Перушкице труда вредне

Зову их свакојако: мазало и мазалица, па перушкица, јајара, масловачика, кист и мастилица.

Нема тематског сајма рукотворина, војвођанских специјалитета, на којем се перушкице не „појаве”, али само као декорација, јер их одавно нико не тражи, нити се, кажу домаћице из локалних удружења, данас масовније користе у домазлуку.

 Мазалице обично настају у сезони чупања гусака. Пре него што се узимају пера, гуске се терају на воду, да мало пливају како би се гушчја маст скинула. Пера се чупају само лети, а то добро дође и птицама, јер лакше подносе врућине. Бирају се, причају мајсторице овог „заната”, најфинија и најдебља, она испод крила, а за сваку перушкицу потребно је одабрати баш 9 или 11 комада, као и код стављања јаја под гуску, увек непар.

„Онда се још једном добро оперу у млакој води и суше искључиво на сунцу, али не јаком. Пера се плету концем, наизменично, једно преко другога и то тако да се прескочи једно и провуче кроз друго. Прстом их, притом, треба равнати да сва буду уредно садевена и да се лепо види техника плетења. Тако се понавља све до завршетка снопића, а на крају се све чврсто веже концем. Најбоље служи онај од лана јер је чврст, али и еластичан, а онда се направи узица да се мазалица може негде окачити. Тешко ми је на почетку било да постигнем да буду чврсте и педантно садевене – да буду онакве какве је израђивала моја баба. Док се нисам извештила, требало ми је цело преподне да их урадим неколико, али мало-помало, технику сам савлада, па сада за једну не треба више од пола сата”, прича Даринка Шош из Добрице и додаје да су се некада, у изворној варијанти, пера повезивала белим, али и концем у тробојници.

Перушкице имају и „велике сестре” – перушке које су заправо сама крила гуске. И оне долазе из времена када се кувало и грејало искључиво на шпорет, а перушке биле својеврсне пајалице. Техника њихове израде је утолико другачија, што се сажежу на ватри и то онај део за који се држе и каче.

„Тек оне су далеко прошло време, јер мало је кућа које држе гуске, а перушке сада готово нико и не користи”, прича Даринка.

Интересантно је да је прављење мазалица и перушки у прошлости био искључиво мушки посао. Млађе жене у кући су чијале перје, а мушки крунили кукуруз и израђивали мазалице. Иначе, од једне одрасле гуске могу се направити две до три мазалице, што зависи о њене величине.

Гушће перушкице користиле су се и за мазање посуда за печење масноћом, те за премазивање штрудли, кифлица и переца жуманцетом. Између данашње силиконске четкице, киста или перушкице разлика је огромна, јер је перје много прецизније и боље распореди премаз. Даље упутство за употребу каже да мазалице након употребе треба опрати и добро осушити, па тако могу да потрају и две, три године. На концу, саветује наша саговорница, ваљало би на бројним гастрономским манифестацијама потражити мазалице, а могу да се нађу, јер су еколошке, природне и неупоредиво ефикасније, па и здравије од оних „вештачких” –  њих су, ионако, пуне продавнице.

Беле као снег од гусана

 Кад се прави перушка, води се рачуна и да ли се перја узимају од гусана или гуске. „Гусан је крупнији, а гуска мања и дебља и она на бутинама има некако смећкасто или сивкасто перје, које превладава и код нас се то зове дукатић. Гусан је, међутим, чистобео, али, што се каже, гуска је боља што је старија”, објашњава Даринка Шош.

Крила служе и да се након мешења теста брашно с даске покупи, а чак и када се потроше и не буду више тако велика – нису за бацање. Перушка добро помете и пепео и чађ.