Da li se trauma nasleđuje putem gena?
„Traume mogu genetski da se prenose sa jedne generacije na drugu”, kaže Rejčel Jehuda, profesor psihijatrije i neuronauke o traumi u Maunt Sinaj bolnici u Njujorku.
„Ako osećate da ste bili pogođeni veoma traumatičnim, teškim i životnim iskustvom koje su imali vaša majka ili otac, ima nešto u tome“, dodaje ona.
Njeno istraživanje ukazuje na mali epigenetski „signal“ da iskustvo koje menja život ne umire samo sa vama, već da posle ima svoj život u nekom obliku u vašim potomcima.
Naučnici prikupljaju dokaze da emocionalna trauma može da prevaziđe generacije menjajući način na koji se geni u potomstvu uključuju i isključuju. Efekti traume — od rata i genocida do zlostavljanja i faktora životne sredine — mogu da utiču na epigenetiku, nauku o tome kako se geni aktiviraju, piše Nacionalna geografija.
Molekularni proces, poznat kao ekspresija gena, pojačava aktivnost nekih gena i utišava druge dodavanjem i uklanjanjem hemijskih oznaka (metil grupa) genima.
Istraživačke studije sugerišu da bi ovo mogao da bude mehanizam kroz koji bi trauma roditelja utisnula u gene potomaka, a da bi ti epigenetski efekti mogli da budu višegeneracijski.
"Sve vreme, u svakoj ćeliji, u svakom trenutku, epigenom se menja. On reaguje na sve vrste faktora životne sredine, od izlaganja hemikalijama do nedostataka u ishrani. Epigenom određuje koji će geni biti aktivirani u datom trenutku i koji će biti potisnuti”, objašnjava Izabel Mansuj, profesorka neuroepigenetike na Univerzitetu u Cirihu.
Rejčel Jehuda je proučavala mentalno zdravlje u generaciji nakon traume kod onih koji su preživeli Holokaust i njihovih potomaka, grupe sa većim rizikom od mentalnih problema. Poručavala je 32 preživela i njihovu odraslu decu 2015. godine, ispitujući gen FKBP5 — koji je povezan sa anksioznošću i drugim problemima sa mentalnim zdravljem.
Ekstrahujući DNK iz uzoraka krvi, njen tim je identifikovao epigenetske promene u istom regionu gena kod preživelih i njihove dece; ali te promene nisu bile prisutne u DNK male grupe jevrejskih roditelja i njihovih potomaka koji su živeli van Evrope i nisu doživeli holokaust.
Trauma majke menja jajne ćelije
U sledećoj studiji objavljenoj 2020. Jehuda je proučavala veću grupu ispitanika, posmatrajući varijable kao što su pol i starost roditelja tokom holokausta. Analizirala je metilaciju DNK, jednu od metoda koje epigenom koristi da aktivira ili utiša gene, i otkrila da postoje niži nivoi metilacije DNK u genu FKBP5 kod dece čije su majke preživele holokaust nego kod jevrejskih kontrolnih subjekata čiji roditelji nisu doživeli holokaust. Neke studije povezuju smanjenu metilaciju DNK u genu FKBP5 sa povećanim rizikom od poremećaja kod odraslih kao što je post-traumatski sindrom. Rezultati su sugerisali da trauma majke - čak i ako se dogodila tokom detinjstva - može da dovede do epigenetskih promena unutar DNK u njenim jajnim ćelijama i na taj način utiče na mentalno zdravlje njene dece.
„Svi faktori životne sredine, od toksičnih supstanci do ishrane, od vežbanja do klimatskih promena utiču na zdravlje kroz epigenetiku”, kaže Majkl Skiner, istraživač i direktor Centra za reproduktivnu biologiju na Vašingtonskom državnom univerzitetu.
Iako je lako fokusirati se na negativne aspekte potencijalnog nasleđivanja efekata traume, epigenetske promene, takođe, mogu aktiviranjem gena da pomognu budućim generacijama da se nosi sa nedaćama.
„To je ono što mislim da se dešava, ali zavisi - ako ne živite u nevolji, mogli biste postati hiperaktivni. A ako živite u nevolji, možda imate veštinu da preživite koja je nekako izbrušena iz životnih lekcija iz prošlosti”, kaže Jehuda.
Sa porastom tehnologija kao što je sekvenciranje genoma, sledeće generacije omogućiće istraživačima da analiziraju tipove ćelija i kako one reaguju na stresore.
Zlatno doba istraživanja
„Sada smo u zlatnom dobu istraživanja”, kaže Brajan Dias, vanredni profesor na programu razvojne neuronauke i neurogenetike Univerziteta Južne Kalifornije. Njegovo trenutno istraživanje analizira koliko je spermatozoida obeleženo pre nego što se efekti traume prenesu, koliko su ovi tragovi izdržljivi i kako embrioni mogu da nose otiske traume.
„Kako možemo da nasledimo posledice trauma naših roditelja ili predaka je priča koja tek počinje da se priča”, dodaje on.
Neki naučnici nisu uvereni u dosadašnje dokaze. „Mislim da nijedna studija nije ispunila standard dokaza da bi se moglo reći da se ovo verovatno dešava kod sisara“, kaže Džon Grili, šef genomike i profesor genetike na Medicinskom koledžu Albert Ajnštajn u Njujorku. On smatra da ove studije zapravo „povećavaju štetu”, jer mogu da nateraju ljude iz zajednica sa višegeneracijskim traumama, kao što su Indijanci, „da se osećaju da su suštinski oštećeni i da ne mogu ništa da urade povodom toga“, dok odvlače pažnju od stvarnih uzroka trauma.
Drugi kritičari su primetili da se mnogi tragovi metilacije DNK na genima uklanjaju kada se ljudska sperma i jajna ćelija ujedine. Postoje istraživački radovi, napominje Dias, koji pokazuju da neki geni prolaze kroz taj proces sa netaknutim tragovima. Ipak, on je među onima koji se slažu da je potrebno više rada da bi se dokazali mehanizmi prenosa.
„Koliko je naša sudbina unapred određena? Koliko je mi kontrolišemo?“, pita se Moše Šif, profesor farmakologije na Univerzitetu Mekgil. Za neke ljude, koncept nasleđivanja traume ima smisla, jer potvrđuje njihov osećaj da su oni više od zbira njihovih ličnih iskustava.
„Ono što je jasno jeste da je čovečanstvo naučilo da upravlja posledicama trauma, nasleđenih ili ne, jer inače ne bismo i dalje postojali. Otpornost je dominantnija osobina, inače ne bismo preživeli kao rasa”, ističe on.
