Nakon najveće bitke tog doba, predajući sveti grad velikom vojskovođi Balian je znatiželjno priupitao Saladina: ”Koliko vredi Jerusalim?” Na to mu je on smireno odgovorio: ”Ništa.“ Lagano se udaljio na svom konju sa osmehom na licu. Vraćajući se nepreglednoj vojsci iznenada se okrete. Čeličnog pogleda i bakarnih očiju, podigao je visoko ruke uzviknuvši: ”SVEE!”

Ovog jutra, tačnije tog vrelog praskozorja probudio sam se mnogo ranije nego ikada. Iako krmeljiv i nenaspavan sa kristalno jasnom bistrinom u glavi, neumiven i polugo izašao sam na veliku terasu hotela “Movenpik” u Akabi. Zapalivši prvu jutarnju cigaretu zadržao sam dugo pogled u pravcu neugašenih svetala na drugoj strani obale koja je i dalje zanosno svetlucala u tamnoj izmaglici.

U daljini, jasno se vide obrisi “Svete zemlje” Izraela i njenog jugoistočnog letovališta Eilata. Znao sam da ovo jutro nije ličilo ni na jedno prethodno. Još samo malo pa će zora odmotati poseban dan u mom životu. U njemu ću probati da dokučim kako li je nastao sav ovaj molitveni nemir. Osvešćujem misao dok celivam zoru u kojoj danas postajem samo jedan od mnogih hodočasnika koji traže odgovor. Dok pakujem svoje “relikvije” spremam se za put i od silnog adrenalina ne znam da li sam avanturista prerušen u vernika ili večiti Putnik kroz vreme koji kreće na svoje vatreno hodočašće!? Možda će do kraja dana i sam Jerusalim smilovati i ostati samo pusta ezoterija za mene.

Krenuo sam nepozvan u posetu jedinom gradu u kojem je sve počelo i ništa se nije završilo. Znam, sigurno neće ni danas. Bez obzira na sve uputio sam se u epicentar tri religije.

Pupak sveta

Sveto trojstvo koje i dalje muku muči ne bi li isklesalo svoj poslednji temelj i sveti mural na koži ostavljajaći krvave tragove i neizbrisive ožiljke na sopstvenom telu. Šta li će ostati za mene? Hoću li se najesti bar malo njegove moći kao hijene ogladnelih kostiju pred sumrak, posle velike gozbe lavova? Smem li na tren dodirnuti njegov taktilni “pupak sveta?” Za tako važnu misiju nemam puno vremena. Na raspolaganju imam samo jedan jedini dan.

Moje putovanje započinje (ne)potrebnim zadržavanjem na granici više od sat vremena radi rutinske provere, ko sam, gde idem i koliko dugo ostajem, mada na vizi u pasošu sve vrlo jasno piše. Na ničijoj zemlji između Jordana i Izraela prelazim iz jednog autobusa u drugi. Ostatak pešice preko nekog montažnog vijadukta, nalik mostu pod pratnjom do zuba naoružanih i namrštenih izraelskih vojnika. Pogledi su im vrlo neprijateljski. Kako su me već pretresli do gole kože setih se da sam pukom slučajnošću ostavio palestinsku crno-belu maramu u sobi. Kefija je ludom srećom završila u hotelu. Ostade mi ova bela, rezervna, utešna ešarpa kao simbol slobode ili nagrada dana za jedini mogući otpor prejakom suncu. Kako hodamo tih 200-300m osećam nelagodu. Kao da me izraelski vojnici isporučuju u razmeni zarobljenika. Hoće li me zameniti sa nekim ovde na mostu? Kao da me sprovode na streljanje. Osećam se kao Isus Hrist na Golgoti u pratnji Rimljana koji na leđima umesto krsta nosi crni ranac sa vodom, već usparušenu bananu, slušalice i majicu za presvlačenje.

Carinica mirišljavih lokni

Dok hodam gore u brdima jasno vidim da sve vrvi od mitraljeskih gnezda i punktova, duž celog vidokruga. Izraelski vojnici nešto mrmljaju u bradu, komentarišu me. Samouvereno ne skrećem pogled. Kao zarobljenik buljim u gumirane, laserske oroze dugih cevi nadrkanih vojnika u sivomaslinastoj uniformi koje do tada ni u filmovima nisam video. Posle vrlo neprijatnog marša stižem napokon na punkt za prelazak na drugu stranu. Prelepa carinica mirišljavih lokni, prevelikih crnih očiju, ne baš tako ljubazna u plavoj kućici prljavog i naprslog stakla u minuti saznaje sve o meni.

Pita me jesam li Jevrejin i odakle mi ovo prezime. Listajući pasoš vrlo sumnjičavo diže pogled na mene. Zumira mi zenice, ćuti i ne progovara. Kako buljim u nju osećam da gori vazduh. Hipnotiše me svojom lepotom i tim čarobnim izraelskim crnim očima, ali ne popuštam i ne "odajem tajnu svog hodočašća". Kao da mi čita misli provalivši da podržavam Palestinu. Zar mi to i na čelu piše?

Nije prošlo ni sto sekundi, a već izgovara sveta imena Živana i Lazar spominjujući mi dedu i babu. Da li me je kukasti nos tako brzo odao koji podseća na jevrejski iz profila? Auuu, ala radi Mosad neverbalnom komunikacijom, punom parom i stvarno se ne šali. Svaka čast. Ipak, šaljem joj osmeh na kraju. Kiselo ga uzvraća, ali ga ipak vraća nazad.

E, dušo moja lepa, kad’ sam od tebe iskamčio osmeh, sve mogu!

Sodoma i Gomora

U relativnom strahu, uz malo hektičke požude i u satiričnom tonu multiplikovanih osećaja u meni završi se i ova saga prelaska granice gde napokon ulazim u državu Izrael. Predveče se strogo zatvara granični punkt i ne sme se zakasniti ni minut, bukvalno! U suprotnom ostaje se na izraelskom tlu sve do 7 sati sledećeg dana. Vidimo se tačno u 19:00, ništa ne brinite! Najavljujem sebi jedan dug i paklen dan. Daška vetra nema, a nije još ni devet ujutru.

Na ovom svetom putu od 320 km do Jerusalima prolazimo niz vrlo važnih biblijskih mesta. Kraj pustinjskih, kamenitih planina i oaza saznajem da su se po starozavetnom predanju baš ovde usput nalazili čuveni gradovi Sodoma i Gomora. Slušam priču o njima iz autobusa. Izlazim i slikam ove vrlo obične pustinjske bele, krečnjačke planine, nalik stenama koje nevešto glume davno umrlu živu scenografiju nekadašnjih naseobina.

Nedugo zatim stajemo na pauzu. Na putu ka Jerusalimu imate priliku da vidite i Jerihon, najstarije živo naselje na svetu. Čuveni grad greha star preko 8000 god. Kakva scena! Grad se prelama u pustinjskoj daljini u kojoj ga permanentno nagriza fatamorgana. Kako se penjemo i spuštamo svetom zemljom ka Jerusalimu gledam unaokolo brda opasana zidinama i žicom. Prisustvujem tužnim scenama jednog zarobljenog naroda.

Da li je moguće da neko ko je u istorijskom kontekstu tako skoro i mučno propatio zadaje sličnu patnju drugome?! Uskoro stižemo na obalu Mrtvog mora sa izraelske strane koje sa strme litice više podseća na ogromno ledničko jezero u ambisu pakla. Prolazimo En Bokek veliki hotelski kompleks gde se obično zaustavljaju turističke grupe. Ostavljamo En Gedi oazu i posle skoro pet sati vrlo biblijske, neobične i intezivne vožnje napokon stižemo u sveti grad Jerusalim.

Sulejmanove zidine

Negde oko podneva izlazimo iz autobusa i krećemo se ispod nevidljivog paklenog plašta vrućine. Prosto, pitam se postoji li uopšte neki spas ili utočište od vode za moja isušena usta u zemlji maslinjaka, vrelog kamena i sunca? Jerusalim u prevodu znači “grad savršenog mira” i predstavlja jedno tužno mesto od pola miliona stanovnika koje je sve doživelo samo mir nije. Shvatam da imam jedinstvenu čast da obilazim ovaj grad u kratkom intermecu između neka dva nova rata. Prolazimo kroz zidine koje je gradio niko drugi no osvajač Beograda Sulejman veličanstveni.

Ceo prizor zidina kao i Davidova kula neodoljivo podsećaju na Kalemegdan. Najsvetiji grad Jevreja, treći sveti grad muslimana (posle Meke i Medine). Sveto mesto pođednako važno Jevrejima, Hrišćanima, Palestincima i ostalim mnogobrojnim konfesijama. Jerusalim je opisan u Bibliji i u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi.

Košnica starog grada u sudaru civilizacija nastala je ukrštanjem njegova četiri glavna dela (jermenskog, jevrejskog, hrišćanskog, muslimanskog). Ulazim u njega i spuštam se do centralne pulsirajuće tačke Zidu plača, odnosno Zapadnom zidu kako ga nazivaju Jevreji. Sa uzdignute pozicije gradskog jezgra prolazim kontrolni punkt sa skenerom, nalik aerodromskom, samo na otvorenom. Opet provere, pretres i čekanja. Dokle više! Izlazim na stepenice koje se spuštaju prema platou i impozantnom zidu gde stajem u veliki red.

Sa vrha stepenica prvi put vidim deo platoa koji je uzdignut. Na njemu je čuvena džamija Al Aksa i zlatna kupola na steni koji su pod kontrolom Muslimana. Sudar vera oko jerusalimskog žućkastog kamenja na tako malom prostoru stalno se preplitao kroz istoriju. Danas je tišina i neka čudna energija. U ovom gradu Jevreji su prisutni više od tri milenijuma i razumljivo je da Jerusalim smatraju svojim najsvetijim gradom na čijem je platou utemeljen Monoteizam, t.j. verovanje u jednog boga. Taj deo platoa sada drže Muslimani isto tako smatrajući ga svojim.

Zid plača

Zid plača predstavlja jedini sačuvani deo zida starog Solomonovog hrama koji je građen i rušen dva puta, u kojem se nalazio čuveni starozavetni kovčeg sa Deset Božjih zapovesti ili Dekalog.

Dolaskom Rimljana hram je do temelja srušen i od tog doba Jevreji se mole na ostatku zida žaleći za izgubljenom svetinjom. Jevreji iz celog sveta dolaze bar jednom godišnje. Kada dočekate svoj red i nađete se konačno ispred možete uzeti papir i olovku i napisati samo jednu želju ubecivši je u mali rub zida. Kao i sve na svetu, verujete li snažno u nju ostvariće vam se, budite ubeđeni. Ovde, uostalom kao i u celom Jerusalimu srećem mnogobrojne Haside.

Ultra-ortodoksne Jevreje prepoznatljive po svom stilu oblačenja, crna odela, bele košulje, crne cipele, sa belim ili crnim čarapama, karakterističnih cilindričnih šešira. Gledam kako se mole i prosto ne verujem! Ubrzano špartaju čitajući svetu knjigu Talmud u hodu naglo menjajući pravac kretanja. Izgovaraju svete reči kao mantru koje podsećaju na jecaj. Dok šetaju deluju pomalo ljutito, prkoseći svojim senkama koje više i ne postoje od silne vrućine. Iznervirano, duboko, vrlo posvećeno, i srceparajuće. Izgledaju potpuno nezainteresovano za spoljni svet. Odbijaju se od uskih zidova platoa hodajući naizgled vrlo dezorijentisano. Kao da će u svakom trenutku udariti u mene češkajući me u prolazu svojim mirišljavim crnim loknama.

Koliko samo iskrenih emocija ispoljavaju, za neverovati je. Uopšte mi ne smeta što su toliko glasni. Hodaju, čitaju i plaču! Onako kostimirani i duboko posvećeni liče na šetajuće glumce neprestano ponavljajući monolog svog životnog, ličnog komada koji se kolektivno zove tragedija jednog naroda. Jedinstvo, sloga i zajedništvo! Pa njih je samo vera održala svo ovo vreme. Ovakva snaga duhovne misli me potpuno obuzima i fascinira. Suze mi same naviru. Iznenada mi se zavrte u glavi i ceo plato je počeo da se ljulja oko mene ili ja oko njega?! Nije mi uopšte dobro! U glavi mi zuji rapsodija prošlosti svih mogućih istorijskih nepravdi i epoha spakovanih u ova četiri zida. Holokaust, Palestina, Jermeni, Srbi i Hrvati. Svi zajedno, znani i neznani, udruženi u pravdi i nepravdi jednog malog ćoška negde na sredini sveta, u kojem na kraju stradaju svačija deca. U začaranom krugu istine i nepravde sastavljenog od suza i laži cvokoće istina protkana manipulacijama i interesima. Sve mi se ođednom zakomešalo u stomaku. Hvatam se za glavu da se ne onesvestim. Odjednom mi se ceo točak istorije prevrnuo, što od gladi, umora i vrućine, što od prejakih energija i emocija na tako važnom vibrirajućem malom prostoru. Možda je ovo isuviše za mene?! Nalazim nekako balans sa sobom i spas u vreloj, ustajaloj vodi iz ranca. Kao prognanik vremena tumaram dalje tajanstvenim i ranjenim gradom.

Golgota

Zaprepašćen i pomalo iznemogao penjem se na Golgotu i posećujem najvažniju hrišćansku svetinju. Pa ovde je nekada postajalo samo brdo, brisani prostor i jedan veliki krst?! Unezveren gledam zatvorene zidine Crkve Svetog groba koje stežu moju dušu čvršće nego zmija Boa. Ništa ne podseća na desetine filmova odgledanih na ovu temu.

Presveta građevina nalazi se na samoj Golgoti, brdu Hristove Kalvarije. To mesto je u prvom veku bilo napušteni kamenolom van jerusalimskih zidina, a oko njega je bilo smešteno groblje čiji su ostaci i danas vidljivi. Potom, Rimljani na ovom mestu grade kompleks hramova.

Vlasništvo nad čitavom crkvom je i dalje zajedničko. Pravoslavno, katoličko i jermensko i za neke njene delove je tačno određeno i kome pripadaju. Tako je sama kapela sa Isusovim grobom zajednička kao i okrugli prostor oko njega. Prosto, ne verujem da sve ovo uopšte mogu i smem da dodirnem, a ujedno i slikam. Kao da sam u drugoj dimenziji ljudi moji! Možda je sve ovo samo ostavština mog nezavršenog sna od sinoć i počinjem da izvlačim misli iz svoje podsvesti u srcu molitvi međ’ stotinama ljudi, vernika, turista i veliko-crkvenih službenika.

Odlazim iz ove svetinje sav naježen nenarušavajući milenijumski spokoj. Napokon pravim pauzu za neophodni ručak u jednom rustičnom restoranu u Grčkoj četvrti do koje ne znam ni kako sam stigao. Odlazim do Hurva Sinagoge koja je trenutno u rekonstrukciji. Poznata je po velikom i polukružnom luku. Aškenaz, rabin, Juda Hassid začetnik izgradnje ove sinagoge ostavio je nezavršenu građevinu koja će se kasnije kroz vreme boriti za svoj istorijski opstanak. Nastavljam sa mojim svetim danom i istražujem malu jermensku četvrt. Saznajem da su bili prvi narod na svetu koji su proglasili Hrišćanstvo zvaničnom religijom i u Jerusalimu su prisutni skoro dve hiljade godina. Nesalomivo se drže svojih običaja i jezika, trudeći se da kao verska manjina opstanu nestajući ni na čiju stranu.

Jevrejsko groblje

Za kraj ovog “svetog izleta” pronalazim mir nadomak grada na jednom uzvišenju sa kojeg se pruža fantastičan pogled. Ovde se prelama ona čuvena panorama Jerusalima sa zlatnom kupolom za koju mnogi misle da je Al Aksa, koja se nalazi odmah pored.

Nalazim se na jevrejskom groblju gde se sve beli od mermera i uzavrelog sunca. Posmatrajući velelepne zidine Jerusalim izgleda kao da je sav od kulisa napravljen. Sa visine odmeravam sve njegove kupole, hramove i zidine kao i silne maslinjake u brdima. Koliko ih je samo ovde u srcu pustinje, ne zna im se broj. Zato ovo i jeste sveta zemlja. Ništa nije slučajno.

Napokon gledam grad savršenog nemira u savršenom miru. Ćutim. Ne progovaram više ni sa samim sobom. U glavi rekonstruišem smisao tri velika proroka i tri carstva koji u vrtlogu vremena i dalje neprestano propovedaju moiltve prizivajući svoje bogove. Slušam kako se uzajamno dopunjuju i obmanjuju dok izgovaraju svoj poslednji stih uz zvuk tišine. Sveto trojstvo religija se na kraju kao muzička kutija spakovala u moju malu fioku sećanja. Tamo gde joj je i mesto. Duboko u mom srcu prepunog znatiželjnih emocija. Potpuni ekvilibrijum gde sada sve već izgleda kao u raju prekidaju mi glasovi koji podsećaju na plač.

Trgnuvši se, okrenuo sam se i ugledao jednog hasida koji je uveliko završio pomen svojim pokojnicima. Prilazim mu polako u nadi da neće pobeći od mene kao njegovi sledbenici danas kod zida plača. Imao sam sreće jer kao i uvek najlepše stvari ostaju za kraj. Pričam mu ukratko o svemu što sam video i doživeo. Poveravam mu se. On mi saopštava i predviđa kako će jednog drugog jesenjeg dana veliki Mesija opet provaliti i probiti zidine Jerusalima kroz jedinu zazidanu kapiju koja se sa proplanka vrlo jasno ocrtava.

“Koji Mesija i kome on pripada?”- zapitah ga zapanjeno?! “Kada će se to desiti?” Da li priziva novi rat ili večno spasenje?! Kome li je samo ostavio odgovor na ovo pitanja jer ga nisam dobio.

Stranac ovog lepljivog dana prozborio je još nešto na hebrejskom, tiho odgegavši sa groblja. Ostao je nedorečen. Nismo se ni pozdravili. Tu je srž izleta i ovog predugačkog dana, kao i mog bunovnog jutra. Sušta paradigma ove podeljene zemlje, a ujedno i celoga sveta. Sveta tajna nebeskog kraljevstva koju ni veliki Saladin nije odgonetnuo. Taktika opstanka nepomičnog skamenjenog ratnika koji ne pripada nikome i dalje sedi čvrsto na svojoj zemlji prikovan sa svojih deset ovozemaljskih života umesto zapovesti. Jerusalim će i sutra, posle mene nemo ćutati nudeći samo pitanja, krv i plač umesto odgovora.

Sa tom mišlju napuštam sveti grad želeći mu da što duže proživi u miru.

Ničija zemlja

Odlazim sa ovog haotičnog brda prepunog suprotnih energija i uverenja. Ostavljam za sobom sve ove vernike i ratnike svojih bogova. Pitam se da li sam uspeo bar na tren da dodirnem taj njegov najosetljiviji deo, dobro čuvani pupak sveta?! U glavi mi odžvanjaju sve tri religije, svetinje i sakralne građevine kao neugašene vrele aveti koje se i dalje nemilosrdno koprcaju za duhovni prostor i prevlast na sunčanom, sivomaslinastom proplanku okruženom pustinjom.

Shvatam da su sve religije i nastale u prečniku malo većem od sto kilometara. Ostavljam Izrael sećanju kojim ću večno arhivirati NIČIJU ZEMLjU. Znam, nisam uspeo da ga doživim u potpunosti, pogotovo ne od 7 do 19 sati.

Ponovo sam sebi potvrdio jednu nepobitnu činjenicu. Putovanja jedino mogu da mi podare neizbrisivu istinu. Suštinu i priču o ovom danu i šta sve može stati u njega. Nemaju cenu i ništa, ama baš ništa na svetu se ne može porediti s tim. Dok ovo pišem mirim se sa sudbinom da smo mi putopisci kao i glumci posle svojih velikih uloga. Duboko u nama nakon svega ostaju žive reči neizgovorenih misli i slika koji kao likovi glumcima tumaraju zarobljeni u duši posle najboljih predstava. Kojim slučajem, da sam u ovom životu postao glumac sigurno bi bez sumnje Jerusalim bio moja jedina i iskrena životna monodrama.