовања у Атини, потом у Тирани.

На почетку рата њих су италијанске власти у Албанији, првих недеља априла, заједно с осталим југословенским дипломатским особљем пребациле бродом у Болоњу и интернирале по хотелима,

да би им био дозвољен одлазак из Италије у Шпанију и Португалију.

Из Болоње с окрњеним особљем југословенског посланства (које су већ напустили неки Хрвати) и дописницима београдских новина у Италији укрцани су на воз. О путовању овог „дипломатског воза” кроз Европу, преко вишијевске Француске, Шпаније и Португалије, оставио је свој горки запис Милош Црњански у књизи „Ембахада”.

Трпковић је убрзо по доласку постављен за секретара посланства у Лисабону. Чинило се да су добијањем места у посланству били изузети из избегличке гомиле, осуђене на чекање дозвола за испловљавање и чамовање у јефтиним пансионима.

Трпковић трчи сваки дан у полицију за странце, Министарство иностраних послова, конзулате, интервенише за продужења боравка, вади из притвора, издаје нове пасоше...

Међутим, 18. јула 1942. стигао је поверљив телеграм из Лондона покрећући механизам Трпковићевог уништења. У њему жеља Енглеске обавештајне службе да се Трпковић премести због отворених симпатија за силе Осовине.

Цео случај производ је „сплетки неких Југославена”, који су настављали са старим сукобима и започињали нове, објашњавао је отправник послова Славко Којић. Као главне кривце навео је аташеа за штампу посланства Миленка Поповића који је радио за енглеску обавештајну службу. „Његово оруђе” био је глумац Ковачевић који се налазио у Лондону и тамо клеветао лисабонско посланство. Пре тога глумац је боравио у Лисабону до маја 1942. и представљао се свуда по граду као „велики српски уметник”.

Глумац се, изгледа, није само опијао, већ је „вршио деголовску пропаганду: присуствовао је банкетима и португалским званичним свечаностима, чак и по војним касарнама”. Његова галамџијска наметљивост није могла да измакне свуда присутној португалској тајној полицији РУБЕ, задуженој и за праћење странаца.

Трпковићев случај био је 12. августа 1942. године на драматичан начин закључен. Када су агенти португалске криминалистичке полиције провалили улазна врата, у спаваћој соби затекли су размрсканих лобања Борка и Ирис Трпковић.

У једној од фиока ормана пронашли су две цедуље на којима је Ирис пажљиво исписала црвеном оловком упутства где је склонила личне ствари (астраганску бунду, хаљине, нешто преосталог накита). На цедуље су чиодама били причвршћени кључеви путних ковчега и ормана. У другој фиоци комисија је пронашла брижљиво припремљене, читко исписане адресе мајке, браће и сестара Ирис Трпковић.

Према налазу португалских полицијских власти реч је била о „добровољном и сагласном убиству и самоубиству”. Лекарски налаз је указивао да је
„... Трпковић извршио самоубиство, убивши претходно своју жену, која је на то добровољно пристала”.

Због чега су Борко и Ирис Трпковић решили да на овакав начин утекну из света у којем се више нису сналазили комисија посланства је морала у извештају да призна да није у могућности да утврди, уз напомену да се може претпоставити „... да је пок. Трпковић то учинио због проневереног државног новца”.

Посланство је имало пуно натезања са захтевима избеглица око новчане помоћи или исплате месечних принадлежности избеглим државним чиновницима и официрима. Око новца су се ројиле бројне свађе и интриге, избијале афере у којима су поред избеглица важно место заузимали и сами службеници посланства. Трпковић је био задужен за исплаћивање новчане помоћи.

У каси посланства недостајало је 80.000 ескуда (око 3.200 долара) – сума за португалске и ратне прилике веома висока.

Трпковић је, по извештају секретара за штампу, и сам подлегао искушењима коцкарница у Есторилу.

 Непријатан скандал

У извештајима остала је и даље сумња да је један од разлога Трпковићеве несрећне одлуке, поред проневере, веза с агентима Осовине и пружање услуга за добијање дозвола за испловљавање за Америку и Велику Британију, на чему се брзо и пуно зарађивало. Смрт Трпковића и све оно што је њихов случај избацио на површину потпуно је пореметило рад посланства, које неколико наредних месеци није могло да се опорави од овог потреса. Влада у Лондону је због овог непријатног скандала имала неприлика са својим британским заштитницима.

Међутим, о Трпковићима се и те како разговарало и нагађало још дуго на емигрантским седељкама, гласно и полугласно, када је туђа несрећа, као и увек, била најбоље средство за заборављање своје. Њихов прави гроб одавно је поравнан.

Кобне коцкарнице Есторила

За избеглички „скроман живот” у Лисабону било је довољно 3.000 ескуда за три месеца, колико им је исплаћивало посланство, чиме се многи Југословени нису задовољавали. Новац су брзо трошили у лисабонским кафанама и коцкарницама у Есторилу.

Опијеност коцком проширила се међу југословенским избеглицама.

Немилосрдни сведок

Црњански, немилосрдни сведок свих емигрантских интрига, сведочи како је тамо, у Есторилу, том чистилишту бродоломних грађана са свих европских страна, до последње паре прокоцкао своју уштеђевину један стари конзул који је такође, као и Трпковић, службовао у Албанији. Један секретар посланства  добио је на рулету 54.000 ескуда. Црњански пише, прелазећи дискретно преко имена, да је „један други секретар, међутим, прокоцкао (је) и државне паре, па прво убија жену, а затим и себе”. Тако су, иако безимени, Борко и Ирис са својом судбином стали у два реда горких „Ембахада”.