Tužna je istina da kada se kod nas nečije delo štampa u tiražu većem od 500 primeraka, to unapred  proglasi za „bestseler“. Izdavač to odmah objavi na koricama, ali živimo u vremenu gde preživeli bibliofili najređa dela svetskih klasika pronalaze na tezgama polovne i torbarske robe po „buvljacima“. Čak ni sabrana dela, koja su mnogi kupovali „na metar“ birajući ih u zavisnosti od ambijenta ili boje zidnih tapeta, odavno nisu tražena roba. Reč je o neminovnosti koja prati informatičku eru, čemu je podleglo čak i školstvo, pa deca „uče na daljinu“ dok lekcije skidaju sa „sveznajućeg interneta“, što će nam se kad-tad obiti o glavu.

Ovo je samo sumoran uvod u neverovatno otkriće da je 600 primeraka knjige „Ukoričena sećanja“ Dragutina P. Gregorića, dugogodišnjeg novinara i urednika kuće „Politika” i autora veoma gledanih televizijskih reportaža, razgrabljeno za nepuna dva meseca (predstavljena je 28. juna, na Vidovdan), a zanimanje za nju ne jenjava pa se upravo doštampava još stotinak primeraka.

Porodično blago

 Tokom obeležavanja jubileja – dvanaest decenija postojanja najstarijih preživelih dnevnih novina na našim prostorima – malo ko se dosetio da se „Politika“ družila sa čitaocima sedam godina kraće! Naime, nije izlazila u vreme Prvog i Drugog svetskog rata podelivši sudbinu države u kojoj je ponikla, i naroda iz kojeg je potekla. Nije se pojavila na kioscima samo još jednog dana, leto 1992. godine, jer su novinari i urednici stupili u štrajk zbog namere države da im novinsku kuću pretvori u javno preduzeće.

Ni početak krvavog raspada nekada zajedničke države nije promenio duh gotovo porodičnog zajedništva koji je oduvek vladao u kući „od vrha do dna“, osim što su nove neprilike reporterima uskratile jedno od pravila kodeksa tog časnog zanata pozajmljeno iz rimskog prava, a koje glasi „čuti i drugu stranu“ (audiatur et altera pars).

Ali, u vreme NATO preoravanja Srbije 1999. godine cinično zvanično nazvanim „Nežni nakovanj“ (Noble Anvil), što je u nas prkosno pokršteno u „Milosrdni anđeo“, niko od zaposlenih nije koristio godišnji odmor niti slobodne dane, pa čak ni bolovanja koja su propisivali lekari, iako je bilo pitanje dana kada će i kuća „Politika“ postati legitimna meta, ili možda   kolateralna šteta po tumačenju nasmejanog Džejmija Šeja, glasnogovornika Severnoatlantske alijanse!

Uprkos preporuci direktora da se koleginice, posebno one s dečicom, pošalju na „plaćeni odmor“, po redakcijama je tih jedanaest nedelja vladala neopisiva gužva, a one inadžijski dolazile na posao među prvima.

Međutim, uprkos svečarskoj atmosferi povodom „okrugle godišnjice“, knjiga našeg kolege obuhvata vreme koje je on proveo u kući „Politika”, dakle nešto manje od šest decenija, i ljude koje je upoznao, sa kojima je sarađivao ili se družio... a s nekima i okumio. Tako su se „na gomili“ zatekli svi: od kurira, spremačica, ljudi iz obezbeđenja i telefonista, pa preko blagajnica, lekarki, grafičkih radnika i laboranata, do svetski priznatih izveštača i novinskih fotografa, kao i urednika pojedinih izdanja i direktora kuće ako su to zaslužili.

Knjiga liči na obimnu porodičnu hroniku u kojoj se skrasilo više od sto šezdeset ličnosti, i događaji koji su ih uzneli na taj tron. Blagodareći njoj, doznalo se da su u kući „Politika” radili ili sarađivali i neki poznati pisci, akademici i jedan nobelovac, da je jedan od starijih dokumentarista „na repertoaru“ imao dvanaest stranih jezika (računajući i starolatinski, helenski, hebrejski i farsi, za koje je nehajno tvrdio „da se podrazumevaju“), da nam je kolega iz tehničkog servisa bio poznati egiptolog, da je rubriku o saobraćaju vodio novinar koji je bio autor reda vožnje Jugoslovenskih železnica (što mu je bila najomiljenija literatura pred spavanje), da su penzioneri maštarili da na čelo PIO fonda dovedu našeg kolegu koji je pratio taj sektor, i da su neki zbog svog znanja i častoljubivosti karijeru završili u diplomatiji.

– Sada znam i iskreno žalim što sam nekolicinu nehotice izostavio iz ove hronike, ali svako ko se zatekao u njoj to je svojim delima zaslužio – izjavio je autor predstavljajući knjigu. – Slično je i sa prijateljima kuće „Politika” iz zemlje i sveta, a i njih sam uvrstio među velikane jer su svojim činjenjem to istinski zaslužili.

Uvrstio je u hroniku i omiljena novinarska svratišta proslavljenog „Bermudskog trougla“, kao i neke članove „kafanskog učenog društva“ koji su bili njihov neizostavni inventar...

– Ali i direktora poznatog beogradskog ugostiteljskog preduzeća koji nam je nesebično pomagao u većini naših akcija, kao što su bile „narodne kuhinje“ koje smo osnovali pri parohijskim domovima širom grada u vreme beznađa izazvanog sankcijama.

Čuda nikad dosta

Zapravo, najveće iznenađenje bilo je otkriće da je autor Dragutin P. Gregorić, među prijateljima poznatiji kao Backo, u impresumu naznačen kao izdavač, te da je delo štampao o sopstvenom trošku (uz pomoć ušteđevine i gotovinskog kredita), ali da se knjige ne prodaju već dele besplatno... iako su zainteresovani bili spremni da plate koliko košta, pa i više.

- To je legat – objasnio je. – Na to me je uputila moja pokojna supruga Gordana, nekada načelnica porodilišta Ginekološko-akušerske klinike KBC „Zvezdara“ koja je svoju ušteđevinu testamentarno namenila kupovini novih instrumenata za operacione sale i modernog aparata za porodilište. I eto, pokušao sam da joj stanem uz rame...

 A šta će kada mu „finansijska konstrukcija“ dosegne dno, a zanimanje za knjigu potraje nesmanjeno?

 - Izgleda da sam tim svojim legatom raskravio srce vlasnika ugledne ali ne toliko skupe beogradske štamparije pa će sve biti manje dramatično. Mada, snaći ću se već nekako...

Nije spominjao da je svojevremeno planirao da kuću očeve štamparije u Vanizelosovoj koja mu je vraćena u postupku restitucije, pretvori u Dom za palijativnu negu i pokloni je beogradskim „trećepozivcima“, ali to je već neka druga priča o ljudskoj plemenitosti i činovničkom javašluku.