Непроспаване ноћи
Присећам се, поново, својих сапатница из болнице, свака је књижевни лик. Већ сам једном приликом помислила – када би се мушкарци порађали, сва би књижевност само о порођајима говорила
Сада је 21.38, време спавања истиче. Када новорођенче спава дуже од два сата, не знате да ли да се радујете што сте стигли да се окупате, вечерате или попијете пиво на миру (сва три нећете успети) или да се ухватите за главу када схватите шта све нећете стићи и да сте поново пропустили прилику да спавате. Ако се на све то додају пословне обавезе, или рокови за текстове, доћи ћете у ситуацију као ја – пашће ноћ, сви ће спавати, чак и они проклети фазани из јајиначке шуме што се чују као фотокопир машине ће спавати, чак и мој комшија који личи на Ентони Хопкинса што преподне џогира, а послеподне копа по кантама за ђубре ће спавати, чуће се само цврчци и месец ће нечујно да пуцкета као пуслица, а ви ћете, као и ја сада – морати да будете будни, јер сте по ко зна који пут оставили нешто за задњи час.
Мајке су обично фрустриране у периоду када одгајају новорођенче, а мене фрустрира нешто сасвим друго – чињеница да време немилице брзо пролази. То постаје очито више него обично када поред себе имате биће чији се животни век мери у данима, ти дани су као године, сваки је значајан као пунолетство. Емотивној неподношљивости тог периода сасвим сигурно доприноси и хормонални статус жена у постпартуму, ендокринолози тврде да је то као скидање са хероина – узгред, баш ме занима да ли је неки ендокринолог био хероински овисник, али сигурно има сличности, и свима је, осим вама, јасно да нисте добро. Ви мислите да је с вама све у реду, а грцате у сузама на сваки залазак сунца или на цвет у вази што је увенуо, јер све, ама баш све око вас у инат вама подсећа на незаустављивост времена, на ту проклету коначност. И има логике, рођењем рађа се и нова смрт. Женске су муке преголеме. Присећам се, поново, својих сапатница из болнице, свака је књижевни лик. Већ сам једном приликом помислила – када би се мушкарци порађали, сва би књижевност само о порођајима говорила. А овако, жена о томе таји, то је њена брига којом не треба другог да оптерећује, то су битке о којима није вредно говорити а камоли писати. Ноћу сам шетала ходницима и слушала разговоре у собама, шуштање кеса из којих се криомице једе забрањена храна. Кревети на точковима стално долазе и одлазе, на њима су жене на бело-црвеним чаршафима, размењујемо погледе саосећајности. Спремачице имају више саосећајности него сестре, сестре неће да дају инјекције против болова јер их током ноћних смена мрзи да устају. Из њихових се соба чује музика лошег квалитета, пуштена вероватно с телефона, осети се дувански дим у траговима које би будно чуло мириса некадашњег пушача препознало и у дубоком сну. Мајке као неке коке, скупљају се и кришом одлазе у собе с бебама, желећи да верују да ће препознати своје чедо. Међутим, бебе су све исте, нарочито када спавају, па се онда мајке навиру над сваки креветац, читају папириће попуњене ситним словима, траже своје име, милују колевке и пуштају по неку сузу кришом од свих док у себи говоре најмилије речи. Дани неспавања чине да време брзо прође, да се споји у једно као што једно и јесте. Стиже дан када мужеви долазе по своје жене и наследнике, а нове маме вире с прозора, чекају позната лица. Мужеви на паркингу испред породилишта разговарају, у рукама држе цвеће или старију децу, изгледају углавном престрављено и помало срећно. Жена чији је кревет био до прозора на стражи је – „Шта твој муж вози? Није још стигао.” „Шкода? Твој је ту. Је л’ ти оно мајка? А ташта? Баш јој је лепа фризура.” Чује се шуштање шампона за суво прање косе. Оне имају снаге и да се уреде, једва ходајући, да изађу на светлост дана, да замоле пролазнике да их фотографишу, то ће бити оне фотографије које вајбер групама долазе и до најдаљих огранака фамилије. Тог дана неко почиње нови живот, само за себе, док свет наизглед остаје непромењен, јер из далека, не види се, ни марка аутомобила, ни лица, ни чији су мужеви, ни чије су бебе, ни чисте косе мајки породиља, ни таштине фризуре, из далека, то смо само сви ми. Истог тог поподнева сунце опет и опет залази, али не треба туговати, за свега неколико сати ће да сине. Па зато, још једна непроспавана ноћ и није нека ствар за бригу.
