Глобално очајање
Овде, у заклоњеној Србији, још нисмо стварно осетили како изгледа нарушавање права корисника кроз тоталну дигитализацију новчаних трансакција. Али моја другарица која живи у Белгији, у очајању, каже да у Бриселу више не постоји банка у коју клијент може физички да уђе и обави неки посао. Све је онлајн, а новца у готовини више нема у оптицају
Уз тешко очајање, небројене конфузије избијају у периодима великих технолошких и културних транзиција. Ово је, још пре 60 година, схватио велики Маршал Маклуан. Данас овај визионарски закључак видимо као нашу опору свакодневицу. Очајање и конфузија, може се рећи, постали су заштитни знаци нашег времена. А технолошка и културна транзиција коју проживљавамо можда никада, у досадашњој историји, није била већа. Очајање превладава када се схвати грчевита жеља која, свим силама, тежи ка томе да створи једну светску, централну, орвелијанску, управу. Дакле, циљ је – тотална контрола над сваким појединачним становником планете. Ово је јасно свима који су, већ годинама, обраћали пажњу на „знакове поред пута”. Последњи трачак сумње у то да је тај циљ стваран развејала је пандемија, у којој су бројни светски политичари отворено тражили јединствено светско управљачко тело, састављено од „проверених” медицинских стручњака и политичке бирократије. Циљ постављен пре пандемије није постигнут, али је остао исти. У пандемији су научене неке лекције па се, у јавности, неће више појављивати следеће: Прво, главни организатори се неће отворено представљати и деловати. Друго, нације неће бити укинуте. Првенствено због тога што национализми и племенски односи баш одговарају манипулаторима јавности, који су уверени да ће систем појединачних нација лако потчинити једном, наднационалном, управљачком телу. И треће, никада неће доћи до отвореног, јавног, проглашавања да се систем променио. Привид регионалних целина и тобожњих разноликости служиће као камуфлажа за непостојање правих избора и алтернатива широм политичког спектра.
Капитализам, комунизам, социјализам, демократија, тиранија, монархија – ове речи ће губити своја права значења, чак и више него у садашњем времену. Али никада неће бити напуштене. Централна управа ће кроз нације-државе (које ће то бити само формално) установити јединствен поредак по коме ће сви морати да поступају. У својим поступцима одговараће једној, неизабраној и недекларисаној, вишој инстанци. Многима, у Европској унији, ово је већ постала стварност. Њима, по њиховом сопственом виђењу, владају отуђене силе моћи концентрисане у, никад на изборима потврђене, бирократске номенклатуре. Чијих се имена и функција мало ко може тачно да присети. Оно главно, што недостаје да би горе поменут циљ могао бити остварен, су конкретни механизми друштвеног инжењеринга. Који ће пројекат, с папира, претворити у неповратну стварност. И ту се појављују три основна стуба који ће бити арматура централне светске владавине. Прво, дигитални новац, друго дигитална лична карта, треће климатска акција.
У целости, дигитални новац, кога за скору употребу спремају скоро све централне банке света, укључујући и нашу, омогућава централно надгледање, али и централну контролу свих трансакција. Овај новац познат је под ознаком – CBDCs (Central Bank Digital Currencies). Централни контролори овог новца имаће могућност да наруше, угрозе или укину права свих који тај новац буду користили. И то без претходних најава. Ми, овде, у заклоњеној Србији, још нисмо стварно осетили како изгледа нарушавање права корисника кроз тоталну дигитализацију новчаних трансакција. Али моја другарица Лидија, која живи у Белгији, у очајању, каже да у Бриселу више не постоји банка у коју клијент може физички да уђе и обави неки посао. Све је онлајн, а новца у готовини више нема у оптицају. Конфузија у становништву је огромна. Кључан појам у повезивању дигиталног новца свих централних банака је – интероперабилност (interoperabillity). То значи, по речима стручњака из СЕФ-а (Давос), да ће се „успоставити глобална координација, кохезивни екосистем, хармонични напредак и међусобно повезани системи плаћања”. То, даље, значи да неће бити никакве разлике између 195 међусобно повезаних националних валута и једне глобалне валуте.
Климатске промене
У суштини реч интероперабилност је „шифра” за схватање свих акција које су усмерене ка остварењу централне команде новог светског поретка. Ово се јасно показује у наредном носећем стубу светске централизације, а то је – дигитална лична карта (digital ID). Као старија, и од идеје о централној дигиталној валути, идеја о централној дигиталној личној карти (digital identity card) пласира се као решење и одговор на сваки „горући” проблем. Тероризам? Дигитални идентитет (ДИ) ће чувати вашу сигурност. Илегални имигранти? ДИ ће чувати границе. Пандемија? ДИ тачно види ко је вакцинисан, а ко није. Вештачка интелигенција? ДИ доказује ко је људско биће, а ко „вештак”. Сиромаштво? ДИ промовише „финансијску инклузију”. И, наравно, интероперабилно, сви национални ДИ системи увезани у заједничку мрежу, чине глобални ДИ систем. Значи, са ова два стуба контролишу се финансијске трансакције, стања, приходи, расходи – све. Контролишу се сва кретања људи, њихови здравствени „картони”, куповне навике и све остале животне активности. Према томе, успостављају се свеобухватни интероперабилни системи надгледања и контроле. Како се у то уклапа политички део ове приче? Како централна светска команда поставља политике и доноси законе, а да не открије своје постојање? Одговор је – климатске промене.
Још од 2010. на овамо са свих страна стижу политичке констатације следећег типа: људска раса није у стању да контролише нарасле климатске промене па је потребно да се демократија, за извесно време, „стави на лед”. Блумберг, 2019. године, објављује овакве наслове: „Климатске промене убиће националне суверенитете, онакве какве данас знамо”. На то, и неки академски кругови објављују да државе неће бити у стању да реше озбиљне климатске проблеме ако се не одрекну дела свог суверенитета. Значи, годинама се сервира неминовност напуштања суверенитета и демократије зарад победе над климатским променама. На то иде дуготрајна пропаганда која климатске промене, од еколошког проблема, претварају у свеопшти – апсолутни проблем. Климатске промене (КП) у овом наративу су у основи многих великих проблема. Рецимо, оне ће значајно променити сектор енергије и транспорта. КП, после пандемије, добијају и додатну карактеристику која се формулише и као „здравствена криза”. Пропаганда тврди да КП производе и кризу хране. Поручује се да међународна трговина мора да буде строго свесна дејстава климатске промене. Светска банка поручује да ће промене у образовном систему помоћи у борби против КП. ММФ поручује да свака држава треба да уведе ригорозне таксе на испуштање угљеника а, истовремено, наглашава да је CBDC систем баш еколошки повољан.
Без јасне одговорности
Значи, ствар функционише овако: пољопривреда и храна, јавно здравље, енергија и транспорт, трговина, фискална и пореска политика, чак и образовни систем, скоро сви државни ресори, потпадају под „кишобран” климатских промена. Онда, нека јасно видљива, централна светска управа није ни потребна. Потребна је само „непристрасна”, међународна комисија климатских експерата који раде на томе да спасу планету! Ови експерти добиће право да диктирају (у форми „препорука”) политику, у свакој области живота, свакој земљи на свету. То је светска влада у савременом свету, у времену које управо наступа. Не централизована већ дистрибутивна. Дејствује кроз компјутерске облаке у наднационалној кошници технократије и корпорација. Без званичног постојања и ауторитета, стога и без јасне одговорности, натура своје политичке одлуке кроз један филтер – климатске промене. Већина земаља следиће ове „препоруке”, а они који прогласе да је то, ипак, централна чврста рука биће упућени на разне интернетске „истиномере” који ће им овако одговорити: „Експертске комисије Уједињених нација нису светска влада јер оне немају никакву законодавну моћ.” Дакле, очајања и конфузије имаћемо на претек. И по ко зна који пут ми, мали, на репу догађаја, опет смо нека врста авангарде или контракултуре која, још увек, не помишља да пусти из руку папирни новац, не помишља на тзв. карбон таксе, не иде у корак с везивањем климатских промена за све. Ваљда смо, као земља сељака на брдовитом Балкану, уверени да, још увек, из земље умемо да извучемо оно што ни климатске промене не могу да пониште. Питање је само – до када.