Калдрма лоша, а баште раскошне

Знате ли како је изгледао Ниш пре 160 година? Тешко да бисмо то дознали да писане трагове није оставио аустроугарски путописац, археолог и етнолог Феликс Каниц, који је путујући Србијом записивао оно што је видео. Ономад су о томе објавили књигу Институт за јавну политику и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” предочавајући да је ова варош тада имала око 13.000 душа – 1.000 турских и 1.500 хришћанских кућа. Књига заправо носи назив „Путовање по јужној Србији и северној Бугарској 1864.” и у њој су значајна географска и археолошка открића, што је умногоме допринело да се побољша географска слика предела којима је пролазио.

Заинтересован за многе области духовног стваралаштва, путописац је пажњу посвећивао и духовним средиштима која су била значајна тачка на оваквим путовањима. Срећом, грађа о појединим дешавањима у Србији му је била доступна, и то је, уз оно што је и сам видео и забележио, било довољно да опише историјску прошлост појединих насеља.

– Каниц је провео месеце и године путујући готово непостојећим путевима без апликација за проналажење најближих или најбржих рута, без апликација за резервацију боравка, ресторана или културног програма, без гаранције да ће стићи куда је кренуо и да ће затећи оно што је очекивао – сматра у разговору за „Магазин” један од уредника књиге др Адам Софронијевић. Водили су га жеља за сазнањем и свест да се до сазнања, због којих је и кренуо на пут, не може доћи ни брзо, ни лако, али да ће истину коју открије бити његов посед довека.

Купатило и за сиротињу

Путовао је брдима и долинама, прелазио преко река и несигурних мостова, а све то с много стрпљења, упорности и истрајности да би сазнао нешто ново о пределима које је походио. Од користи је то било не само за њега, већ и за српски народ. Тако је, путујући, стигао и до Ниша. Запазио је многобројне џамије и њихове високе минарете, а ту је и широка Нишава. На све стране зеленило, што је целом амбијенту давало посебну лепоту. Али кад се зађе у унутрашњост вароши, све подсећа на турске градове, с мало предности и безброј недостатака.

– Од предности посебно издвајам оно што недостаје западноевропским градовима: многобројне добро одржаване баште које образују диван, зелени преградни зид од куће до куће – уочио је Каниц. – Ту су чесме и јавно купатило које могу да користе и најсиромашнији. То је све лепо, али има и оно што гостима од првог часа загорчава боравак. Пре свега, недостатак гостиона, кола за изнајмљивање, улично осветљење, ужасно лоша калдрма, прљаве улице, искривљени и оронули зидови предњих страна кућа у турским деловима града. Узалуд је Митхад паша, последњи образовани и енергични командант Ниша, покушавао да отклони многе од ових недостатака. Поједине грађевине су пак биле за понос: нова касарна, затвор, занатска школа, нова главна стражара. За избеглице из Београда створен је нови део града.

Описује и нишку тврђаву, као и „љупки мост на Нишави”, помиње бедем, Стамбол капију и исто такву капију која носи назив Београдска. У пратњи Хаким паше Ромулија, врло пријатног италијанског војног лекара, путописац је детаљно разгледао тврђаву, не успевајући да открије остатке старог римског Наисуса.

– Било је то некад познато раскршће у које се сливала дарданијско-македонска мрежа путева – пише даље Каниц. – Овде су се укрштали путеви који су водили с Јадранског мора, од Драча и Скадра, с југа из Солуна и Константинопоља, преко Стобија и Софије, кроз дарданијску висораван према Дунаву. Код Наисуса је Клаудије Други поразио Готе (268. године), спасавајући тако Рим од сигурне пропасти.

Како је по струци био и археолог, упорно је трагао за предметима који ће га упутити на постојање тадашњег Ниша. Забележио је и да на старом римском путу од Алексинца до Ниша постоје многи градови који су сачували првобитно име и делимично свој стари значај. Што се тиче доказа из нишке тврђаве, пронашао је неколико римских цигала и скроман број предмета из античког периода.

Прича о две куле

Шпартао је Каниц овим просторима, па једног дана одлучио да крене пут Књажевца и Видина. Прошао је поред Ћеле-куле и то овако описује: „У малој насељеној равници виде се профили тужне Ћеле-куле. Поједини хумани гувернери помишљали су повремено да је сруше. Ипак их је у тој намери спречавао страх од нишке муслиманске гомиле која није дозвољавала да се хришћанском становништву пружи то задовољство. Од куле, стравичног покоља, на чијем ће месту, надајмо се, у некој даљој будућности бити подигнут достојанствени споменик, у славу жртве Синђелића и његових хероја, скренуо сам ка Кнез Селу и Матејевцу...”

Путујући даље, стигао је до Грамаде, а кад се отворила висока жичана ограда, нашао се на српском тлу. При уласку у Србију, странац је тада морао да наведе вредност свог пртљага и суму новца коју има да би му се, на основу тога, одредила царина. Потом се обрео у Књажевцу, који лежи у најлепшем природном, енглеском парку, окружен виноградима и воћњацима. Ту је и Гургусовачка кула која је у време владавине Александра Карађорђевића била затвор. Кад се кнез Милош вратио из Влашке да би по други пут преузео престо, наредио је да се озлоглашена кула сруши. Упознао је и село Вратарницу, надомак Зајечара, где је на сваком крову било по једно родино гнездо. Пратиоцима је признао „да тако нешто још нигде није видео”.

– Црни облак се наднео над хоризонтом и ускратио нам поглед на величанствену ртањску пирамиду. Планина је гигантски господарила целим подручјем. Приближавало се ужасно невреме, а ми смо пожуривали наше мале српске коњиће. Црни облаци надирали су, слично лошим демонима, све брже према нама и чинило се да ће нас достићи пре него што стигнемо до свог циља. Ипак смо некако стигли до првих кућа у граду –  забележио је аустроугарски етнолог. – Већ су почеле да падају крупне капи кише. Убрзо је затутњало невреме свом силином. Удари громова потресали су из темеља хан који нас је заштитнички прихватио. Уз светлост блештавих муња направио сам прво познанство с главним тргом Зајечара, познатим као „Велика пијаца”, око које су поређане јавне зграде. Њихове архитектонске фасаде само су мало надвисивале околне мале куће.

Много чега се путописац нагледао путујући Србијом. Разгледао је цркве, манастире, водопаде, рушевине из античког доба, реке и изворе, нове и старе мостове, клисуре, а понајвише градове и села. Јахао је коња, пешачио, коначио на разним местима и у разним условима. Изузетно су га занимале тврђаве и њихови остаци. При руци му је увек била торба с папиром, тако да је на лицу места, док је све још било свеже, записивао податке и запажања, а посебно оно што су му казивали мештани. Да њега није било, питање је да ли бисмо данас знали како су нам, пре век и по, изгледала многа места.

Моћни Гамзиград

Каницово путовање Србијом 1860. године драгоцено је и због његове посете Гамзиграду, касноантичком насељу код Зајечара, познатијем и као Феликс Ромулијана. Записао је: „Моћни бедем ојачан округлим кулама могао је да служи као утврђен логор. Више је него вероватно да је Римљанима, уз велики број насеобина у области Тимока, било неопходно велико, чврсто утврђење за заштиту њиховог војничког пута.” Боравио је и у Брестовачкој бањи, у којој је 1860. кнез Милош потражио лек за своју болест.

Вуна и злато

Путујући од Зајечара ка Неготину, путописац је видео и како жене, на обали Тимока, перу вуну, што им доноси добру зараду. И на том подручју је уочио остатке римског утврђења. Прве српске испираче злата срео је у Вражогрнцу код Зајечара, на златоносној Белој реци. Оно што би пронашли од златних честица или ситних груменова продавали су у Видину.