Kaldrma loša, a bašte raskošne

Znate li kako je izgledao Niš pre 160 godina? Teško da bismo to doznali da pisane tragove nije ostavio austrougarski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic, koji je putujući Srbijom zapisivao ono što je video. Onomad su o tome objavili knjigu Institut za javnu politiku i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” predočavajući da je ova varoš tada imala oko 13.000 duša – 1.000 turskih i 1.500 hrišćanskih kuća. Knjiga zapravo nosi naziv „Putovanje po južnoj Srbiji i severnoj Bugarskoj 1864.” i u njoj su značajna geografska i arheološka otkrića, što je umnogome doprinelo da se poboljša geografska slika predela kojima je prolazio.

Zainteresovan za mnoge oblasti duhovnog stvaralaštva, putopisac je pažnju posvećivao i duhovnim središtima koja su bila značajna tačka na ovakvim putovanjima. Srećom, građa o pojedinim dešavanjima u Srbiji mu je bila dostupna, i to je, uz ono što je i sam video i zabeležio, bilo dovoljno da opiše istorijsku prošlost pojedinih naselja.

– Kanic je proveo mesece i godine putujući gotovo nepostojećim putevima bez aplikacija za pronalaženje najbližih ili najbržih ruta, bez aplikacija za rezervaciju boravka, restorana ili kulturnog programa, bez garancije da će stići kuda je krenuo i da će zateći ono što je očekivao – smatra u razgovoru za „Magazin” jedan od urednika knjige dr Adam Sofronijević. Vodili su ga želja za saznanjem i svest da se do saznanja, zbog kojih je i krenuo na put, ne može doći ni brzo, ni lako, ali da će istinu koju otkrije biti njegov posed doveka.

Kupatilo i za sirotinju

Putovao je brdima i dolinama, prelazio preko reka i nesigurnih mostova, a sve to s mnogo strpljenja, upornosti i istrajnosti da bi saznao nešto novo o predelima koje je pohodio. Od koristi je to bilo ne samo za njega, već i za srpski narod. Tako je, putujući, stigao i do Niša. Zapazio je mnogobrojne džamije i njihove visoke minarete, a tu je i široka Nišava. Na sve strane zelenilo, što je celom ambijentu davalo posebnu lepotu. Ali kad se zađe u unutrašnjost varoši, sve podseća na turske gradove, s malo prednosti i bezbroj nedostataka.

– Od prednosti posebno izdvajam ono što nedostaje zapadnoevropskim gradovima: mnogobrojne dobro održavane bašte koje obrazuju divan, zeleni pregradni zid od kuće do kuće – uočio je Kanic. – Tu su česme i javno kupatilo koje mogu da koriste i najsiromašniji. To je sve lepo, ali ima i ono što gostima od prvog časa zagorčava boravak. Pre svega, nedostatak gostiona, kola za iznajmljivanje, ulično osvetljenje, užasno loša kaldrma, prljave ulice, iskrivljeni i oronuli zidovi prednjih strana kuća u turskim delovima grada. Uzalud je Mithad paša, poslednji obrazovani i energični komandant Niša, pokušavao da otkloni mnoge od ovih nedostataka. Pojedine građevine su pak bile za ponos: nova kasarna, zatvor, zanatska škola, nova glavna stražara. Za izbeglice iz Beograda stvoren je novi deo grada.

Opisuje i nišku tvrđavu, kao i „ljupki most na Nišavi”, pominje bedem, Stambol kapiju i isto takvu kapiju koja nosi naziv Beogradska. U pratnji Hakim paše Romulija, vrlo prijatnog italijanskog vojnog lekara, putopisac je detaljno razgledao tvrđavu, ne uspevajući da otkrije ostatke starog rimskog Naisusa.

– Bilo je to nekad poznato raskršće u koje se slivala dardanijsko-makedonska mreža puteva – piše dalje Kanic. – Ovde su se ukrštali putevi koji su vodili s Jadranskog mora, od Drača i Skadra, s juga iz Soluna i Konstantinopolja, preko Stobija i Sofije, kroz dardanijsku visoravan prema Dunavu. Kod Naisusa je Klaudije Drugi porazio Gote (268. godine), spasavajući tako Rim od sigurne propasti.

Kako je po struci bio i arheolog, uporno je tragao za predmetima koji će ga uputiti na postojanje tadašnjeg Niša. Zabeležio je i da na starom rimskom putu od Aleksinca do Niša postoje mnogi gradovi koji su sačuvali prvobitno ime i delimično svoj stari značaj. Što se tiče dokaza iz niške tvrđave, pronašao je nekoliko rimskih cigala i skroman broj predmeta iz antičkog perioda.

Priča o dve kule

Špartao je Kanic ovim prostorima, pa jednog dana odlučio da krene put Knjaževca i Vidina. Prošao je pored Ćele-kule i to ovako opisuje: „U maloj naseljenoj ravnici vide se profili tužne Ćele-kule. Pojedini humani guverneri pomišljali su povremeno da je sruše. Ipak ih je u toj nameri sprečavao strah od niške muslimanske gomile koja nije dozvoljavala da se hrišćanskom stanovništvu pruži to zadovoljstvo. Od kule, stravičnog pokolja, na čijem će mestu, nadajmo se, u nekoj daljoj budućnosti biti podignut dostojanstveni spomenik, u slavu žrtve Sinđelića i njegovih heroja, skrenuo sam ka Knez Selu i Matejevcu...”

Putujući dalje, stigao je do Gramade, a kad se otvorila visoka žičana ograda, našao se na srpskom tlu. Pri ulasku u Srbiju, stranac je tada morao da navede vrednost svog prtljaga i sumu novca koju ima da bi mu se, na osnovu toga, odredila carina. Potom se obreo u Knjaževcu, koji leži u najlepšem prirodnom, engleskom parku, okružen vinogradima i voćnjacima. Tu je i Gurgusovačka kula koja je u vreme vladavine Aleksandra Karađorđevića bila zatvor. Kad se knez Miloš vratio iz Vlaške da bi po drugi put preuzeo presto, naredio je da se ozloglašena kula sruši. Upoznao je i selo Vratarnicu, nadomak Zaječara, gde je na svakom krovu bilo po jedno rodino gnezdo. Pratiocima je priznao „da tako nešto još nigde nije video”.

– Crni oblak se nadneo nad horizontom i uskratio nam pogled na veličanstvenu rtanjsku piramidu. Planina je gigantski gospodarila celim područjem. Približavalo se užasno nevreme, a mi smo požurivali naše male srpske konjiće. Crni oblaci nadirali su, slično lošim demonima, sve brže prema nama i činilo se da će nas dostići pre nego što stignemo do svog cilja. Ipak smo nekako stigli do prvih kuća u gradu –  zabeležio je austrougarski etnolog. – Već su počele da padaju krupne kapi kiše. Ubrzo je zatutnjalo nevreme svom silinom. Udari gromova potresali su iz temelja han koji nas je zaštitnički prihvatio. Uz svetlost bleštavih munja napravio sam prvo poznanstvo s glavnim trgom Zaječara, poznatim kao „Velika pijaca”, oko koje su poređane javne zgrade. Njihove arhitektonske fasade samo su malo nadvisivale okolne male kuće.

Mnogo čega se putopisac nagledao putujući Srbijom. Razgledao je crkve, manastire, vodopade, ruševine iz antičkog doba, reke i izvore, nove i stare mostove, klisure, a ponajviše gradove i sela. Jahao je konja, pešačio, konačio na raznim mestima i u raznim uslovima. Izuzetno su ga zanimale tvrđave i njihovi ostaci. Pri ruci mu je uvek bila torba s papirom, tako da je na licu mesta, dok je sve još bilo sveže, zapisivao podatke i zapažanja, a posebno ono što su mu kazivali meštani. Da njega nije bilo, pitanje je da li bismo danas znali kako su nam, pre vek i po, izgledala mnoga mesta.

Moćni Gamzigrad

Kanicovo putovanje Srbijom 1860. godine dragoceno je i zbog njegove posete Gamzigradu, kasnoantičkom naselju kod Zaječara, poznatijem i kao Feliks Romulijana. Zapisao je: „Moćni bedem ojačan okruglim kulama mogao je da služi kao utvrđen logor. Više je nego verovatno da je Rimljanima, uz veliki broj naseobina u oblasti Timoka, bilo neophodno veliko, čvrsto utvrđenje za zaštitu njihovog vojničkog puta.” Boravio je i u Brestovačkoj banji, u kojoj je 1860. knez Miloš potražio lek za svoju bolest.

Vuna i zlato

Putujući od Zaječara ka Negotinu, putopisac je video i kako žene, na obali Timoka, peru vunu, što im donosi dobru zaradu. I na tom području je uočio ostatke rimskog utvrđenja. Prve srpske ispirače zlata sreo je u Vražogrncu kod Zaječara, na zlatonosnoj Beloj reci. Ono što bi pronašli od zlatnih čestica ili sitnih grumenova prodavali su u Vidinu.