Dve smrti u Lisabonu

Na glavnu lisabonsku železničku stanicu stigao je 5. maja 1941. godine još jedan voz pun iznurenih putnika posle dugog kruženja Evropom. Porodice s decom, bračni parovi, samci, stari i mladi, diplomate...

U proleće 1941. jugoslovenska kolonija u Lisabonu je narasla. Izbeglice su ovde čekale ukrcavanje na neizvesno putovanje preko Atlantika. Među njima je bilo najviše Jevreja, ali i begunaca iz nemačkih zarobljeničkih logora, oficira i podoficira.

Razmešteni su po hotelima obližnjeg letovališta Sintre.

Oni uticajniji, s boljim vezama, bili su prebacivani hidroavionima iz lisabonske luke, opasnim vazdušnim rutama put Engleske.

Ostajali su oni koji su bili samo balast vladi i Englezima. Poslednji po rangu poželjnosti bili su putnici iz Italije „obeleženi kao ljudi Stojadinovića” (među njima i Crnjanski) u koje se sumnjalo da su naklonjeni Osovini.

Istorija običnih ljudi

Ovako u knjizi „Utišani glasovi – Iz istorije običnih ljudi” (izdanje „Geopoetika”) prof. dr Milan Ristović, istoričar, započinje priču o tek jednoj izbegličkoj sudbini. Bezimeni ljudi postaju svedoci istorijskih zbivanja u još 11 priča, istinitih i rekonstruisanih na osnovu arhivskih zapisa, ličnih pisama, potvrda o regrutaciji, policijskih izvoda...

Neki članovi jugoslovenske izbegličke kolonije s pomamom su se bacali na kocku u tamošnjim kazinima, većinom gubeći poslednju paru ušteđevine.

Izgubiti svoj ili tuđ novac, ko ga je imao – posle gubitka porodice, otadžbine, imovine, snova i planova – bilo je ipak najbrže i najjednostavnije. Ali, ni to nije prolazilo bez krvnih žrtava i potresa.

Jedan takav snažan udar izazvaće posle više od godinu dana boravka u Lisabonu ne mnogo upadljiv prvi sekretar jugoslovenskog poslanstva Borko Trpković,

povlačeći za sobom i svoju ženu Iris. Bila je rođenjem Grkinja, iz ugledne atinske građanske porodice, a svog budućeg supruga upoznala je za vreme njegovog službovanja u Atini, potom u Tirani.

Na početku rata njih su italijanske vlasti u Albaniji, prvih nedelja aprila, zajedno s ostalim jugoslovenskim diplomatskim osobljem prebacile brodom u Bolonju i internirale po hotelima,

da bi im bio dozvoljen odlazak iz Italije u Španiju i Portugaliju.

Iz Bolonje s okrnjenim osobljem jugoslovenskog poslanstva (koje su već napustili neki Hrvati) i dopisnicima beogradskih novina u Italiji ukrcani su na voz. O putovanju ovog „diplomatskog voza” kroz Evropu, preko višijevske Francuske, Španije i Portugalije, ostavio je svoj gorki zapis Miloš Crnjanski u knjizi „Embahada”.

Trpković je ubrzo po dolasku postavljen za sekretara poslanstva u Lisabonu. Činilo se da su dobijanjem mesta u poslanstvu bili izuzeti iz izbegličke gomile, osuđene na čekanje dozvola za isplovljavanje i čamovanje u jeftinim pansionima.

Trpković trči svaki dan u policiju za strance, Ministarstvo inostranih poslova, konzulate, interveniše za produženja boravka, vadi iz pritvora, izdaje nove pasoše...

Međutim, 18. jula 1942. stigao je poverljiv telegram iz Londona pokrećući mehanizam Trpkovićevog uništenja. U njemu želja Engleske obaveštajne službe da se Trpković premesti zbog otvorenih simpatija za sile Osovine.

Ceo slučaj proizvod je „spletki nekih Jugoslavena”, koji su nastavljali sa starim sukobima i započinjali nove, objašnjavao je otpravnik poslova Slavko Kojić. Kao glavne krivce naveo je atašea za štampu poslanstva Milenka Popovića koji je radio za englesku obaveštajnu službu. „Njegovo oruđe” bio je glumac Kovačević koji se nalazio u Londonu i tamo klevetao lisabonsko poslanstvo. Pre toga glumac je boravio u Lisabonu do maja 1942. i predstavljao se svuda po gradu kao „veliki srpski umetnik”.

Glumac se, izgleda, nije samo opijao, već je „vršio degolovsku propagandu: prisustvovao je banketima i portugalskim zvaničnim svečanostima, čak i po vojnim kasarnama”. Njegova galamdžijska nametljivost nije mogla da izmakne svuda prisutnoj portugalskoj tajnoj policiji RUBE, zaduženoj i za praćenje stranaca.

Trpkovićev slučaj bio je 12. avgusta 1942. godine na dramatičan način zaključen. Kada su agenti portugalske kriminalističke policije provalili ulazna vrata, u spavaćoj sobi zatekli su razmrskanih lobanja Borka i Iris Trpković.

U jednoj od fioka ormana pronašli su dve cedulje na kojima je Iris pažljivo ispisala crvenom olovkom uputstva gde je sklonila lične stvari (astragansku bundu, haljine, nešto preostalog nakita). Na cedulje su čiodama bili pričvršćeni ključevi putnih kovčega i ormana. U drugoj fioci komisija je pronašla brižljivo pripremljene, čitko ispisane adrese majke, braće i sestara Iris Trpković.

Prema nalazu portugalskih policijskih vlasti reč je bila o „dobrovoljnom i saglasnom ubistvu i samoubistvu”. Lekarski nalaz je ukazivao da je
„... Trpković izvršio samoubistvo, ubivši prethodno svoju ženu, koja je na to dobrovoljno pristala”.

Zbog čega su Borko i Iris Trpković rešili da na ovakav način uteknu iz sveta u kojem se više nisu snalazili komisija poslanstva je morala u izveštaju da prizna da nije u mogućnosti da utvrdi, uz napomenu da se može pretpostaviti „... da je pok. Trpković to učinio zbog proneverenog državnog novca”.

Poslanstvo je imalo puno natezanja sa zahtevima izbeglica oko novčane pomoći ili isplate mesečnih prinadležnosti izbeglim državnim činovnicima i oficirima. Oko novca su se rojile brojne svađe i intrige, izbijale afere u kojima su pored izbeglica važno mesto zauzimali i sami službenici poslanstva. Trpković je bio zadužen za isplaćivanje novčane pomoći.

U kasi poslanstva nedostajalo je 80.000 eskuda (oko 3.200 dolara) – suma za portugalske i ratne prilike veoma visoka.

Trpković je, po izveštaju sekretara za štampu, i sam podlegao iskušenjima kockarnica u Estorilu.

 Neprijatan skandal

U izveštajima ostala je i dalje sumnja da je jedan od razloga Trpkovićeve nesrećne odluke, pored pronevere, veza s agentima Osovine i pružanje usluga za dobijanje dozvola za isplovljavanje za Ameriku i Veliku Britaniju, na čemu se brzo i puno zarađivalo. Smrt Trpkovića i sve ono što je njihov slučaj izbacio na površinu potpuno je poremetilo rad poslanstva, koje nekoliko narednih meseci nije moglo da se oporavi od ovog potresa. Vlada u Londonu je zbog ovog neprijatnog skandala imala neprilika sa svojim britanskim zaštitnicima.

Međutim, o Trpkovićima se i te kako razgovaralo i nagađalo još dugo na emigrantskim sedeljkama, glasno i poluglasno, kada je tuđa nesreća, kao i uvek, bila najbolje sredstvo za zaboravljanje svoje. Njihov pravi grob odavno je poravnan.

Kobne kockarnice Estorila

Za izbeglički „skroman život” u Lisabonu bilo je dovoljno 3.000 eskuda za tri meseca, koliko im je isplaćivalo poslanstvo, čime se mnogi Jugosloveni nisu zadovoljavali. Novac su brzo trošili u lisabonskim kafanama i kockarnicama u Estorilu.

Opijenost kockom proširila se među jugoslovenskim izbeglicama.

Nemilosrdni svedok

Crnjanski, nemilosrdni svedok svih emigrantskih intriga, svedoči kako je tamo, u Estorilu, tom čistilištu brodolomnih građana sa svih evropskih strana, do poslednje pare prokockao svoju ušteđevinu jedan stari konzul koji je takođe, kao i Trpković, službovao u Albaniji. Jedan sekretar poslanstva  dobio je na ruletu 54.000 eskuda. Crnjanski piše, prelazeći diskretno preko imena, da je „jedan drugi sekretar, međutim, prokockao (je) i državne pare, pa prvo ubija ženu, a zatim i sebe”. Tako su, iako bezimeni, Borko i Iris sa svojom sudbinom stali u dva reda gorkih „Embahada”.