Неостварени сан о влади експерата
Мирослав Ђорђевић основао је Конгрес српског јединства који је бранио српске легитимне интересе у Вашингтону током грађанског рата у Југославији
Мирослав Ђорђевић (1936–2023) био је познат у српској дијаспори и Србији као успешни бизнисмен, политички организатор, лидер, оснивач и председник хуманитарне организације Фондација Студеница, писац и филантроп.
Рођен у Београду у официрској породици, од малих ногу био је прожет родољубивим осећањима, које је носио кроз живот. Ова осећања била су главни подстицај за многоструке активности, посебно о српским питањима.
Почетак у Републиканској партији Калифорније
Овако у књизи „Незаборавни сусрети” (издање „Чигоја штампа”) Бранко Микашиновић, један од водећих слависта у Америци, некадашњи предавач руског језика и књижевности на универзитетима у Њу Орлеансу и Тулејну, новинар „Гласа Америке” дуже од две деценије, описује једног од најзначајнијих људи из српске дијаспоре у САД.
Аутор подсећа да је Ђорђевић као бизнисмен, после дипломирања на Универзитету Калифорнија у Берклију 1960. године на банкарству и финансијама, основао две финансијске фирме током осамдесетих: „Фајненшал сикјурити” и њену наследницу компанију „Капитал гаранти”.
Касније је основао међународну банку у САД која je укључила у свој делокруг бившу Југославију.
Ђорђевић је први пут постао политички активан у Републиканској партији Калифорније. Изабран је за председника 19.000 омладинских републиканских организација државе Калифорније 1966. године.
– Ово интересовање за политику касније ће еволуирати у његове напоре да потпомогне српску демократску опозицију против владавине Слободана Милошевића и имплементира демократску транзицију у Србији. Крајем 1999. године Мирослав Ђорђевић је иницирао и организовао, први од 1944. године, званични Сентандрејски конгрес у Мађарској између свесрпске дијаспоре и демократских лидера у Србији. Ово окупљање привукло је водеће политичке личности из Србије. Играло је значајну улогу у уједињавању демократске опозиције Милошевићу, укључујући престолонаследника Александра Карађорђевића – подсећа Микашиновић.
У области политичких активности дијаспоре Ђорђевић је, 1990. године, основао једну од најбоље организованих и најутицајнијих организација у САД, Конгрес српског јединства, с циљем демократизације и опоравка српских земаља. Организација је настојала да активно и одлучно брани српске легитимне интересе у Вашингтону и на другим местима током грађанског рата у Југославији. Имала је главну канцеларију у Вашингтону и канцеларије у Београду и Калифорнији. Чланство је достигло неколико хиљада, с испоставама широм света.
Заједно с Видаком Ћеловићем из Детроита и Бором Вуковићем из Денвера, Ђорђевић и Драгослав Ђорђевић, његов отац, основали су „Студеница Фаундејшн” 1994. године, која је активна и данас. Мирослав је био председник фондације од првог дана. Њен циљ је да додељује стипендије успешним српским студентима и помоћ универзитетима и разним другим академским институцијама.
Као писац, Ђорђевић је аутор две признате политичке књиге засноване на његовом искуству са српским политичарима: „Деценија илузија 1990–2000” и „Кореспонденција – Мирослав Ђорђевић и Добрица Ћосић”.
Такође је писао поезију и есеје.
Српски циљеви и демократија
Микашиновић наводи да је упознао Ђорђевића на једном од првих годишњих скупова Конгреса српског јединства:
– Радећи као новинар за српски сервис „Гласа Америке” урадио сам бројне радијске и телевизијске интервјуе с њим током година, тако да је наш однос истовремено постао и професионални и лични. Мирослав је био патриота, дубоко повезан са српским циљевима и демократијом. Такође је био човек који је понудио српској демократској опозицији идеју стварања „прелазне владе експерата за Србију”. Иако је та идеја озбиљно разматрана, због ривалства и неслоге међу српском опозицијом, није прихваћена. После сам често размишљао колико би данас политички живот у Србији био другачији да је идеја „прелазне” владе била прихваћена.
Због својих активности и доприноса добио је многа признања. Ђорђевић је препознат у Маркисовом „Ко је ко” због различитих постигнућа, а такође је примио награду Ћерки америчке револуције. Поред тога додељена су му два одликовања: Немање II реда због ширења веза између расејања и Србије и Југословенске заставе.
