Povreda glave nikad nije banalna
Bilo da su posledica saobraćajne nesreće, zadobijene u sportu ili usled pada, traume mozga su vodeći uzrok smrti i invaliditeta širom sveta
Traumatske povrede mozga (TPM), „tiha epidemija”, vodeći je uzrok smrti i invaliditeta širom sveta, a razarajući uticaj koji imaju na društvo najdramatičnije se otkriva kroz brojke. Svake godine procenjuje se da 2,5 miliona ljudi u Evropi doživi neki oblik traume mozga. Blagi oblika TPM godišnje čini 10 odsto svih poseta hitnim službama.
U Sjedinjenim Američkim Državama jedna osoba doživi traumu mozga svakih 15 sekundi, podaci su Univerziteta u Pensilvaniji. Godine 2021. bilo je preko 69.000 smrtnih slučajeva povezanih sa TPM, oko 190 smrtnih slučajeva svakog dana. Što je još alarmantnije, to je vodeći uzrok smrti i invaliditeta kod osoba mlađih od 45 godina. Javlja se češće od raka dojke, side, multiple skleroze i povreda kičmene moždine zajedno. Drugi jednako zapanjujući podatak je da oko 5,3 miliona Amerikanaca – više od dva odsto američke populacije – živi sa invaliditetom koji je rezultat traumatske povrede mozga. Troškovi lečenja, rehabilitacije i nege žrtava koštaju SAD oko 30 milijardi dolara svake godine. Na ove činjenice ukazao nam je prim. dr Mihailo Mirković, neurolog u Zdravstvenom centru Valjevo, dodajući da je većina traumatskih povreda mozga nastala u mirnodopskim uslovima, kao što su saobraćajni udesi, 50 odsto svih TPM. To uključuje automobile, kamione, motocikle, bicikle i pešake koje su udarila vozila. Vodeći uzroci trauma variraju u zavisnosti od starosti: padovi su najčešći kod osoba starijih od 65 godina, a saobraćaj kod mlađih od 65 godina. Procene sugerišu da je svake godine blizu 300.000 sportskih povrede mozga.
Češća kod muškaraca
Korisno je istaći da ove povrede uključuju fizičku silu koja prenosi kretanje na glavu koja miruje ili čvrsta površina zaustavlja kretanje glave koja je u pokretu, odnosno potres se ne dešava ako glava nije u pokretu. Iako lobanja nije probijena mozak može pretrpeti veliko oštećenje, odnosno, kontuziju, laceraciju, hemoragiju i otok, upozorava prim. dr Mirković u razgovoru za „Magazin”.
Kraniocerebralne povrede (povrede lobanje – cranium, i mozga – cerebrum) u proseku su dva puta češće kod muškaraca nego kod žena.
„Uobičajena je zabluda da su kraniocerebralne povrede tematika koja se tiče jedino neurohirurga, a ne lekara opšte medicine ili neurologa. Zapravo, oko 80 odsto povreda mozga su prvo viđene od strane lekara opšte medicine u hitnim službama i verovatno manje od 20 odsto ne zahteva neurohiruršku intervenciju bilo koje vrste, čak je i taj broj u opadanju. Često neurolog mora da preuzme brigu o pacijentu s povredom glave ili se njegovo mišljenje traži kao konsultacija. Da bi efikasno donosili svoje odluke oni moraju da budu upoznati sa kliničkim manifestacijama i tokom primarnih povreda mozga i njihovim komplikacijama i da imaju sluha za razumevanje osnovnih fizioloških mehanizama. Takvo znanje mora biti usavršavano i odmah primenljivo naročito ako se odnosi na tumačenje kompjuterizovane tomografije mozga ili nuklearne magnetne rezonance (NMR) koje poboljšavaju našu sposobnost da se bavimo tretmanom traume glave i njenim komplikacijama”, navodi doktor u jednom od svojih radova, iz koga saznajemo da je odnos frakture lobanje prema povredi mozga kroz istoriju različito sagledavan.
Novi trendovi
„U prvoj polovini 20. veka frakture su dominirale u sferi interesovanja medicinske struke dok su povredi mozga posmatrane kao sekundarne. Kasnije je postalo poznato da je lobanja, iako rigidna, još uvek dovoljno fleksibilna da bi se od dobijenog udaraca povredio mozak bez izazivanja frakture. Stoga se prisustvo preloma više ne smatra nepogrešivim proceniteljem težine cerebralne povrede. Čak i u smrtonosnim povredama glave autopsija otkriva netaknutu lobanju u nekih 20 do 30 odsto slučajeva.
Nasuprot tome, postoje mnogi pacijenti koji su zadobili prelom lobanje bez značajnog i prolongiranog poremećaja cerebralne disfunkcije uglavnom zbog toga što se energija udarca rasipa u prelom. Novi trendovi se pre svega bave prisustvom ili odsustvom povrede mozga, a ne s prelomom same lobanje.”
„Ipak, prelomi se ne mogu odbaciti bez komentarisanja iz nekoliko razloga. Procenjuje se da je povreda mozga od pet do 10 puta češća s prelomima lobanje nego bez njih, a možda i 20 puta češća s teškim i multiplim frakturama. Štaviše, značaj fraktura je u tome da pretpostavljaju mesto i težinu povrede mozga, u pružanju objašnjenja za određenu slabost kranijalnih živaca i u stvaranju potencijalnih puteva za prodor bakterija ili vazduha ili izlaska cerebrospinalne tečnosti. U svim ovim slučajevima prelomi baze lobanje su od posebnog značaja više nego prelomi svoda lobanje”, napominje prim. dr Mihailo Mirkovića.
Glava ne mora da bude direktno povređena, već može da dođe do prenošenja sile sa nogu i kičmenog stuba prilikom pada na noge ili na sedalni predeo.
Traumatske povrede mozga mogu da budu primarne i sekundarne, zato je neophodno da se posle povrede pacijent prati.
Za razliku od primarnih TPM, koje nastaju usled direktnog dejstva sile koja nanosi povredu na lobanju, sekundarna oštećenja mozga nastaju posle nekoliko sati ili dana od povrede. Svi bolesnici koji su razgovarali, a potom se stanje pogorša moraju se tretirati kao da imaju povećanje intrakranijalnog hematoma (nakupljanje krvi usled pucanja krvnog suda, što dovodi do pritiska na moždano tkivo), dok se ne dokaže suprotno!
