Буенос Ајрес: Добар ветар
У њему ми је интуиција сваку ноћ везивала очи и као слепог ме водила у још мању и мрачнију улицу, која се протеже у бескрајном луку неког новог булевара где се све мења и прелама у секунди. Све изгледа као још једна нова и неистражена линија живота овог лудог града, а и моје судбине?! Чврсто ме држи за руку и спроводи кроз сумрак неких нових свитања. У најширем углу у једној од њих људи у тегет униформама хапсе и бацају на земљу два хиспанца. Полицијски аутомобили стоје на сред зебре са упаљеном ротацијом плаве боје и све почиње да светли у мраку као да је дан. Показују ми пут. Настављам само корак или два даље, а један пар се тако заносно љуби. Наслоњени на усправне, стаклене, рекламне паное аутобуске станице. Стоје потпуно искривљени. Они и цела станица заједно као загрљени. Само што се не сруше од страсти и заноса. Изгледају као минијатурни Титаник на сувом и рапавом плочнику, негде у сутону ноћи на прамцу валовитог сувог булевара. Прелепо, као да су сами на овоме свету. Шта је страст, мајко мила! Свака част! Преко пута њих отворена сцена човека који преврће контејнер у потрази за залогајем живота, што се уочава само када прође залутали ауто и баци по који фар. У том часу, као силуета пролази лик, обучен као Џони Деп у Пиратима са Кариба. Буквално, човек као да је испао из филма. Замало да се залетим за аутограм. Све то немо посматра и лагано шета кроз ноћ. Читаву једну сцену. Цео у само једном кадру. Као да се ништа не дешава око њега. Сада већ око нас. Више нисмо сами. Сасвим је кул, усамљеник као и ја. Неописиво! Наравно, често се чују сирене у даљини, које увек подсећају да о нама још неко брине. Цела ова ноћна слика пролази кроз мене као флеш. Све се дешава ни на сто метара у пречнику. Кратка слика једног великог града који не личи ни на један, а у многим’ сам био. Тако и сама песма каже. Он је посебан, иако кажу да личи на Париз, подсећа на Мадрид, а крсти се као Њујорк. Његов магнетизам је неописив. Све је овде сликом у слици, па на куб. Он свакога моментално закуцава и лепи за себе. Не да ни ока да склопиш. Сваки тренутак је битан, можда пресудан. Сваки секунд, стотинка могу променити све и још више га улепшати. Просто, никада не знате шта вам је припремио за још једну интригантну ноћ. Са њим уопште никада нисте сигурни на чему сте. Као на покерашком столу. Не коцкајте се с њим, случајно. Ни за живу главу. Не преговарајте у његово име. Изгубићете у најави! Само му се препустите. Уместо да плаши, он стално узбуђује својим лудим темпом и духом. Стигао сам у њега исувише рано да му се до краја не препустим, а сувише касно да у њему до краја живота останем. То је он, један једини на свету. Зове се Буенос, а презива Аирес.
Пролазим метро станицу где гро људи спава на степеништу. Ови што су иоле будни нешто и једу, док истетовирани леп, млађи човек са дредовима у коси предивно свира гитару. Звук жица ми нежно опија срце. Рифови одзвањају по врло прљавом али квалитетном латино плочнику. Пробуди се неко из гомиле и у полусну ми затражи цигарету. Наравно, дадох му уз осмех. Није се ни захвалио. Окрете се на другу страну и нестаде у сну. Довољно јака музика из оближњег бара ми сече гитаре звук, а то се чује глас никога другог осим Карлоса Гардела и његов познати „Цаминито”. Остављам све и пратим глас који ме уводи у локал, као у познати Колон театар. Тек се пуни, а четири сата ујутру је. Зато је овај град јединствен на свету. Од Буенос Аиреса је немогуће сакрити се. Увек ће вас пронаћи. Безуспешно сам и ово вече крио своје лице од њега и хрлио свом хостелу и још једном безпотребном сну у самом срцу главне улице Флориде, што је сече авенија Кориентес. Овде је једини грех отићи на спавање. Побећи по тај неизбежни еликсир снаге и здравља. А зашто бих, када и он никада не спава. Стално је будан, увек има нешто ново да покаже и приушти. Знам да Буенос Аирес и ову ноћ неће ока склопити због мене. У потпуној смо симбиози.
Када сам слетео на Езеита Министро Пистарини аеродром дуго сам се пробијао кроз невероватан мегалополис од 16. милиона душа. Никад краја ободима бело-сивих небодера које све више подсећају на блок 45 у Београду, у некој будућности. Сам прилаз центру личи мало и на наше Ушће. Ништа није за поређење. Просто Буенос Аирес мами неодољивом топлином док га гледате кроз чисто стакло аутобуса и прави ми илузију најлепшег родног ми града. Први додир са њим ме је толико обузео па нисам више ни био свестан да сам управо стигао на своје одредиште. Моја прва шетња највећим булеваром, на најширој авенији на свету. Са својиих осам трака у једном смеру и исто толико у другом. Стојим на једном од многобројних острва. Бројим их. Прави архипелаг бетона окићен семафорима. Покушавам да стигнем до обелиска из 1936. године, симбола града, који ми бежи као фатаморгана у пустињи, од превеликог пространства. Џунгла на асфалту се бори са својом новом придошлицом и пружа јој отпор. Пролазим авенију театара где почиње да куца то урбано срце Буенос Аиреса. Испред обелиска ме затиче ноћ, а светла града се пале као у најлепшој представи. Небодери парају облаке истовремено као да ми се поклањају. Уместо громогласног аплауза чашћавам Буенос Аирес великом шетњом по непознатим улицама. Напокон се испунио мој сан. Шта ли сам чекао до сада? Како раније нисам дошао у овај град? Док ходам додирује ме фрагилни, најнежнији ветар на свету. Милује ме, јер се он тако и зове у преводу. Добродошао Путниче кроз време у добар ветар, какав надимак носи. Обилазио сам га данима, ноћима. Смештен у самом центру главне улице Флориде, све ми је било близу, али уједно и тако далеко. Када се узму у обзир релације и географски појмови Буенос Аиреса. То су непрегледне даљине. Драге моје ноге су и овога пута имале најтежи свој испит. Нису ме изневериле. Положиле су. Недалеко од мене налази се Каза Росада, прелепа председничка палата у колонијалном стилу. Још увек неки Аргентинци верују да ће се на балкону црвене зграде њен дух опет појавити. Док и ја знатижељно гледам у њену терасу, једна старија и отмена госпођа почиње своју кратку причу о Евити Перон. Колико је њу волео аргентински народ и она њега и колико је само она значила просечном и обичном човеку. Око нас плешу костимирани играчи танга одевени стилом касних дведесетих година прошлог века. Одлазим даље, крећм се ка Сан Телму где се одржава чувена продаја антиквитета. Погодио сам прави тренутак. Неописиво. Непрегледна река људи, уличних музичара, играча, старих занатских радњи, господе из неке друге епохе. Толико садржаја на једном месту, јединствених антиквитета, костимираних људи и прелепих жена. Времеплов Буенос Аиреса ме је убацио у своју машину и потпуно ме завртео. Успевам некако да се изкобељам из масе. Седам на отворени аутобус и идем даље.
Легенда каже да су стари италијански радници, мигранти морали да сачекају први долазећи брод да би бојама крстили једну своју нову будућу светињу. Први брод који је наишао у тој старој луци и који се усидрио био је из Шведске. Тако су настале боје једног феномена овог дела града који се зове Бока Јуниорс. Друга урбана легенда говори о човеку који је све то опевао и направио га јединственим и светски познатим у свету. Његово име је Карлос Гардел. Све овде у Ла Боки, крај у који вас управо водим је плаво, а пресвучено жутим. Када улазите у овај део града остаћете неми од шаренила кућица, старих мурала чувених песника и боема овога краја. Постоји читав низ улица окречених плаво-жутом бојом, а на балконима и терасама станују праве живе лутке које вечно кличу овом фудбалском клубу. Читава улица исписана је порукама, и графитима, а исцртана муралима, па све до храма фудбала Ла Бомбоњере, која је сва у напоменутим бојама. Недалеко одатле је и чувено гробље навијача Боке, који се сахрањују поред стадиона и где се чува њихов пепео у урнама. Да ли треба још нешто да додам? Заиста мислим да не. Посета стадиону, музеју и трофејној сали је била наравно неизоставна. Пут ме даље води у главну улицу и шеталиште Ел Каминито где тек почиње рапсодија боја. Мноштво ресторана са подијумима костимираних танго играча који се смењују сваки час. Једете најбољи бифтек на свету и пијете јединствено Малбек вино, па нека кошта колико хоће. Један је живот, зар не?! Пробао сам сва три парчета огромног бифа, од најмлађег, средњег и најстаријејег говеђег меса. Тако су ме бар подучили врсни конобари на брзину у ресторану „Конвентилло Коразон де Танго.„ Врло су укусног, различитог укуса сва три бифа. Људи у оделима, смокинзима, весели и позитивни скакућу и лебде по макадаму најшареније улице на свету. Ла бока је је још увек скривено место где господа одпоздрављају даме скидањем својих шешира и лаганим клањањем. Бока на шпанском значи ушће, тако и се и ја спуштам на реку Ла Плату. Улазим на бродић који ме враћа у мој тренутни крај, улицу Флориду. Док ме нови сумрак већ полако грли, седам на таxи и хитам у Палермо. Од Флориде до Палерма вожња траје скоро пола сата. Аутомобил јури кроз ноћ, а ја почињем да бивам свестан колики је ово град. Срећом овде све почиње врло касно, а притом врло рано за мене, где купујем време. Вечерава се тек после једанаест увече. Стижем у Палермо који се још увек пуни. Ноћни живот је овде неописив. Сви су на улицама. Колико је само људи ту?! „Стрит лајф” помешан најбољим клабингом у четврти која мало подсећа на нашу Страхињића Бана улицу из славних дана, али само по архитектури. Луда европска енергија у латино ритму. Идеалан микс! Два сата је већ ујутру, а неки се клубови тек отварају у четири. „Ко ће толико да чека!?!“- помислих у себи. Скрачујем себи време у једном грандиозном полуотвореном клубу где се изводе караоке и сви ме одмах прихватају. Чак успевам да уђем у финале, певајући Стива Вондера и Парт-тиме-ловер. Публика ме прима са одушевљењем. Вени, види, вици! Упознајем се са целим клубом, урбан свет у латино муду. Хоћу да умрем од среће! То је Буенос Аирес, или у преводу, одмах си прихваћен. Флеш у секунди. Алегриа, живети за тренутак. Радост и срећа без икаквог повода. То је овде шифра опстанка и једини смисао. Људи знају зашто живе. Сутра као да не постоји, то је Палермо, Буенос Аирес и његов неуништив вајб. Не знам када сам се вратио у Флориду, само се сећам да је био увелико дан. Док сам се враћао старим и непрегледним булеварима назад, они исти небодери су се умивали за још једно моје ново јутро у Буенос Аиресу. Мој последњи дан сам провео у оближњем парку Сан Мартин, где сам пунио своје батерије, као и обично. Пролазе ми слике Палате Бароло, Пуерто Мадера, оближње урбане индустријске зоне, налик нашој Бетон хали која излази на реку Ла Плату. Тамо сам испијао своје дневне кафе, Плаце Де Мајо, Авеније Коријентес и још многе друге. У глави ме посећују као духови и Евита Перон, Мануел Белграно, Дијего Марадона, Габријела Сабатини и наравно Карлос Гардел. По мало већ „завидим” Франсису Форд Кополи, Роберту Дивалу, Оскару Шиндлеру, као и Паблу Неруди што су уопште и живели овде, када га ја напуштам.
Најачи утисак овог космополита је испловљавање из луке Колониа, надомак Монтевидеа са Уругвајске стране. Чим се брод мало отисне на пучину Атланског океана и светла Уругваја се угасе, на ивицама хоризонта већ почиње да светли Буенос Аирес. Изгледа као да свиће усред ноћи, тамо негде на ободу океана. То је нестварно, толика удаљеност!? Да ли је могуће? Са Буенос Аиресом је све могуће! Он не може да се напише, преприча, сликама дочара. Немогуће га је ставити у путопис. Ово је само један безуспешан покушај. То је град у којем је немогуће бити тужан.
