Да ли се траума наслеђује путем гена?
„Трауме могу генетски да се преносе са једне генерације на другу”, каже Рејчел Јехуда, професор психијатрије и неуронауке о трауми у Маунт Синај болници у Њујорку.
„Ако осећате да сте били погођени веома трауматичним, тешким и животним искуством које су имали ваша мајка или отац, има нешто у томе“, додаје она.
Њено истраживање указује на мали епигенетски „сигнал“ да искуство које мења живот не умире само са вама, већ да после има свој живот у неком облику у вашим потомцима.
Научници прикупљају доказе да емоционална траума може да превазиђе генерације мењајући начин на који се гени у потомству укључују и искључују. Ефекти трауме — од рата и геноцида до злостављања и фактора животне средине — могу да утичу на епигенетику, науку о томе како се гени активирају, пише Национална географија.
Молекуларни процес, познат као експресија гена, појачава активност неких гена и утишава друге додавањем и уклањањем хемијских ознака (метил група) генима.
Истраживачке студије сугеришу да би ово могао да буде механизам кроз који би траума родитеља утиснула у гене потомака, а да би ти епигенетски ефекти могли да буду вишегенерацијски.
"Све време, у свакој ћелији, у сваком тренутку, епигеном се мења. Он реагује на све врсте фактора животне средине, од излагања хемикалијама до недостатака у исхрани. Епигеном одређује који ће гени бити активирани у датом тренутку и који ће бити потиснути”, објашњава Изабел Мансуј, професорка неуроепигенетике на Универзитету у Цириху.
Рејчел Јехуда је проучавала ментално здравље у генерацији након трауме код оних који су преживели Холокауст и њихових потомака, групе са већим ризиком од менталних проблема. Поручавала је 32 преживела и њихову одраслу децу 2015. године, испитујући ген ФКБП5 — који је повезан са анксиозношћу и другим проблемима са менталним здрављем.
Екстрахујући ДНК из узорака крви, њен тим је идентификовао епигенетске промене у истом региону гена код преживелих и њихове деце; али те промене нису биле присутне у ДНК мале групе јеврејских родитеља и њихових потомака који су живели ван Европе и нису доживели холокауст.
Траума мајке мења јајне ћелије
У следећој студији објављеној 2020. Јехуда је проучавала већу групу испитаника, посматрајући варијабле као што су пол и старост родитеља током холокауста. Анализирала је метилацију ДНК, једну од метода које епигеном користи да активира или утиша гене, и открила да постоје нижи нивои метилације ДНК у гену ФКБП5 код деце чије су мајке преживеле холокауст него код јеврејских контролних субјеката чији родитељи нису доживели холокауст. Неке студије повезују смањену метилацију ДНК у гену ФКБП5 са повећаним ризиком од поремећаја код одраслих као што је пост-трауматски синдром. Резултати су сугерисали да траума мајке - чак и ако се догодила током детињства - може да доведе до епигенетских промена унутар ДНК у њеним јајним ћелијама и на тај начин утиче на ментално здравље њене деце.
„Сви фактори животне средине, од токсичних супстанци до исхране, од вежбања до климатских промена утичу на здравље кроз епигенетику”, каже Мајкл Скинер, истраживач и директор Центра за репродуктивну биологију на Вашингтонском државном универзитету.
Иако је лако фокусирати се на негативне аспекте потенцијалног наслеђивања ефеката трауме, епигенетске промене, такође, могу активирањем гена да помогну будућим генерацијама да се носи са недаћама.
„То је оно што мислим да се дешава, али зависи - ако не живите у невољи, могли бисте постати хиперактивни. А ако живите у невољи, можда имате вештину да преживите која је некако избрушена из животних лекција из прошлости”, каже Јехуда.
Са порастом технологија као што је секвенцирање генома, следеће генерације омогућиће истраживачима да анализирају типове ћелија и како оне реагују на стресоре.
Златно доба истраживања
„Сада смо у златном добу истраживања”, каже Брајан Диас, ванредни професор на програму развојне неуронауке и неурогенетике Универзитета Јужне Калифорније. Његово тренутно истраживање анализира колико је сперматозоида обележено пре него што се ефекти трауме пренесу, колико су ови трагови издржљиви и како ембриони могу да носе отиске трауме.
„Како можемо да наследимо последице траума наших родитеља или предака је прича која тек почиње да се прича”, додаје он.
Неки научници нису уверени у досадашње доказе. „Мислим да ниједна студија није испунила стандард доказа да би се могло рећи да се ово вероватно дешава код сисара“, каже Џон Грили, шеф геномике и професор генетике на Медицинском колеџу Алберт Ајнштајн у Њујорку. Он сматра да ове студије заправо „повећавају штету”, јер могу да натерају људе из заједница са вишегенерацијским траумама, као што су Индијанци, „да се осећају да су суштински оштећени и да не могу ништа да ураде поводом тога“, док одвлаче пажњу од стварних узрока траума.
Други критичари су приметили да се многи трагови метилације ДНК на генима уклањају када се људска сперма и јајна ћелија уједине. Постоје истраживачки радови, напомиње Диас, који показују да неки гени пролазе кроз тај процес са нетакнутим траговима. Ипак, он је међу онима који се слажу да је потребно више рада да би се доказали механизми преноса.
„Колико је наша судбина унапред одређена? Колико је ми контролишемо?“, пита се Моше Шиф, професор фармакологије на Универзитету Мекгил. За неке људе, концепт наслеђивања трауме има смисла, јер потврђује њихов осећај да су они више од збира њихових личних искустава.
„Оно што је јасно јесте да је човечанство научило да управља последицама траума, наслеђених или не, јер иначе не бисмо и даље постојали. Отпорност је доминантнија особина, иначе не бисмо преживели као раса”, истиче он.
