Шта значе избори
Срби су себи извојевали безбројне „слободе”. Између осталих и слободу да се отвори 2.900 коцкарница и кладионица (од чега у Београду 1.440), значи пет пута више него у Великој Британији, која има 67 милиона становника
Може бити да се велики број људи прилично изненадио на вест да, у Европи, и то у Француској, још увек постоји Комунистичка партија. И то не само да постоји већ, у левој коалицији, добија највише гласова на важним изборима који су се недавно завршили. То је, пре свега, културолошка, а онда и политичка чињеница. Јер ако је култура непрестана борба за досезање значења, а општи живот борба за досезање моћи, поставља се питање шта у поодмаклом 21. веку значи то што су комунисти, одједном, у Француској, важан фактор у досезању моћи. Одговор лежи у самој француској култури која, вековима, изненађује тако што установљеним обрасцима нагло даје нека сасвим нова значења. У Француској уверења, која су после рата створила највећу комунистичку партију у Западној Европи, сада стварају нешто што ће политичком животу дати ново значење. Демократија, инклузија, експлоатација, богаћење, потлаченост, похлепа, све су то речи које већ годинама мењају своја значења и, пред нашим очима, стварају друштво, стварају културу која је дезоријентисана, исцрпљена и жељна јасних, искрених и разумљивих и, колико-толико, стабилних значења. Ковитлац стварања власти у Француској, после ових избора, биће типична француска верзија досезања моћи. Компликована и неизвесна.
С друге стране Ламанша, у Великој Британији, избори су дошли некако изненада. Кампање као и да није било. У сваком случају, таласања је било неупоредиво мање него у Француској. И шта? Овако је ишло. На изборима, убедљивом већином, победила је Лабуристичка партија. Нико се није бунио на резултате пребројавања. Већ сутрадан актуелни председник владе поднео је оставку. Дан касније краљ је примио победника, лабуристу, и дао му мандат за формирање нове владе. Овај је већ имао готов списак министара и главних људи у власти па је, дан касније, британска држава, с новом владом, прорадила као да је швајцарски сат. Све се десило у пет дана! И шта је значење оваквог политичког процеса? Да је парламентарна монархија боља од парламентарне републике? Да је британска култура најспремнија да брзо, ефикасно и транспарентно спроводи борбу за досезање моћи? Да Британија, изнова и изнова, у ствари, доказује да је најуспешнија империја свих времена, иако би многи помислили да јој садашње стање државе не даје за право да се тако представља? Ипак, има једно сасвим јасно значење. Британска култура, утемељена у енглеском језику, и у свему што он доноси и зрачи, свакако јесте најутицајнија култура у историји цивилизације. Али, истовремено, и једна од најутицајнијих некултура у историји цивилизације.
Склони забораву
Дијалектика је бруталан закон природе. Сетимо се само дивљих хорди британских фудбалских навијача, пијаних и разуларених британских туриста, сурове крађе културних добара других народа, безбројних ратова које је Британија покренула или подстакла. Сетимо се безукусне и наопаке хране. Кобасице и пасуљ за доручак. Шта тек то значи? Поготово у поређењу с комшијама преко Ламанша.
На другом крају света, у Индији, избори за 543 посланичка места у националној скупштини одвили су се, ове године, у седам фаза, од 19. априла до 1. јуна. Право гласа имало је више од 968 милиона људи од укупно милијарду и 400 милиона, колико Индија има становника. Гласала су 642 милиона, од тога 312 милиона биле су жене. Џаната партија није успела да оствари апсолутну већину, као на прошлим изборима, па је морала у коалицију с мањим партијама да би осигурала моћ. И овде је интересантно да је комунистичка партија (марксиста) једна од шест партија које су признате на националном нивоу, дакле у целој Индији. Партије су се такмичиле и кроз манифесте, односно листе онога што обећавају да ће бити урађено за добробит народа. Једно од обећања које је дала Џаната јесте да ће Индија до наредних избора постати трећа економска сила у свету. Значење овог обећања је врло јасно. И оно са собом повлачи обећање да ће, свим силама, радити на томе да Индија постане стална чланица Савета безбедности Уједињених нација. Значења индијских избора, за нас из ових крајева, указују на то да је галама коју ми правимо око избора, у малој Србији, са шест и по милиона регистрованих гласача, јак доказ да је, код нас, борба за досезање моћи склона да заборави на то да живимо у систему који смо прогласили за демократски.
Шта значи то да ми, у Србији, имамо изборе у просеку сваких годину и по дана? Да ли је то потврда развијености демократије или слабости система? Шта значи то да нека политичка групација увек, после избора, често и пре избора, тражи интервенције из иностранства? Шта значи то да ниједни избори не могу да се обаве без бројних примедби на регуларност процеса? И шта значи то да у изборну трку улази понекад и преко 20 партија и покрета и да је увек сто посто извесно да, од тих бројних партија, не може да се формира ниједан колико-толико компактан политички блок који би могао озбиљно да претендује на освајање власти? Код нас су популарне разне прокламације истакнуте као „уговори с народом”, обећања типа „часна реч”, гаранције у форми „мајке ми”, уверавања да ће „бити никад боље”. Слобода којом се у Србији дају озбиљна политичка обећања је апсолутна. Небо је граница.
Вишак слободе, мањак демократије
Слобода у ширењу лажних вести, дезинформација, језика мржње и општег узнемиравања јавности је неограничена. И то све уз безброј дневних слобода које се подразумевају: слобода држања паса убица по становима и баштама, слобода бацања отпада с прозора солитера или из аутомобила у покрету, слобода пљувања насред улице, слобода урлања и трештања гласне музике до миле воље, слобода бесомучног јуришања и завијања моторима и набуџеним аутомобилима у два ноћу, слобода разулареног марширања кроз град у одласку и повратку са стадиона, слобода добацивања без икаквог повода, слобода паркирања на свакој зеленој површини која је слободна, слобода прешкрабавања управо окречених фасада, лудачка слобода уништавања саобраћајних знакова језивим црним бојама, слобода изливања отрова у реке, масовна слобода дивље градње, слобода да се, упркос све строжим правилима, путевима терају крнтије које иза себе остављају облаке отровних гасова, слобода за неморал, насиље и разврат у директном ТВ преносу, слобода да се у Србији отвори 2.900 коцкарница и кладионица (од чега у Београду 1.440), значи пет пута више него у Великој Британији, која има 67 милиона становника! И тако даље. Срби су себи извојевали безбројне слободе.
Па онда постаје јасно значење речи једне енглеске професорке која је, после посете Србији, изјавила следеће: „Нисам нигде видела толико пуно слободе, а толико мало демократије.” Ух, да нам је да једном бар спроведемо изборе и поставимо владу све у року од пет дана. Где би нам био крај.
