Након највеће битке тог доба, предајући свети град великом војсковођи Балиан је знатижељно приупитао Саладина: ”Колико вреди Јерусалим?” На то му је он смирено одговорио: ”Ништа.“ Лагано се удаљио на свом коњу са осмехом на лицу. Враћајући се непрегледној војсци изненада се окрете. Челичног погледа и бакарних очију, подигао је високо руке узвикнувши: ”СВЕЕ!”

Овог јутра, тачније тог врелог праскозорја пробудио сам се много раније него икада. Иако крмељив и ненаспаван са кристално јасном бистрином у глави, неумивен и полуго изашао сам на велику терасу хотела “Мовенпик” у Акаби. Запаливши прву јутарњу цигарету задржао сам дуго поглед у правцу неугашених светала на другој страни обале која је и даље заносно светлуцала у тамној измаглици.

У даљини, јасно се виде обриси “Свете земље” Израела и њеног југоисточног летовалишта Еилата. Знао сам да ово јутро није личило ни на једно претходно. Још само мало па ће зора одмотати посебан дан у мом животу. У њему ћу пробати да докучим како ли је настао сав овај молитвени немир. Освешћујем мисао док целивам зору у којој данас постајем само један од многих ходочасника који траже одговор. Док пакујем своје “реликвије” спремам се за пут и од силног адреналина не знам да ли сам авантуриста прерушен у верника или вечити Путник кроз време који креће на своје ватрено ходочашће!? Можда ће до краја дана и сам Јерусалим смиловати и остати само пуста езотерија за мене.

Кренуо сам непозван у посету једином граду у којем је све почело и ништа се није завршило. Знам, сигурно неће ни данас. Без обзира на све упутио сам се у епицентар три религије.

Пупак света

Свето тројство које и даље муку мучи не би ли исклесало свој последњи темељ и свети мурал на кожи остављајаћи крваве трагове и неизбрисиве ожиљке на сопственом телу. Шта ли ће остати за мене? Хоћу ли се најести бар мало његове моћи као хијене огладнелих костију пред сумрак, после велике гозбе лавова? Смем ли на трен додирнути његов тактилни “пупак света?” За тако важну мисију немам пуно времена. На располагању имам само један једини дан.

Моје путовање започиње (не)потребним задржавањем на граници више од сат времена ради рутинске провере, ко сам, где идем и колико дуго остајем, мада на визи у пасошу све врло јасно пише. На ничијој земљи између Јордана и Израела прелазим из једног аутобуса у други. Остатак пешице преко неког монтажног вијадукта, налик мосту под пратњом до зуба наоружаних и намрштених израелских војника. Погледи су им врло непријатељски. Како су ме већ претресли до голе коже сетих се да сам пуком случајношћу оставио палестинску црно-белу мараму у соби. Кефија је лудом срећом завршила у хотелу. Остаде ми ова бела, резервна, утешна ешарпа као симбол слободе или награда дана за једини могући отпор прејаком сунцу. Како ходамо тих 200-300м осећам нелагоду. Као да ме израелски војници испоручују у размени заробљеника. Хоће ли ме заменити са неким овде на мосту? Као да ме спроводе на стрељање. Осећам се као Исус Христ на Голготи у пратњи Римљана који на леђима уместо крста носи црни ранац са водом, већ успарушену банану, слушалице и мајицу за пресвлачење.

Цариница миришљавих локни

Док ходам горе у брдима јасно видим да све врви од митраљеских гнезда и пунктова, дуж целог видокруга. Израелски војници нешто мрмљају у браду, коментаришу ме. Самоуверено не скрећем поглед. Као заробљеник буљим у гумиране, ласерске орозе дугих цеви надрканих војника у сивомаслинастој униформи које до тада ни у филмовима нисам видео. После врло непријатног марша стижем напокон на пункт за прелазак на другу страну. Прелепа цариница миришљавих локни, превеликих црних очију, не баш тако љубазна у плавој кућици прљавог и напрслог стакла у минути сазнаје све о мени.

Пита ме јесам ли Јеврејин и одакле ми ово презиме. Листајући пасош врло сумњичаво диже поглед на мене. Зумира ми зенице, ћути и не проговара. Како буљим у њу осећам да гори ваздух. Хипнотише ме својом лепотом и тим чаробним израелским црним очима, али не попуштам и не "одајем тајну свог ходочашћа". Као да ми чита мисли проваливши да подржавам Палестину. Зар ми то и на челу пише?

Није прошло ни сто секунди, а већ изговара света имена Живана и Лазар спомињујући ми деду и бабу. Да ли ме је кукасти нос тако брзо одао који подсећа на јеврејски из профила? Аууу, ала ради Мосад невербалном комуникацијом, пуном паром и стварно се не шали. Свака част. Ипак, шаљем јој осмех на крају. Кисело га узвраћа, али га ипак враћа назад.

Е, душо моја лепа, кад’ сам од тебе искамчио осмех, све могу!

Содома и Гомора

У релативном страху, уз мало хектичке пожуде и у сатиричном тону мултипликованих осећаја у мени заврши се и ова сага преласка границе где напокон улазим у државу Израел. Предвече се строго затвара гранични пункт и не сме се закаснити ни минут, буквално! У супротном остаје се на израелском тлу све до 7 сати следећег дана. Видимо се тачно у 19:00, ништа не брините! Најављујем себи један дуг и паклен дан. Дашка ветра нема, а није још ни девет ујутру.

На овом светом путу од 320 км до Јерусалима пролазимо низ врло важних библијских места. Крај пустињских, каменитих планина и оаза сазнајем да су се по старозаветном предању баш овде успут налазили чувени градови Содома и Гомора. Слушам причу о њима из аутобуса. Излазим и сликам ове врло обичне пустињске беле, кречњачке планине, налик стенама које невешто глуме давно умрлу живу сценографију некадашњих насеобина.

Недуго затим стајемо на паузу. На путу ка Јерусалиму имате прилику да видите и Јерихон, најстарије живо насеље на свету. Чувени град греха стар преко 8000 год. Каква сцена! Град се прелама у пустињској даљини у којој га перманентно нагриза фатаморгана. Како се пењемо и спуштамо светом земљом ка Јерусалиму гледам унаоколо брда опасана зидинама и жицом. Присуствујем тужним сценама једног заробљеног народа.

Да ли је могуће да неко ко је у историјском контексту тако скоро и мучно пропатио задаје сличну патњу другоме?! Ускоро стижемо на обалу Мртвог мора са израелске стране које са стрме литице више подсећа на огромно ледничко језеро у амбису пакла. Пролазимо Ен Бокек велики хотелски комплекс где се обично заустављају туристичке групе. Остављамо Ен Геди оазу и после скоро пет сати врло библијске, необичне и интезивне вожње напокон стижемо у свети град Јерусалим.

Сулејманове зидине

Негде око поднева излазимо из аутобуса и крећемо се испод невидљивог пакленог плашта врућине. Просто, питам се постоји ли уопште неки спас или уточиште од воде за моја исушена уста у земљи маслињака, врелог камена и сунца? Јерусалим у преводу значи “град савршеног мира” и представља једно тужно место од пола милиона становника које је све доживело само мир није. Схватам да имам јединствену част да обилазим овај град у кратком интермецу између нека два нова рата. Пролазимо кроз зидине које је градио нико други но освајач Београда Сулејман величанствени.

Цео призор зидина као и Давидова кула неодољиво подсећају на Калемегдан. Најсветији град Јевреја, трећи свети град муслимана (после Меке и Медине). Свето место пођеднако важно Јеврејима, Хришћанима, Палестинцима и осталим многобројним конфесијама. Јерусалим је описан у Библији и у Талмуду, светој јеврејској књизи.

Кошница старог града у судару цивилизација настала је укрштањем његова четири главна дела (јерменског, јеврејског, хришћанског, муслиманског). Улазим у њега и спуштам се до централне пулсирајуће тачке Зиду плача, односно Западном зиду како га називају Јевреји. Са уздигнуте позиције градског језгра пролазим контролни пункт са скенером, налик аеродромском, само на отвореном. Опет провере, претрес и чекања. Докле више! Излазим на степенице које се спуштају према платоу и импозантном зиду где стајем у велики ред.

Са врха степеница први пут видим део платоа који је уздигнут. На њему је чувена џамија Ал Акса и златна купола на стени који су под контролом Муслимана. Судар вера око јерусалимског жућкастог камења на тако малом простору стално се преплитао кроз историју. Данас је тишина и нека чудна енергија. У овом граду Јевреји су присутни више од три миленијума и разумљиво је да Јерусалим сматрају својим најсветијим градом на чијем је платоу утемељен Монотеизам, т.ј. веровање у једног бога. Тај део платоа сада држе Муслимани исто тако сматрајући га својим.

Зид плача

Зид плача представља једини сачувани део зида старог Соломоновог храма који је грађен и рушен два пута, у којем се налазио чувени старозаветни ковчег са Десет Божјих заповести или Декалог.

Доласком Римљана храм је до темеља срушен и од тог доба Јевреји се моле на остатку зида жалећи за изгубљеном светињом. Јевреји из целог света долазе бар једном годишње. Када дочекате свој ред и нађете се коначно испред можете узети папир и оловку и написати само једну жељу убецивши је у мали руб зида. Као и све на свету, верујете ли снажно у њу оствариће вам се, будите убеђени. Овде, уосталом као и у целом Јерусалиму срећем многобројне Хасиде.

Ултра-ортодоксне Јевреје препознатљиве по свом стилу облачења, црна одела, беле кошуље, црне ципеле, са белим или црним чарапама, карактеристичних цилиндричних шешира. Гледам како се моле и просто не верујем! Убрзано шпартају читајући свету књигу Талмуд у ходу нагло мењајући правац кретања. Изговарају свете речи као мантру које подсећају на јецај. Док шетају делују помало љутито, пркосећи својим сенкама које више и не постоје од силне врућине. Изнервирано, дубоко, врло посвећено, и срцепарајуће. Изгледају потпуно незаинтересовано за спољни свет. Одбијају се од уских зидова платоа ходајући наизглед врло дезоријентисано. Као да ће у сваком тренутку ударити у мене чешкајући ме у пролазу својим миришљавим црним локнама.

Колико само искрених емоција испољавају, за неверовати је. Уопште ми не смета што су толико гласни. Ходају, читају и плачу! Онако костимирани и дубоко посвећени личе на шетајуће глумце непрестано понављајући монолог свог животног, личног комада који се колективно зове трагедија једног народа. Јединство, слога и заједништво! Па њих је само вера одржала сво ово време. Оваква снага духовне мисли ме потпуно обузима и фасцинира. Сузе ми саме навиру. Изненада ми се заврте у глави и цео плато је почео да се љуља око мене или ја око њега?! Није ми уопште добро! У глави ми зуји рапсодија прошлости свих могућих историјских неправди и епоха спакованих у ова четири зида. Холокауст, Палестина, Јермени, Срби и Хрвати. Сви заједно, знани и незнани, удружени у правди и неправди једног малог ћошка негде на средини света, у којем на крају страдају свачија деца. У зачараном кругу истине и неправде састављеног од суза и лажи цвокоће истина проткана манипулацијама и интересима. Све ми се ођедном закомешало у стомаку. Хватам се за главу да се не онесвестим. Одједном ми се цео точак историје преврнуо, што од глади, умора и врућине, што од прејаких енергија и емоција на тако важном вибрирајућем малом простору. Можда је ово исувише за мене?! Налазим некако баланс са собом и спас у врелој, устајалој води из ранца. Као прогнаник времена тумарам даље тајанственим и рањеним градом.

Голгота

Запрепашћен и помало изнемогао пењем се на Голготу и посећујем најважнију хришћанску светињу. Па овде је некада постајало само брдо, брисани простор и један велики крст?! Унезверен гледам затворене зидине Цркве Светог гроба које стежу моју душу чвршће него змија Боа. Ништа не подсећа на десетине филмова одгледаних на ову тему.

Пресвета грађевина налази се на самој Голготи, брду Христове Калварије. То место је у првом веку било напуштени каменолом ван јерусалимских зидина, а око њега је било смештено гробље чији су остаци и данас видљиви. Потом, Римљани на овом месту граде комплекс храмова.

Власништво над читавом црквом је и даље заједничко. Православно, католичко и јерменско и за неке њене делове је тачно одређено и коме припадају. Тако је сама капела са Исусовим гробом заједничка као и округли простор око њега. Просто, не верујем да све ово уопште могу и смем да додирнем, а уједно и сликам. Као да сам у другој димензији људи моји! Можда је све ово само оставштина мог незавршеног сна од синоћ и почињем да извлачим мисли из своје подсвести у срцу молитви међ’ стотинама људи, верника, туриста и велико-црквених службеника.

Одлазим из ове светиње сав најежен ненарушавајући миленијумски спокој. Напокон правим паузу за неопходни ручак у једном рустичном ресторану у Грчкој четврти до које не знам ни како сам стигао. Одлазим до Хурва Синагоге која је тренутно у реконструкцији. Позната је по великом и полукружном луку. Ашкеназ, рабин, Јуда Хассид зачетник изградње ове синагоге оставио је незавршену грађевину која ће се касније кроз време борити за свој историјски опстанак. Настављам са мојим светим даном и истражујем малу јерменску четврт. Сазнајем да су били први народ на свету који су прогласили Хришћанство званичном религијом и у Јерусалиму су присутни скоро две хиљаде година. Несаломиво се држе својих обичаја и језика, трудећи се да као верска мањина опстану нестајући ни на чију страну.

Јеврејско гробље

За крај овог “светог излета” проналазим мир надомак града на једном узвишењу са којег се пружа фантастичан поглед. Овде се прелама она чувена панорама Јерусалима са златном куполом за коју многи мисле да је Ал Акса, која се налази одмах поред.

Налазим се на јеврејском гробљу где се све бели од мермера и узаврелог сунца. Посматрајући велелепне зидине Јерусалим изгледа као да је сав од кулиса направљен. Са висине одмеравам све његове куполе, храмове и зидине као и силне маслињаке у брдима. Колико их је само овде у срцу пустиње, не зна им се број. Зато ово и јесте света земља. Ништа није случајно.

Напокон гледам град савршеног немира у савршеном миру. Ћутим. Не проговарам више ни са самим собом. У глави реконструишем смисао три велика пророка и три царства који у вртлогу времена и даље непрестано проповедају моилтве призивајући своје богове. Слушам како се узајамно допуњују и обмањују док изговарају свој последњи стих уз звук тишине. Свето тројство религија се на крају као музичка кутија спаковала у моју малу фиоку сећања. Тамо где јој је и место. Дубоко у мом срцу препуног знатижељних емоција. Потпуни еквилибријум где сада све већ изгледа као у рају прекидају ми гласови који подсећају на плач.

Тргнувши се, окренуо сам се и угледао једног хасида који је увелико завршио помен својим покојницима. Прилазим му полако у нади да неће побећи од мене као његови следбеници данас код зида плача. Имао сам среће јер као и увек најлепше ствари остају за крај. Причам му укратко о свему што сам видео и доживео. Поверавам му се. Он ми саопштава и предвиђа како ће једног другог јесењег дана велики Месија опет провалити и пробити зидине Јерусалима кроз једину зазидану капију која се са пропланка врло јасно оцртава.

“Који Месија и коме он припада?”- запитах га запањено?! “Када ће се то десити?” Да ли призива нови рат или вечно спасење?! Коме ли је само оставио одговор на ово питања јер га нисам добио.

Странац овог лепљивог дана прозборио је још нешто на хебрејском, тихо одгегавши са гробља. Остао је недоречен. Нисмо се ни поздравили. Ту је срж излета и овог предугачког дана, као и мог буновног јутра. Сушта парадигма ове подељене земље, а уједно и целога света. Света тајна небеског краљевства коју ни велики Саладин није одгонетнуо. Тактика опстанка непомичног скамењеног ратника који не припада никоме и даље седи чврсто на својој земљи прикован са својих десет овоземаљских живота уместо заповести. Јерусалим ће и сутра, после мене немо ћутати нудећи само питања, крв и плач уместо одговора.

Са том мишљу напуштам свети град желећи му да што дуже проживи у миру.

Ничија земља

Одлазим са овог хаотичног брда препуног супротних енергија и уверења. Остављам за собом све ове вернике и ратнике својих богова. Питам се да ли сам успео бар на трен да додирнем тај његов најосетљивији део, добро чувани пупак света?! У глави ми оџвањају све три религије, светиње и сакралне грађевине као неугашене вреле авети које се и даље немилосрдно копрцају за духовни простор и превласт на сунчаном, сивомаслинастом пропланку окруженом пустињом.

Схватам да су све религије и настале у пречнику мало већем од сто километара. Остављам Израел сећању којим ћу вечно архивирати НИЧИЈУ ЗЕМЉУ. Знам, нисам успео да га доживим у потпуности, поготово не од 7 до 19 сати.

Поново сам себи потврдио једну непобитну чињеницу. Путовања једино могу да ми подаре неизбрисиву истину. Суштину и причу о овом дану и шта све може стати у њега. Немају цену и ништа, ама баш ништа на свету се не може поредити с тим. Док ово пишем мирим се са судбином да смо ми путописци као и глумци после својих великих улога. Дубоко у нама након свега остају живе речи неизговорених мисли и слика који као ликови глумцима тумарају заробљени у души после најбољих представа. Којим случајем, да сам у овом животу постао глумац сигурно би без сумње Јерусалим био моја једина и искрена животна монодрама.