Само хоћу да будем срећна
Неки људи крену на терапију зато што се осећају изгубљено, не могу тачно да одреде шта је њихов проблем, не радују се ничему, тешко се посвећују неком задатку с правом енергијом. У већини случајева живот их је одвукао од вредности које су им најважније
У овом часу широм света врло популарна докторка, психолог Џули Смит признаје да има проблем са ставом особе која дође на терапију и везано за своје виђење будућности изјави: ,,Ја само хоћу да будем срећна.”
А, таквих је приличан број.
Зато је и одлучила да се тиме посебно бави у књизи „Зашто ми то нико раније није рекао” (издање „Лагуна”, превод Стела Спасић).
Др Смит сматра да је протеклих година појам среће преотела неостварива бајка о сталном уживању и задовољству животом. На друштвеним мрежама је поплава објава које вам поручују да „будете позитивни, срећни и избаците све негативно из свог живота”.
Али, упозорава да то људе доводи у заблуду да је срећа стандард и да би све изван тих оквира могло да представља проблем с менталним здрављем. Слично је и са ставом да ће нам с материјалним богатством стићи и дуготрајна срећа.
Емоције као временске прилике
„Ипак, човек није створен да стално буде у стању среће. Створени смо да реагујемо на изазове опстанка. Емоције су одраз нашег физичког стања, наших поступака, дешавања, уверења... Све то се стално мења. Зато је човеково нормално стање оно које се стално мења. У својој књизи „Замка среће” Рас Харис објашњава да су емоције као временске прилике. Оне се стално крећу и мењају, некад предвидљиво, а некад изненада и неочекивано. Као и време, неки тренуци су пријатни, а други се тешко подносе”, наводи она.
Упозорава да ако поверујемо да срећа подразумева сталну позитивност, у тренуцима лошег расположења можемо да мислимо да смо подбацили, да негде грешимо или се плашимо да можда имамо неких менталних проблема.
Неки људи крену на терапију зато што се осећају изгубљено. Не могу тачно да одреде шта је проблем, али знају да се не осећају како треба. Не радују се ничему или им је тешко да се посвете неком задатку с правом енергијом или одушевљењем. Немају јасан, конкретан проблем и тешко се одлучују којим путем да крену.
Суштина није у томе да се муче да остваре циљеве. Као прво, они не знају које циљеве да поставе и да ли се за било који од њих вреди борити.
У већини случајева, такво стање се повезује с удаљавањем од основних вредности. Живот их је одвукао од оног што им је најважније.
Стицање јасне слике о вредностима може човека да усмери у правцу где жели да крене и да му да идеју о врстама циљева који ће за њега имати највише смисла и задовољства. То му може помоћи да поднесе те болне тренутке у животу и још важније, да га подсећа, чак и у тешким тренуцима, да се налази на правом путу.
Али, треба правити разлику између циља и вредности.
Циљ је нешто конкретно, коначно, чему можете да стремите. Кад га остварите, посао је готов. Циљ може да буде полагање испита, обављање свих дневних обавеза са списка или постављање личног рекорда у трчању.
Међутим, вредности нису скуп радњи које могу да се обаве. Оне су скуп идеја о томе како желите да живите живот, каква особа желите да будете и за какве принципе желите да се залажете.
Вредности су ствари које чините, став с којим их чините и разлог зашто их чините.
Чему стремите
„Понекад се удаљимо од својих вредности и не живимо у складу с њима. То може да се деси јер живот носи своје и усмерава нас на разне стране. Осим тога, док сазревамо, наше вредности могу да се промене. Постајемо независни и одлазимо од куће, учимо од људи које упознајемо, сазнајемо више о свету око нас, можда добијемо децу, можда не. И тако унедоглед. Због свих тих разлога, веома је корисно да редовно процењујемо шта нам је најважније. Да свесно одлучимо да према потреби кренемо у неком другом смеру”, подсећа психолошкиња.
Кад немамо јасну слику о својим вредностима, можемо да поставимо циљеве на основу тога шта би требало да радимо по сопственом мишљењу, у складу с очекивањима других или претпоставком да ћемо, кад остваримо тај циљ, коначно постати довољно добри и моћи да се опустимо и будемо задовољни сами собом. Главни недостатак таквог приступа огледа се у томе што он поставља строге критеријуме у погледу услова у којима можете бити срећни и задовољни.
Када стремите нечему, корисно је да се има јасна слика зашто се томе стреми и да вас све добро не чека након остварења циљева, већ се налази на самом путу до њих, поручује др Смит
