Tajne crvenog grada

Svi ljudi na svetu maštaju i imaju svoju jedinstvenu misiju. U sebi nosimo univerzalni kod večitog putnika kroz vreme. Istovremeno obavljamo „tajni zadatak” radi kojeg smo i poslati na planetu Zemlju. Da li smo se ovde nastanili slučajno? Ostavićemo budućnosti i vremenu da presudi i da nam podari svoj konačan odgovor. Sve dok postojimo borimo se u rasutosti želja, nadanja, očekivanja i strahova usmerenih ka krajnjem cilju i ostvarenju suštine našeg postojanja. Dokle god živimo jurimu „nevidljivu sintagmu života” u nadi da ćemo je jednom zauvek i pronaći. Tragamo za svojim imaginarnim „zlatnim gralom”. Samo nama prihvatljivim, objašnjivim i opravdanim. To je verovatno i poenta života. Šta ako zlatni gral zaista postoji? Možda se stvarno nalazi sakriven i uklesan u jednom klancu međ’ zidinama mističnog i napuštenog sveta daleke prošlosti? Danas ču probati da otkrijem ono što čak nije uspeo ni Indijana Jones, a ni čuveni Lorens od Arabije. Odaću vam tajne crvenog grada skrivenog u ljušturi vrelog Jordanskog kanjona...

Taman me je prigrlilo i ono malo prividnog sna upaljene klime u autobusu, a već sam morao da ga napustim. Dolayim iz Akabe. Izlazim napolje i ne vidim prst pred okom osim sitnog šljunka i peska kamenite pustinje. Iza mojih leđa je nepregledan brisani prostor oaze od kamenja. Ispred mene je utabana, peskovita staza koja vodi na dole sa dve velike stene u sredini. Svetlosni šok i ambijent u mom vidokrugu kao da gori u plamenu! Po koja palma u daljini već se „skočanila” od toplote. Kao da je vezana, ne pomera se ni makac. Da li sam to ja stigao u pakao? Sve je crveno oko mene. Gasi mi se umor od nesnosne vrućine, a uveliko već lučim tostesteron jer predosećam šta me tek čeka. Priključujem se povorci ljudi koja i ne progovara, ali baulja. Čuju se flašice već pregrejane vode koje odzvanjaju o rančeve. Usporeni koraci neme povorke koje kao da tumara nekuda. Pomno ih pratim u stopu. Kako silazimo dublje u podnožje iste te kamenite stene se sve više nagomilavaju. Dok hodam senke su sve veće i liče na „bezbojne, providne klima uređaje.„ Menjam svoj Indijana Jones šešir za crno-belu palestinsku maramu(šaš). Usput saznajem da jordanci nose crveno-belu, što mi vraća osmeh na lice. Ovako iscrpljen još uvek navijam za Partizan. Ovom „Danteovom krugu pakla” ili hodočašća kao da nema kraja. Kako se spuštamo u klanac već počinjem da dišem. Vazduh je sve primamljiviji, a iskrivljene i na vrhovima zaobljene krečnjačke stene prave utisak poluotvorene pećine. Hodam i sve manje zastajkujem. Ono najlepše još i ne predosećam. Iznenada u račvanju dve velike izlazne serpentine oslikavaju se obrisi rimskih, korintskih stubova u daljini. Ubrzavam korak. Počinjem da trčim.  Izlazim napolje, a preda mnom prizor koji se teško rečima može opisati: „Petraaaa, da li si to ti?” „Da li je ovo moguće?!”-uzviknuh. „Ludiloo, ovo sve izgleda neopisivo i nestvarno!”- padoh na kolena bukvalno. Srce ludački udara i hoće da iskoči. Atrijumsko, poluzatvoreno zdanje čuvene riznice(biblioteke) me je potpuno obuzelo i bacilo na zemlju. Nokautiran lepotom jedinstvenog zdanja ne osećam više ništa. Ni toplotu, hladnoću. Ničega nema osim svetlog kamena Petre i njenih crvenih zidova. Gledavši me ovako znojavog, iznemoglog na ulasku u tajanstveni grad, Petra kao da mi saopštava da je put između pakla i raja popločan samo jednim korakom! Već uveliko pretvoren u beduina, starog Nabatejca vidim u trenutku sve karavane prošlosti kako se smenjuju. U ustima vučem ukus šafrana, kurkume i svih mogućih začina. Miris nargile sa ukusom jabuke dopire iz daljine tek toliko da mi utoli glad. Kamile i kočije špartaju svuda naokolo, praveći dodatni vrtlog u mojoj glavi. Razulareni turisti izlaze iz pećine. Omamljeni lepotom i sjajem jednog od sedam svetskih čuda novog sveta. Raskošna Petra nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Upravo se nalazim na samoj ulaznoj kapiji napuštenog grada. Khazne al-Firaun ponosno kao div stoji naspram mene, a lokalni beduini okićeni brojanicama se šetkaju i nešto mrmljaju. Prodaju se razni suveniri, tepisi, stari kovani novac, voda. Prava mala manufaktura radi, dok cveta merkantilitzam. Brzo učim i shvatam da je ovo samo početak i da je riznica, ta neodoljiva slika svih razglednica i fotografija  samo predvorje jednog mnogo većeg lokaliteta. Beduini su je nekada zvali i „faraonska riznica”, iako se u stvari radi o jednom od mnogih u steni uklesanih grobnica i neobičnih građevina. Nije dokazano kada je sagrađena. Neki istoričari tvrde da je napravljena za vreme starih Rimljana. Petra živi u blizini Mrtvog mora, na oko 800.m nadmorske visine. Nalazi se na samoj raskrsnici puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom i južnu Arabiju sa Sredozemljem. Grad je pre nove ere bio važno trgovačko uporište ovog dela sveta. Sa tri svoje strane istoka, zapada i juga Petra je bila bukvalno neosvojiva. Usečen u kanjon, a ceo opkoljen strmim liticama u njega se ulazilo kroz krivudav i uzan tesnac. Grad je bio jedino mesto između Jordana i Centralne Arabije gde ne samo da je vode bilo u izobilju nego je čak svojom bistrinom mamila kao magnet razne trgovce i njihove karavane. Dobro su je naplaćivali, kao i sve usluge onima koji bi prošli kroz kanjon. Hm, „reket starog doba?!”. Kako je moguće uopšte da voda postoji ovde? Stiče se utisak da voda nikada nije ni kročila u Petru. Temperatura zraka se nemilosrdno penje iz minuta u minut, ne poslavši ni daška vetra. U Petri su karavani iz Južne Arabije dobijali sveže zaprege kamila i novih goniča. Tako su nabatejci stvorili važnu kariku u lancu trgovine od koje je cela Arabija vrlo dugo i lepo živela.

U toku prva dva veka nove ere pomorski put ka Indiji je postajao sve poznatiji. Karavani su sve više skretali na sever ka Palmiri i Petra je polako počela da gubi svoj značaj. Razvoj grada nastavljen je i u doba Rimskog carstva. Grad ponovo doživljava katarzu. Svoju najveću slavu doživeo je u prvom veku nove ere kada su njime vladali Rimljani i smatrali su ga tampon državom. Sto peta godina nove ere bila je kobna za Petru kada je Rim pod Trajanovom upravom ukinuo privilegije. Tako je Petra ni kriva ni dužna ostala bez svoje istorije. Petra na grčkom znači stena. Idem dalje, a put me nosi u nepreglednu dolinu, okruženu stenovitim polu-vulkanskim crvenim planinama. Popevši se na jednu od njih, osećam se kao da letim u mestu dok ispred mene puca pogled na celu Arabiju. Nalazim se u „dvorištu raskrsnice svetova”, negde u Aziji. Tragam za grobovima u kraljevskoj steni i ubrzo ih nalazim. Na oko pola visine stene isklesano je više monumentalnih grobnica jedna do druge. Razaznaju se nabatejski, grčki i rimski uticaji. Na putu od ulaska u klanac prema centru Petre, sa leve strane nalazi se dobro očuvan amfiteatar iz prvog veka. On je, kao i druge građevine, isklesan u steni. Amfiteatar su otkrili američki arheolozi 1961.godine. Sve je tako dobro očuvano, a za to je samo zaslužan vreo i suv vazduh! Aridna klima je učinila svoje, spasivši život Petri. Njene spomenike večnosti, kao i stari Egipat, uostalom i ceo arheološki prostor u ovom delu sveta. Na izlasku nekadašnjeg grada, nalazi se možda najljepši spomenik ove izgubljene kulture, El-Deir manastir. U prevodu, ovo ime znači samostan. Verovatno su u srednjem veku ovde obitavali hodočasnici. Nije sakriven. Leži visoko na jednom bregu i vrlo je impresivan.  Zbog njegovog jednostavnog ali i monumentalnog stila, Ed-Deir smatra se jednim od najvećih vrednosti nabatejske kulture.

Dok „tvistujem” lagano po ogromnom loklaitetu prolaze mi misli kako su stari nabatejci živeli i kako li su samo izgledali? Beduinsko-nomadski nabatejski narod je dugo bio nezavistan i nepokoren. Bili su najveća trgovačka sila tog doba.  Vezivno tkivo Azije, raskrsnica puteva Severne Afrike i tadašnje Evrope, sve dok jednom nisu stigli Rimljani! Mudri Areta, tadašnji vladar Nabatejaca je uspeo da sačuva jedinstvo svog slavnog kraljevstva. Već kasnije za vreme Trajana, Petra i Nabatejci gube svoju nezavisnost te postaju Rimska provincija Arabija.

Vraćajući se nazad nesnosna temperatura i vrelina dostižu vrhunac, tako da svoj povratak na početnu poziciju ne nameravam da prepešačim. Još uzbrdo! Donosim odluku da sednem u jednu od rikši koja me uz dubok i lagan tapat kopita i neodoljivi miris kamila lagano vraća nazad! Sedeći zajedno sa svojom devojkom Jelenom, zagrljeni i „zabrađeni” kao stari nabatejski ljubavni par, pokušavamo da razotkrijemo još po nešto fascinirani utiscima jedinstvene Petre. Znam da nisam uspeo da okusim taj „zlatni gral.” Svakako sam pronikao u još jednu svetu tajnu, dugo skrivanu od istorije modernog sveta i prolaznosti vremena. Ponovo sam potvrdio suštinu svog postojanja. Smisao života opet sam poneo u svojim duhovnim bočicama. Osluškujući moćnu Petru još jednom za kraj. Ostavljam i ja davno napušteni crveni grad u želji da se ne naljuti na mene što odlazim. Usput, umesto senke u stopu me prati jedna činjenica. Putovanja su definitivno moja prava iskrena ljubav i životna misija.