Тајне црвеног града
Сви људи на свету маштају и имају своју јединствену мисију. У себи носимо универзални код вечитог путника кроз време. Истовремено обављамо „тајни задатак” ради којег смо и послати на планету Земљу. Да ли смо се овде настанили случајно? Оставићемо будућности и времену да пресуди и да нам подари свој коначан одговор. Све док постојимо боримо се у расутости жеља, надања, очекивања и страхова усмерених ка крајњем циљу и остварењу суштине нашег постојања. Докле год живимо јуриму „невидљиву синтагму живота” у нади да ћемо је једном заувек и пронаћи. Трагамо за својим имагинарним „златним гралом”. Само нама прихватљивим, објашњивим и оправданим. То је вероватно и поента живота. Шта ако златни грал заиста постоји? Можда се стварно налази сакривен и уклесан у једном кланцу међ’ зидинама мистичног и напуштеног света далеке прошлости? Данас чу пробати да откријем оно што чак није успео ни Индијана Јонес, а ни чувени Лоренс од Арабије. Одаћу вам тајне црвеног града скривеног у љуштури врелог Јорданског кањона...
Таман ме је пригрлило и оно мало привидног сна упаљене климе у аутобусу, а већ сам морао да га напустим. Долаyим из Акабе. Излазим напоље и не видим прст пред оком осим ситног шљунка и песка камените пустиње. Иза мојих леђа је непрегледан брисани простор оазе од камења. Испред мене је утабана, песковита стаза која води на доле са две велике стене у средини. Светлосни шок и амбијент у мом видокругу као да гори у пламену! По која палма у даљини већ се „скочанила” од топлоте. Као да је везана, не помера се ни макац. Да ли сам то ја стигао у пакао? Све је црвено око мене. Гаси ми се умор од несносне врућине, а увелико већ лучим тостестерон јер предосећам шта ме тек чека. Прикључујем се поворци људи која и не проговара, али бауља. Чују се флашице већ прегрејане воде које одзвањају о ранчеве. Успорени кораци неме поворке које као да тумара некуда. Помно их пратим у стопу. Како силазимо дубље у подножје исте те камените стене се све више нагомилавају. Док ходам сенке су све веће и личе на „безбојне, провидне клима уређаје.„ Мењам свој Индијана Јонес шешир за црно-белу палестинску мараму(шаш). Успут сазнајем да јорданци носе црвено-белу, што ми враћа осмех на лице. Овако исцрпљен још увек навијам за Партизан. Овом „Дантеовом кругу пакла” или ходочашћа као да нема краја. Како се спуштамо у кланац већ почињем да дишем. Ваздух је све примамљивији, а искривљене и на врховима заобљене кречњачке стене праве утисак полуотворене пећине. Ходам и све мање застајкујем. Оно најлепше још и не предосећам. Изненада у рачвању две велике излазне серпентине осликавају се обриси римских, коринтских стубова у даљини. Убрзавам корак. Почињем да трчим. Излазим напоље, а преда мном призор који се тешко речима може описати: „Петраааа, да ли си то ти?” „Да ли је ово могуће?!”-узвикнух. „Лудилоо, ово све изгледа неописиво и нестварно!”- падох на колена буквално. Срце лудачки удара и хоће да искочи. Атријумско, полузатворено здање чувене ризнице(библиотеке) ме је потпуно обузело и бацило на земљу. Нокаутиран лепотом јединственог здања не осећам више ништа. Ни топлоту, хладноћу. Ничега нема осим светлог камена Петре и њених црвених зидова. Гледавши ме овако знојавог, изнемоглог на уласку у тајанствени град, Петра као да ми саопштава да је пут између пакла и раја поплочан само једним кораком! Већ увелико претворен у бедуина, старог Набатејца видим у тренутку све караване прошлости како се смењују. У устима вучем укус шафрана, куркуме и свих могућих зачина. Мирис наргиле са укусом јабуке допире из даљине тек толико да ми утоли глад. Камиле и кочије шпартају свуда наоколо, правећи додатни вртлог у мојој глави. Разуларени туристи излазе из пећине. Омамљени лепотом и сјајем једног од седам светских чуда новог света. Раскошна Петра никога не оставља равнодушним. Управо се налазим на самој улазној капији напуштеног града. Кхазне ал-Фираун поносно као див стоји наспрам мене, а локални бедуини окићени бројаницама се шеткају и нешто мрмљају. Продају се разни сувенири, теписи, стари ковани новац, вода. Права мала мануфактура ради, док цвета меркантилитзам. Брзо учим и схватам да је ово само почетак и да је ризница, та неодољива слика свих разгледница и фотографија само предворје једног много већег локалитета. Бедуини су је некада звали и „фараонска ризница”, иако се у ствари ради о једном од многих у стени уклесаних гробница и необичних грађевина. Није доказано када је саграђена. Неки историчари тврде да је направљена за време старих Римљана. Петра живи у близини Мртвог мора, на око 800.м надморске висине. Налази се на самој раскрсници путева који су спајали Египат са Сиријом и јужну Арабију са Средоземљем. Град је пре нове ере био важно трговачко упориште овог дела света. Са три своје стране истока, запада и југа Петра је била буквално неосвојива. Усечен у кањон, а цео опкољен стрмим литицама у њега се улазило кроз кривудав и узан теснац. Град је био једино место између Јордана и Централне Арабије где не само да је воде било у изобиљу него је чак својом бистрином мамила као магнет разне трговце и њихове караване. Добро су је наплаћивали, као и све услуге онима који би прошли кроз кањон. Хм, „рекет старог доба?!”. Како је могуће уопште да вода постоји овде? Стиче се утисак да вода никада није ни крочила у Петру. Температура зрака се немилосрдно пење из минута у минут, не пославши ни дашка ветра. У Петри су каравани из Јужне Арабије добијали свеже запреге камила и нових гонича. Тако су набатејци створили важну карику у ланцу трговине од које је цела Арабија врло дуго и лепо живела.
У току прва два века нове ере поморски пут ка Индији је постајао све познатији. Каравани су све више скретали на север ка Палмири и Петра је полако почела да губи свој значај. Развој града настављен је и у доба Римског царства. Град поново доживљава катарзу. Своју највећу славу доживео је у првом веку нове ере када су њиме владали Римљани и сматрали су га тампон државом. Сто пета година нове ере била је кобна за Петру када је Рим под Трајановом управом укинуо привилегије. Тако је Петра ни крива ни дужна остала без своје историје. Петра на грчком значи стена. Идем даље, а пут ме носи у непрегледну долину, окружену стеновитим полу-вулканским црвеним планинама. Попевши се на једну од њих, осећам се као да летим у месту док испред мене пуца поглед на целу Арабију. Налазим се у „дворишту раскрснице светова”, негде у Азији. Трагам за гробовима у краљевској стени и убрзо их налазим. На око пола висине стене исклесано је више монументалних гробница једна до друге. Разазнају се набатејски, грчки и римски утицаји. На путу од уласка у кланац према центру Петре, са леве стране налази се добро очуван амфитеатар из првог века. Он је, као и друге грађевине, исклесан у стени. Амфитеатар су открили амерички археолози 1961.године. Све је тако добро очувано, а за то је само заслужан врео и сув ваздух! Аридна клима је учинила своје, спасивши живот Петри. Њене споменике вечности, као и стари Египат, уосталом и цео археолошки простор у овом делу света. На изласку некадашњег града, налази се можда најљепши споменик ове изгубљене културе, Ел-Деир манастир. У преводу, ово име значи самостан. Вероватно су у средњем веку овде обитавали ходочасници. Није сакривен. Лежи високо на једном брегу и врло је импресиван. Због његовог једноставног али и монументалног стила, Ед-Деир сматра се једним од највећих вредности набатејске културе.
Док „твистујем” лагано по огромном локлаитету пролазе ми мисли како су стари набатејци живели и како ли су само изгледали? Бедуинско-номадски набатејски народ је дуго био независтан и непокорен. Били су највећа трговачка сила тог доба. Везивно ткиво Азије, раскрсница путева Северне Африке и тадашње Европе, све док једном нису стигли Римљани! Мудри Арета, тадашњи владар Набатејаца је успео да сачува јединство свог славног краљевства. Већ касније за време Трајана, Петра и Набатејци губе своју независност те постају Римска провинција Арабија.
Враћајући се назад несносна температура и врелина достижу врхунац, тако да свој повратак на почетну позицију не намеравам да препешачим. Још узбрдо! Доносим одлуку да седнем у једну од рикши која ме уз дубок и лаган тапат копита и неодољиви мирис камила лагано враћа назад! Седећи заједно са својом девојком Јеленом, загрљени и „забрађени” као стари набатејски љубавни пар, покушавамо да разоткријемо још по нешто фасцинирани утисцима јединствене Петре. Знам да нисам успео да окусим тај „златни грал.” Свакако сам проникао у још једну свету тајну, дуго скривану од историје модерног света и пролазности времена. Поново сам потврдио суштину свог постојања. Смисао живота опет сам понео у својим духовним бочицама. Ослушкујући моћну Петру још једном за крај. Остављам и ја давно напуштени црвени град у жељи да се не наљути на мене што одлазим. Успут, уместо сенке у стопу ме прати једна чињеница. Путовања су дефинитивно моја права искрена љубав и животна мисија.
