Повреда главе никад није банална
Било да су последица саобраћајне несреће, задобијене у спорту или услед пада, трауме мозга су водећи узрок смрти и инвалидитета широм света
Трауматске повреде мозга (ТПМ), „тиха епидемија”, водећи је узрок смрти и инвалидитета широм света, а разарајући утицај који имају на друштво најдраматичније се открива кроз бројке. Сваке године процењује се да 2,5 милиона људи у Европи доживи неки облик трауме мозга. Благи облика ТПМ годишње чини 10 одсто свих посета хитним службама.
У Сједињеним Америчким Државама једна особа доживи трауму мозга сваких 15 секунди, подаци су Универзитета у Пенсилванији. Године 2021. било је преко 69.000 смртних случајева повезаних са ТПМ, око 190 смртних случајева сваког дана. Што је још алармантније, то је водећи узрок смрти и инвалидитета код особа млађих од 45 година. Јавља се чешће од рака дојке, сиде, мултипле склерозе и повреда кичмене мождине заједно. Други једнако запањујући податак је да око 5,3 милиона Американаца – више од два одсто америчке популације – живи са инвалидитетом који је резултат трауматске повреде мозга. Трошкови лечења, рехабилитације и неге жртава коштају САД око 30 милијарди долара сваке године. На ове чињенице указао нам је прим. др Михаило Мирковић, неуролог у Здравственом центру Ваљево, додајући да је већина трауматских повреда мозга настала у мирнодопским условима, као што су саобраћајни удеси, 50 одсто свих ТПМ. То укључује аутомобиле, камионе, мотоцикле, бицикле и пешаке које су ударила возила. Водећи узроци траума варирају у зависности од старости: падови су најчешћи код особа старијих од 65 година, а саобраћај код млађих од 65 година. Процене сугеришу да је сваке године близу 300.000 спортских повреде мозга.
Чешћа код мушкараца
Корисно је истаћи да ове повреде укључују физичку силу која преноси кретање на главу која мирује или чврста површина зауставља кретање главе која је у покрету, односно потрес се не дешава ако глава није у покрету. Иако лобања није пробијена мозак може претрпети велико оштећење, односно, контузију, лацерацију, хеморагију и оток, упозорава прим. др Мирковић у разговору за „Магазин”.
Краниоцеребралне повреде (повреде лобање – цраниум, и мозга – церебрум) у просеку су два пута чешће код мушкараца него код жена.
„Уобичајена је заблуда да су краниоцеребралне повреде тематика која се тиче једино неурохирурга, а не лекара опште медицине или неуролога. Заправо, око 80 одсто повреда мозга су прво виђене од стране лекара опште медицине у хитним службама и вероватно мање од 20 одсто не захтева неурохируршку интервенцију било које врсте, чак је и тај број у опадању. Често неуролог мора да преузме бригу о пацијенту с повредом главе или се његово мишљење тражи као консултација. Да би ефикасно доносили своје одлуке они морају да буду упознати са клиничким манифестацијама и током примарних повреда мозга и њиховим компликацијама и да имају слуха за разумевање основних физиолошких механизама. Такво знање мора бити усавршавано и одмах применљиво нарочито ако се односи на тумачење компјутеризоване томографије мозга или нуклеарне магнетне резонанце (НМР) које побољшавају нашу способност да се бавимо третманом трауме главе и њеним компликацијама”, наводи доктор у једном од својих радова, из кога сазнајемо да је однос фрактуре лобање према повреди мозга кроз историју различито сагледаван.
Нови трендови
„У првој половини 20. века фрактуре су доминирале у сфери интересовања медицинске струке док су повреди мозга посматране као секундарне. Касније је постало познато да је лобања, иако ригидна, још увек довољно флексибилна да би се од добијеног удараца повредио мозак без изазивања фрактуре. Стога се присуство прелома више не сматра непогрешивим проценитељем тежине церебралне повреде. Чак и у смртоносним повредама главе аутопсија открива нетакнуту лобању у неких 20 до 30 одсто случајева.
Насупрот томе, постоје многи пацијенти који су задобили прелом лобање без значајног и пролонгираног поремећаја церебралне дисфункције углавном због тога што се енергија ударца расипа у прелом. Нови трендови се пре свега баве присуством или одсуством повреде мозга, а не с преломом саме лобање.”
„Ипак, преломи се не могу одбацити без коментарисања из неколико разлога. Процењује се да је повреда мозга од пет до 10 пута чешћа с преломима лобање него без њих, а можда и 20 пута чешћа с тешким и мултиплим фрактурама. Штавише, значај фрактура је у томе да претпостављају место и тежину повреде мозга, у пружању објашњења за одређену слабост кранијалних живаца и у стварању потенцијалних путева за продор бактерија или ваздуха или изласка цереброспиналне течности. У свим овим случајевима преломи базе лобање су од посебног значаја више него преломи свода лобање”, напомиње прим. др Михаило Мирковића.
Глава не мора да буде директно повређена, већ може да дође до преношења силе са ногу и кичменог стуба приликом пада на ноге или на седални предео.
Трауматске повреде мозга могу да буду примарне и секундарне, зато је неопходно да се после повреде пацијент прати.
За разлику од примарних ТПМ, које настају услед директног дејства силе која наноси повреду на лобању, секундарна оштећења мозга настају после неколико сати или дана од повреде. Сви болесници који су разговарали, а потом се стање погорша морају се третирати као да имају повећање интракранијалног хематома (накупљање крви услед пуцања крвног суда, што доводи до притиска на мождано ткиво), док се не докаже супротно!
