Buenos Ajres: Dobar vetar
U njemu mi je intuicija svaku noć vezivala oči i kao slepog me vodila u još manju i mračniju ulicu, koja se proteže u beskrajnom luku nekog novog bulevara gde se sve menja i prelama u sekundi. Sve izgleda kao još jedna nova i neistražena linija života ovog ludog grada, a i moje sudbine?! Čvrsto me drži za ruku i sprovodi kroz sumrak nekih novih svitanja. U najširem uglu u jednoj od njih ljudi u teget uniformama hapse i bacaju na zemlju dva hispanca. Policijski automobili stoje na sred zebre sa upaljenom rotacijom plave boje i sve počinje da svetli u mraku kao da je dan. Pokazuju mi put. Nastavljam samo korak ili dva dalje, a jedan par se tako zanosno ljubi. Naslonjeni na uspravne, staklene, reklamne panoe autobuske stanice. Stoje potpuno iskrivljeni. Oni i cela stanica zajedno kao zagrljeni. Samo što se ne sruše od strasti i zanosa. Izgledaju kao minijaturni Titanik na suvom i rapavom pločniku, negde u sutonu noći na pramcu valovitog suvog bulevara. Prelepo, kao da su sami na ovome svetu. Šta je strast, majko mila! Svaka čast! Preko puta njih otvorena scena čoveka koji prevrće kontejner u potrazi za zalogajem života, što se uočava samo kada prođe zalutali auto i baci po koji far. U tom času, kao silueta prolazi lik, obučen kao Džoni Dep u Piratima sa Kariba. Bukvalno, čovek kao da je ispao iz filma. Zamalo da se zaletim za autogram. Sve to nemo posmatra i lagano šeta kroz noć. Čitavu jednu scenu. Ceo u samo jednom kadru. Kao da se ništa ne dešava oko njega. Sada već oko nas. Više nismo sami. Sasvim je kul, usamljenik kao i ja. Neopisivo! Naravno, često se čuju sirene u daljini, koje uvek podsećaju da o nama još neko brine. Cela ova noćna slika prolazi kroz mene kao fleš. Sve se dešava ni na sto metara u prečniku. Kratka slika jednog velikog grada koji ne liči ni na jedan, a u mnogim’ sam bio. Tako i sama pesma kaže. On je poseban, iako kažu da liči na Pariz, podseća na Madrid, a krsti se kao Njujork. Njegov magnetizam je neopisiv. Sve je ovde slikom u slici, pa na kub. On svakoga momentalno zakucava i lepi za sebe. Ne da ni oka da sklopiš. Svaki trenutak je bitan, možda presudan. Svaki sekund, stotinka mogu promeniti sve i još više ga ulepšati. Prosto, nikada ne znate šta vam je pripremio za još jednu intrigantnu noć. Sa njim uopšte nikada niste sigurni na čemu ste. Kao na pokeraškom stolu. Ne kockajte se s njim, slučajno. Ni za živu glavu. Ne pregovarajte u njegovo ime. Izgubićete u najavi! Samo mu se prepustite. Umesto da plaši, on stalno uzbuđuje svojim ludim tempom i duhom. Stigao sam u njega isuviše rano da mu se do kraja ne prepustim, a suviše kasno da u njemu do kraja života ostanem. To je on, jedan jedini na svetu. Zove se Buenos, a preziva Aires.
Prolazim metro stanicu gde gro ljudi spava na stepeništu. Ovi što su iole budni nešto i jedu, dok istetovirani lep, mlađi čovek sa dredovima u kosi predivno svira gitaru. Zvuk žica mi nežno opija srce. Rifovi odzvanjaju po vrlo prljavom ali kvalitetnom latino pločniku. Probudi se neko iz gomile i u polusnu mi zatraži cigaretu. Naravno, dadoh mu uz osmeh. Nije se ni zahvalio. Okrete se na drugu stranu i nestade u snu. Dovoljno jaka muzika iz obližnjeg bara mi seče gitare zvuk, a to se čuje glas nikoga drugog osim Karlosa Gardela i njegov poznati „Caminito”. Ostavljam sve i pratim glas koji me uvodi u lokal, kao u poznati Kolon teatar. Tek se puni, a četiri sata ujutru je. Zato je ovaj grad jedinstven na svetu. Od Buenos Airesa je nemoguće sakriti se. Uvek će vas pronaći. Bezuspešno sam i ovo veče krio svoje lice od njega i hrlio svom hostelu i još jednom bezpotrebnom snu u samom srcu glavne ulice Floride, što je seče avenija Korientes. Ovde je jedini greh otići na spavanje. Pobeći po taj neizbežni eliksir snage i zdravlja. A zašto bih, kada i on nikada ne spava. Stalno je budan, uvek ima nešto novo da pokaže i priušti. Znam da Buenos Aires i ovu noć neće oka sklopiti zbog mene. U potpunoj smo simbiozi.
Kada sam sleteo na Ezeita Ministro Pistarini aerodrom dugo sam se probijao kroz neverovatan megalopolis od 16. miliona duša. Nikad kraja obodima belo-sivih nebodera koje sve više podsećaju na blok 45 u Beogradu, u nekoj budućnosti. Sam prilaz centru liči malo i na naše Ušće. Ništa nije za poređenje. Prosto Buenos Aires mami neodoljivom toplinom dok ga gledate kroz čisto staklo autobusa i pravi mi iluziju najlepšeg rodnog mi grada. Prvi dodir sa njim me je toliko obuzeo pa nisam više ni bio svestan da sam upravo stigao na svoje odredište. Moja prva šetnja najvećim bulevarom, na najširoj aveniji na svetu. Sa svojiih osam traka u jednom smeru i isto toliko u drugom. Stojim na jednom od mnogobrojnih ostrva. Brojim ih. Pravi arhipelag betona okićen semaforima. Pokušavam da stignem do obeliska iz 1936. godine, simbola grada, koji mi beži kao fatamorgana u pustinji, od prevelikog prostranstva. Džungla na asfaltu se bori sa svojom novom pridošlicom i pruža joj otpor. Prolazim aveniju teatara gde počinje da kuca to urbano srce Buenos Airesa. Ispred obeliska me zatiče noć, a svetla grada se pale kao u najlepšoj predstavi. Neboderi paraju oblake istovremeno kao da mi se poklanjaju. Umesto gromoglasnog aplauza čašćavam Buenos Aires velikom šetnjom po nepoznatim ulicama. Napokon se ispunio moj san. Šta li sam čekao do sada? Kako ranije nisam došao u ovaj grad? Dok hodam dodiruje me fragilni, najnežniji vetar na svetu. Miluje me, jer se on tako i zove u prevodu. Dobrodošao Putniče kroz vreme u dobar vetar, kakav nadimak nosi. Obilazio sam ga danima, noćima. Smešten u samom centru glavne ulice Floride, sve mi je bilo blizu, ali ujedno i tako daleko. Kada se uzmu u obzir relacije i geografski pojmovi Buenos Airesa. To su nepregledne daljine. Drage moje noge su i ovoga puta imale najteži svoj ispit. Nisu me izneverile. Položile su. Nedaleko od mene nalazi se Kaza Rosada, prelepa predsednička palata u kolonijalnom stilu. Još uvek neki Argentinci veruju da će se na balkonu crvene zgrade njen duh opet pojaviti. Dok i ja znatiželjno gledam u njenu terasu, jedna starija i otmena gospođa počinje svoju kratku priču o Eviti Peron. Koliko je nju voleo argentinski narod i ona njega i koliko je samo ona značila prosečnom i običnom čoveku. Oko nas plešu kostimirani igrači tanga odeveni stilom kasnih dvedesetih godina prošlog veka. Odlazim dalje, krećm se ka San Telmu gde se održava čuvena prodaja antikviteta. Pogodio sam pravi trenutak. Neopisivo. Nepregledna reka ljudi, uličnih muzičara, igrača, starih zanatskih radnji, gospode iz neke druge epohe. Toliko sadržaja na jednom mestu, jedinstvenih antikviteta, kostimiranih ljudi i prelepih žena. Vremeplov Buenos Airesa me je ubacio u svoju mašinu i potpuno me zavrteo. Uspevam nekako da se izkobeljam iz mase. Sedam na otvoreni autobus i idem dalje.
Legenda kaže da su stari italijanski radnici, migranti morali da sačekaju prvi dolazeći brod da bi bojama krstili jednu svoju novu buduću svetinju. Prvi brod koji je naišao u toj staroj luci i koji se usidrio bio je iz Švedske. Tako su nastale boje jednog fenomena ovog dela grada koji se zove Boka Juniors. Druga urbana legenda govori o čoveku koji je sve to opevao i napravio ga jedinstvenim i svetski poznatim u svetu. Njegovo ime je Karlos Gardel. Sve ovde u La Boki, kraj u koji vas upravo vodim je plavo, a presvučeno žutim. Kada ulazite u ovaj deo grada ostaćete nemi od šarenila kućica, starih murala čuvenih pesnika i boema ovoga kraja. Postoji čitav niz ulica okrečenih plavo-žutom bojom, a na balkonima i terasama stanuju prave žive lutke koje večno kliču ovom fudbalskom klubu. Čitava ulica ispisana je porukama, i grafitima, a iscrtana muralima, pa sve do hrama fudbala La Bombonjere, koja je sva u napomenutim bojama. Nedaleko odatle je i čuveno groblje navijača Boke, koji se sahranjuju pored stadiona i gde se čuva njihov pepeo u urnama. Da li treba još nešto da dodam? Zaista mislim da ne. Poseta stadionu, muzeju i trofejnoj sali je bila naravno neizostavna. Put me dalje vodi u glavnu ulicu i šetalište El Kaminito gde tek počinje rapsodija boja. Mnoštvo restorana sa podijumima kostimiranih tango igrača koji se smenjuju svaki čas. Jedete najbolji biftek na svetu i pijete jedinstveno Malbek vino, pa neka košta koliko hoće. Jedan je život, zar ne?! Probao sam sva tri parčeta ogromnog bifa, od najmlađeg, srednjeg i najstarijejeg goveđeg mesa. Tako su me bar podučili vrsni konobari na brzinu u restoranu „Konventillo Korazon de Tango.„ Vrlo su ukusnog, različitog ukusa sva tri bifa. Ljudi u odelima, smokinzima, veseli i pozitivni skakuću i lebde po makadamu najšarenije ulice na svetu. La boka je je još uvek skriveno mesto gde gospoda odpozdravljaju dame skidanjem svojih šešira i laganim klanjanjem. Boka na španskom znači ušće, tako i se i ja spuštam na reku La Platu. Ulazim na brodić koji me vraća u moj trenutni kraj, ulicu Floridu. Dok me novi sumrak već polako grli, sedam na taxi i hitam u Palermo. Od Floride do Palerma vožnja traje skoro pola sata. Automobil juri kroz noć, a ja počinjem da bivam svestan koliki je ovo grad. Srećom ovde sve počinje vrlo kasno, a pritom vrlo rano za mene, gde kupujem vreme. Večerava se tek posle jedanaest uveče. Stižem u Palermo koji se još uvek puni. Noćni život je ovde neopisiv. Svi su na ulicama. Koliko je samo ljudi tu?! „Strit lajf” pomešan najboljim klabingom u četvrti koja malo podseća na našu Strahinjića Bana ulicu iz slavnih dana, ali samo po arhitekturi. Luda evropska energija u latino ritmu. Idealan miks! Dva sata je već ujutru, a neki se klubovi tek otvaraju u četiri. „Ko će toliko da čeka!?!“- pomislih u sebi. Skračujem sebi vreme u jednom grandioznom poluotvorenom klubu gde se izvode karaoke i svi me odmah prihvataju. Čak uspevam da uđem u finale, pevajući Stiva Vondera i Part-time-lover. Publika me prima sa oduševljenjem. Veni, vidi, vici! Upoznajem se sa celim klubom, urban svet u latino mudu. Hoću da umrem od sreće! To je Buenos Aires, ili u prevodu, odmah si prihvaćen. Fleš u sekundi. Alegria, živeti za trenutak. Radost i sreća bez ikakvog povoda. To je ovde šifra opstanka i jedini smisao. Ljudi znaju zašto žive. Sutra kao da ne postoji, to je Palermo, Buenos Aires i njegov neuništiv vajb. Ne znam kada sam se vratio u Floridu, samo se sećam da je bio uveliko dan. Dok sam se vraćao starim i nepreglednim bulevarima nazad, oni isti neboderi su se umivali za još jedno moje novo jutro u Buenos Airesu. Moj poslednji dan sam proveo u obližnjem parku San Martin, gde sam punio svoje baterije, kao i obično. Prolaze mi slike Palate Barolo, Puerto Madera, obližnje urbane industrijske zone, nalik našoj Beton hali koja izlazi na reku La Platu. Tamo sam ispijao svoje dnevne kafe, Place De Majo, Avenije Korijentes i još mnoge druge. U glavi me posećuju kao duhovi i Evita Peron, Manuel Belgrano, Dijego Maradona, Gabrijela Sabatini i naravno Karlos Gardel. Po malo već „zavidim” Fransisu Ford Kopoli, Robertu Divalu, Oskaru Šindleru, kao i Pablu Nerudi što su uopšte i živeli ovde, kada ga ja napuštam.
Najači utisak ovog kosmopolita je isplovljavanje iz luke Kolonia, nadomak Montevidea sa Urugvajske strane. Čim se brod malo otisne na pučinu Atlanskog okeana i svetla Urugvaja se ugase, na ivicama horizonta već počinje da svetli Buenos Aires. Izgleda kao da sviće usred noći, tamo negde na obodu okeana. To je nestvarno, tolika udaljenost!? Da li je moguće? Sa Buenos Airesom je sve moguće! On ne može da se napiše, prepriča, slikama dočara. Nemoguće ga je staviti u putopis. Ovo je samo jedan bezuspešan pokušaj. To je grad u kojem je nemoguće biti tužan.
