Šta znače izbori

Može biti da se veliki broj ljudi prilično iznenadio na vest da, u Evropi, i to u Francuskoj, još uvek postoji Komunistička partija. I to ne samo da postoji već, u levoj koaliciji, dobija najviše glasova na važnim izborima koji su se nedavno završili. To je, pre svega, kulturološka, a onda i politička činjenica. Jer ako je kultura neprestana borba za dosezanje značenja, a opšti život borba za dosezanje moći, postavlja se pitanje šta u poodmaklom 21. veku znači to što su komunisti, odjednom, u Francuskoj, važan faktor u dosezanju moći. Odgovor leži u samoj francuskoj kulturi koja, vekovima, iznenađuje tako što ustanovljenim obrascima naglo daje neka sasvim nova značenja. U Francuskoj uverenja, koja su posle rata stvorila najveću komunističku partiju u Zapadnoj Evropi, sada stvaraju nešto što će političkom životu dati novo značenje. Demokratija, inkluzija, eksploatacija, bogaćenje, potlačenost, pohlepa, sve su to reči koje već godinama menjaju svoja značenja i, pred našim očima, stvaraju društvo, stvaraju kulturu koja je dezorijentisana, iscrpljena i željna jasnih, iskrenih i razumljivih i, koliko-toliko, stabilnih značenja. Kovitlac stvaranja vlasti u Francuskoj, posle ovih izbora, biće tipična francuska verzija dosezanja moći. Komplikovana i neizvesna.

S druge strane Lamanša, u Velikoj Britaniji, izbori su došli nekako iznenada. Kampanje kao i da nije bilo. U svakom slučaju, talasanja je bilo neuporedivo manje nego u Francuskoj. I šta? Ovako je išlo. Na izborima, ubedljivom većinom, pobedila je Laburistička partija. Niko se nije bunio na rezultate prebrojavanja. Već sutradan aktuelni predsednik vlade podneo je ostavku. Dan kasnije kralj je primio pobednika, laburistu, i dao mu mandat za formiranje nove vlade. Ovaj je već imao gotov spisak ministara i glavnih ljudi u vlasti pa je, dan kasnije, britanska država, s novom vladom, proradila kao da je švajcarski sat. Sve se desilo u pet dana! I šta je značenje ovakvog političkog procesa? Da je parlamentarna monarhija bolja od parlamentarne republike? Da je britanska kultura najspremnija da brzo, efikasno i transparentno sprovodi borbu za dosezanje moći? Da Britanija, iznova i iznova, u stvari, dokazuje da je najuspešnija imperija svih vremena, iako bi mnogi pomislili da joj sadašnje stanje države ne daje za pravo da se tako predstavlja? Ipak, ima jedno sasvim jasno značenje. Britanska kultura, utemeljena u engleskom jeziku, i u svemu što on donosi i zrači, svakako jeste najuticajnija kultura u istoriji civilizacije. Ali, istovremeno, i jedna od najuticajnijih nekultura u istoriji civilizacije.

Skloni zaboravu

Dijalektika je brutalan zakon prirode. Setimo se samo divljih hordi britanskih fudbalskih navijača, pijanih i razularenih britanskih turista, surove krađe kulturnih dobara drugih naroda, bezbrojnih ratova koje je Britanija pokrenula ili podstakla. Setimo se bezukusne i naopake hrane. Kobasice i pasulj za doručak. Šta tek to znači? Pogotovo u poređenju s komšijama preko Lamanša.

Na drugom kraju sveta, u Indiji, izbori za 543 poslanička mesta u nacionalnoj skupštini odvili su se, ove godine, u sedam faza, od 19. aprila do 1. juna. Pravo glasa imalo je više od 968 miliona ljudi od ukupno milijardu i 400 miliona, koliko Indija ima stanovnika. Glasala su 642 miliona, od toga 312 miliona bile su žene. Džanata partija nije uspela da ostvari apsolutnu većinu, kao na prošlim izborima, pa je morala u koaliciju s manjim partijama da bi osigurala moć. I ovde je interesantno da je komunistička partija (marksista) jedna od šest partija koje su priznate na nacionalnom nivou, dakle u celoj Indiji. Partije su se takmičile i kroz manifeste, odnosno liste onoga što obećavaju da će biti urađeno za dobrobit naroda. Jedno od obećanja koje je dala Džanata jeste da će Indija do narednih izbora postati treća ekonomska sila u svetu. Značenje ovog obećanja je vrlo jasno. I ono sa sobom povlači obećanje da će, svim silama, raditi na tome da Indija postane stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Značenja indijskih izbora, za nas iz ovih krajeva, ukazuju na to da je galama koju mi pravimo oko izbora, u maloj Srbiji, sa šest i po miliona registrovanih glasača, jak dokaz da je, kod nas, borba za dosezanje moći sklona da zaboravi na to da živimo u sistemu koji smo proglasili za demokratski.

Šta znači to da mi, u Srbiji, imamo izbore u proseku svakih godinu i po dana? Da li je to potvrda razvijenosti demokratije ili slabosti sistema? Šta znači to da neka politička grupacija uvek, posle izbora, često i pre izbora, traži intervencije iz inostranstva? Šta znači to da nijedni izbori ne mogu da se obave bez brojnih primedbi na regularnost procesa? I šta znači to da u izbornu trku ulazi ponekad i preko 20 partija i pokreta i da je uvek sto posto izvesno da, od tih brojnih partija, ne može da se formira nijedan koliko-toliko kompaktan politički blok koji bi mogao ozbiljno da pretenduje na osvajanje vlasti? Kod nas su popularne razne proklamacije istaknute kao „ugovori s narodom”, obećanja tipa „časna reč”, garancije u formi „majke mi”, uveravanja da će „biti nikad bolje”. Sloboda kojom se u Srbiji daju ozbiljna politička obećanja je apsolutna. Nebo je granica.

Višak slobode, manjak demokratije

Sloboda u širenju lažnih vesti, dezinformacija, jezika mržnje i opšteg uznemiravanja javnosti je neograničena. I to sve uz bezbroj dnevnih sloboda koje se podrazumevaju: sloboda držanja pasa ubica po stanovima i baštama, sloboda bacanja otpada s prozora solitera ili iz automobila u pokretu, sloboda pljuvanja nasred ulice, sloboda urlanja i treštanja glasne muzike do mile volje, sloboda besomučnog jurišanja i zavijanja motorima i nabudženim automobilima u dva noću, sloboda razularenog marširanja kroz grad u odlasku i povratku sa stadiona, sloboda dobacivanja bez ikakvog povoda, sloboda parkiranja na svakoj zelenoj površini koja je slobodna, sloboda preškrabavanja upravo okrečenih fasada, ludačka sloboda uništavanja saobraćajnih znakova jezivim crnim bojama, sloboda izlivanja otrova u reke, masovna sloboda divlje gradnje, sloboda da se, uprkos sve strožim pravilima, putevima teraju krntije koje iza sebe ostavljaju oblake otrovnih gasova, sloboda za nemoral, nasilje i razvrat u direktnom TV prenosu, sloboda da se u Srbiji otvori 2.900 kockarnica i kladionica (od čega u Beogradu 1.440), znači pet puta više nego u Velikoj Britaniji, koja ima 67 miliona stanovnika! I tako dalje. Srbi su sebi izvojevali bezbrojne slobode.

Pa onda postaje jasno značenje reči jedne engleske profesorke koja je, posle posete Srbiji, izjavila sledeće: „Nisam nigde videla toliko puno slobode, a toliko malo demokratije.” Uh, da nam je da jednom bar sprovedemo izbore i postavimo vladu sve u roku od pet dana. Gde bi nam bio kraj.