Дуг који се мора вратити
Тужна је истина да када се код нас нечије дело штампа у тиражу већем од 500 примерака, то унапред прогласи за „бестселер“. Издавач то одмах објави на корицама, али живимо у времену где преживели библиофили најређа дела светских класика проналазе на тезгама половне и торбарске робе по „бувљацима“. Чак ни сабрана дела, која су многи куповали „на метар“ бирајући их у зависности од амбијента или боје зидних тапета, одавно нису тражена роба. Реч је о неминовности која прати информатичку еру, чему је подлегло чак и школство, па деца „уче на даљину“ док лекције скидају са „свезнајућег интернета“, што ће нам се кад-тад обити о главу.
Ово је само суморан увод у невероватно откриће да је 600 примерака књиге „Укоричена сећања“ Драгутина П. Грегорића, дугогодишњег новинара и уредника куће „Политика” и аутора веома гледаних телевизијских репортажа, разграбљено за непуна два месеца (представљена је 28. jуна, на Видовдан), а занимање за њу не јењава па се управо доштампава још стотинак примерака.
Породично благо
Током обележавања јубилеја – дванаест деценија постојања најстаријих преживелих дневних новина на нашим просторима – мало ко се досетио да се „Политика“ дружила са читаоцима седам година краће! Наиме, није излазила у време Првог и Другог светског рата поделивши судбину државе у којој је поникла, и народа из којег је потекла. Није се појавила на киосцима само још једног дана, лето 1992. године, јер су новинари и уредници ступили у штрајк због намере државе да им новинску кућу претвори у јавно предузеће.
Ни почетак крвавог распада некада заједничке државе није променио дух готово породичног заједништва који је одувек владао у кући „од врха до дна“, осим што су нове неприлике репортерима ускратиле једно од правила кодекса тог часног заната позајмљено из римског права, а које гласи „чути и другу страну“ (audiatur et altera pars).
Али, у време НАТО преоравања Србије 1999. године цинично званично названим „Нежни наковањ“ (Noble Anvil), што је у нас пркосно покрштено у „Милосрдни анђео“, нико од запослених није користио годишњи одмор нити слободне дане, па чак ни боловања која су прописивали лекари, иако је било питање дана када ће и кућа „Политика“ постати легитимна мета, или можда колатерална штета по тумачењу насмејаног Џејмија Шеја, гласноговорника Северноатлантске алијансе!
Упркос препоруци директора да се колегинице, посебно оне с дечицом, пошаљу на „плаћени одмор“, по редакцијама је тих једанаест недеља владала неописива гужва, а оне инаџијски долазиле на посао међу првима.
Међутим, упркос свечарској атмосфери поводом „округле годишњице“, књига нашег колеге обухвата време које је он провео у кући „Политика”, дакле нешто мање од шест деценија, и људе које је упознао, са којима је сарађивао или се дружио... а с некима и окумио. Тако су се „на гомили“ затекли сви: од курира, спремачица, људи из обезбеђења и телефониста, па преко благајница, лекарки, графичких радника и лабораната, до светски признатих извештача и новинских фотографа, као и уредника појединих издања и директора куће ако су то заслужили.
Књига личи на обимну породичну хронику у којој се скрасило више од сто шездесет личности, и догађаји који су их узнели на тај трон. Благодарећи њој, дознало се да су у кући „Политика” радили или сарађивали и неки познати писци, академици и један нобеловац, да је један од старијих документариста „на репертоару“ имао дванаест страних језика (рачунајући и старолатински, хеленски, хебрејски и фарси, за које је нехајно тврдио „да се подразумевају“), да нам је колега из техничког сервиса био познати египтолог, да је рубрику о саобраћају водио новинар који је био аутор реда вожње Југословенских железница (што му је била најомиљенија литература пред спавање), да су пензионери маштарили да на чело ПИО фонда доведу нашег колегу који је пратио тај сектор, и да су неки због свог знања и частољубивости каријеру завршили у дипломатији.
– Сада знам и искрено жалим што сам неколицину нехотице изоставио из ове хронике, али свако ко се затекао у њој то је својим делима заслужио – изјавио је аутор представљајући књигу. – Слично је и са пријатељима куће „Политика” из земље и света, а и њих сам уврстио међу великане јер су својим чињењем то истински заслужили.
Уврстио је у хронику и омиљена новинарска свратишта прослављеног „Бермудског троугла“, као и неке чланове „кафанског ученог друштва“ који су били њихов неизоставни инвентар...
– Али и директора познатог београдског угоститељског предузећа који нам је несебично помагао у већини наших акција, као што су биле „народне кухиње“ које смо основали при парохијским домовима широм града у време безнађа изазваног санкцијама.
Чуда никад доста
Заправо, највеће изненађење било је откриће да је аутор Драгутин П. Грегорић, међу пријатељима познатији као Бацко, у импресуму назначен као издавач, те да је дело штампао о сопственом трошку (уз помоћ уштеђевине и готовинског кредита), али да се књиге не продају већ деле бесплатно... иако су заинтересовани били спремни да плате колико кошта, па и више.
- То је легат – објаснио је. – На то ме је упутила моја покојна супруга Гордана, некада начелница породилишта Гинеколошко-акушерске клинике КБЦ „Звездара“ која је своју уштеђевину тестаментарно наменила куповини нових инструмената за операционе сале и модерног апарата за породилиште. И ето, покушао сам да јој станем уз раме...
А шта ће када му „финансијска конструкција“ досегне дно, а занимање за књигу потраје несмањено?
- Изгледа да сам тим својим легатом раскравио срце власника угледне али не толико скупе београдске штампарије па ће све бити мање драматично. Мада, снаћи ћу се већ некако...
Није спомињао да је својевремено планирао да кућу очеве штампарије у Ванизелосовој која му је враћена у поступку реституције, претвори у Дом за палијативну негу и поклони је београдским „трећепозивцима“, али то је већ нека друга прича о људској племенитости и чиновничком јавашлуку.
