Аја Софија

„Ја нисам верник. Понекад пожелим да су све религије потонуле на дно мора. Сваки владар који у свом роду тражи помоћ вере обичан је слабић који своје људе хвата у замку.”
МУСТАФА КЕМАЛ АТАТУРК

Освануо је нажалост и мој последњи дан боравка у Истанбулу. Силазећи са Бајазитовог трга све више се спуштам према Аја Софији која се полако и сигурно надзире у густим крошњама. Како пролазим Плаву џамију у даљини гледам као реку непрегледне колоне људи како се сливају као и њене дуге минарете. Сад већ јасно видим највећу свету масивну куполу. Најгротеснији симбол старог времена. Опуштена, као да седи на самом врху и не пркоси ропству. Чека ме да сиђем. Добар знак. У себи лучим немир који ми разједа душу јер ми тело већ вибрира осећајући сав тај њен магнетизам. У мојој перцепцији минарети су само њени верни чувари. Искрено, делују врло сједињени и безбрижни онако заједно. Добро очувани стубови од мермера из Мраморног мора још увек светлуцају на озеблом јануарском сунцу. Срећан сам јер и даље видим да чврсто држе основу. Околни хамами и гробнице великих турских везира и паша се понашају као њени добри другари. Али оставимо све то сада неким другим токовима и мерењима. Оно што ме занима у овом тренутку су само људи и њихов број испред. Од пресудног су значаја за мене и мој данашњи поход. Сви увелико већ чекају у редовима не би ли ушли у овај свети дом два велика царства. Три пуна реда као света судбина стоје данашњег хладног и врло сунчаног дана и не померају се. То ме већ брине. У мом оку метафорично одзвањају слике три религије као три паралелне димензије који су се немилосрдно бориле за свој духовни простор најпознатијег храма у светској историји. Све три вере ушле су за врло кратко време. Можда и пребрзо, откинувши за себе интегрални део њене исконске светковине додавши нешто своје!? Тукле су се годинама и вековима. Још увек ратују, нажалост и дан данас на један сасвим други начин. Ова последња и најмлађа заувек је овде и остала. Можда и она неће још дуго, ко зна?! Не желим да предвиђам нити да проричем религијски ток ове јединствене сакралне грађевине. Желим јој само мир и спокој. Је л’ она толико важна? Да ли је заиста вредна толиког труда пурпурне боје крви? Најпоштеније би било да је Аја Софија постала коначно ничија. Када се подвуче црта шта остаје после свега? Најправедније би било да буде што данас јесте, секуларизована и претворена у велики музеј. Не знам?! Рећи ћу вам чим изађем из њене опне ако уопште и удјем.

Срећом, сада се за њу туку само туристи и слепи путници као ја. У то име морам да се фокусирам на своју битку. Многобројне нације света на једном месту као статисти у моћном спектаклу мењају свете ратнике као глумце статисти чекајући дати тренутак. Управо је нешто до 15 сати, а импозантни храм по зимском режиму ради до 19 увече. Улазак унутра могућ је искључиво до 15:30 јер се тада затвара капија за посетиоце. Данас, само данас је ту још за мене јер већ сутра Истанбул више не постоји. Враћам се кући, његовом турбулентном историјском вршњаку и мањем брату по имену Београд остављајући Аја Софију пуком сећању. Већ сутра Истанбул и она биће само једна вечна успомена. Како уопште без ње смем да напустим овај невероватан град? Неодгледану Аја Софију?!? Светогрђе! Неће то моћи никако да прође без мене макар по цену свега па и самог живота. Објављујем рат самом себи поново! Имам само две опције. Да одем на крај и станем у ред чекајући да сигурно данас не уђем или да се на кварно ушуњам у прве редове било које колоне, па шта буде?! Као што рекох остало ми је нешто више од пола сата. Врло мало времена имам у оптицају. Да ли да се прекрстим ил’ да се помолим пред најважнију Истанбулску битку? Одлучите ви, мени лично дође на исто. Још увек једино не знам којом ћу религијом затворити овај чаробни круг и моју прелепу, новогодишњу Истанбулску сагу у овом вртлогу од града и људи. Овде и само данас у свитању и сумраку једне историјске епохе стављам златну круну на своје путовање. Савршенство Истанбула за крај у сопственој режији. Ма баш ме брига. Идем до краја. Свако има свој рат, тако и ја свој! Смишљам тактику и спремам се за одсудну битку са временом. Нико ни не слути на шта сам све спреман. Улазим у први могући ред негде на самом почетку, док су ови иза окренути ледјима на трен. Већ видно преуморни од силног чекања испустили су много битан моменат. Један мали предах у њиховој меморији од корака био је довољан да се направи гап у који сам се убацио и потпунио га. Разумљиво да од силног метежа, узбудјења па и хладноће као и самог броја људи свуда унаоколо несумњиво пада тонус концентрације. Нико није ни приметио да сам се већ инфилтрирао као да сам још од јутрос овде. Заправо, као да сам вековима инсталиран. Ипак, није дуго трајало моје поистовећивање са моћним освајачима. Одједном, странац у већ сатима познатим лицима одао је мој паклени план. Увелико сам проваљен! Наравно, неки силни Италијани иза почеше да гундјају лагано ме прозивајући. Видно су почели да добацују и да негодују. Срећом, нису били ови наши са Балкана. Са њима је нејтеже споразумети се. Обезбеђења, неких полицајаца у близини срећом није ни било, нити спасилаца ове тренутне ситне неправде за коју још увек врло мали број људи зна. Само да се не прочује. Много је ово мала сензација за овакав један храм али исувише велика цена победе за новог могућег освајача. Ипак, човек сам добрих и часних намера јер Бог све види. Ако буде потребно и сам Алах ће то потврдити. Све сам своје верске везе потегао не би ли ушао у њу. Снимивиши претходно терен на време сам ускочио у свој једини могући спасоносни тренутак. Сада чекам у лажном спокоју и малом бламу да продје први ударни талас ове изненадно непријатне халабуке. Стално нешто чекам, трпим, ваљда је такав живот и цела борба, откуд знам?! Све ово траје као вечност, а ја се и даље правим луд и уопште не обраћам пажњу глумећи неоствареног београдског Будисту. Још, ако су ови иза мене којим чудом из Венеције разумеће ме. Не желим ни да се окренем да их видим, а камоли још да их питам. Нисам баш толики освајач! Били су некада давно метафорично у њој, додуше врло кратко су се задржали, ал’ ја никада пре! То му исто додје као нека врста неправде или врло оправдана компензација видјена из пера једног предивног сећања након неколико година. Ма Аја Софија је најважнија. За њу вреди и умрети. Чија год била, само желим данас да буде моја и ничија по сваку цену. Предивна и посебна. Највећа у историји без капи крви освојена, ако је икако могуће. Врло је важно као и у свакој битци пребродити тај први талас, минут или два издржати нападе јер како време буде одмицало тако ће и њихово незадовољство све више јењавати. Биологија судбине је неумољива. Тако на крају увек бива. Добио сам своју једину и пресудну битку за Аја Софију и тријумфално уђох у њу за мање од јединих 53 минута. Толико је било потребно јер и сам Мехмед II Освајач би ми на томе позавидео.

Да, заиста је невероватна изнутра. Споља и не изгледа толико спектакуларно. Право је чудо њен пространи ентеријер и амбијент! Неописив осећај моћи поседује док немо тумарате балконима дивећи се њеним апсидама и коринтским стубовима са висине. Тако је грандиозна, широка, а уједно превисока. Људи су просто минорни у њој. Немају никакав значај. То се не види док се не уђе унутра заиста, чак се и не предосећа. Много делује мања споља, као да је превише спуштена и уземљена. Тек унутра одпочиње своју вековну гимнастику времена у којој приказује сву гипкост једног архитектонског чуда. Да ли је ово могуће? Више нисте сигурни је л’ ово истина, сан или пуста легенда о овом велелепном храму. Потпуно сте изгубљени и заробљени у њеним сивим сводовима, пригушеним светлом и добро очуваним зидовима. Све је као под конац у складу. Савршено! Не сметају ми ни мирхаб вечно окренут Меки нити стихови Ислама на огромним округлим плочама налик великим тањирима. И даље се дивим мозаику Богородице са Христом у наручју, као и анђелима, бискупима и царевима старог Константинопоља који још увек доминирају. Овакви храмови натопљени епохама увек све добро памте. Ко се све није борио за њу. Можда су се тако осећали и велики освајачи у прошлости? Вероватно су били много суровији од мене данас. Успели су у потпуности да је освоје и да је поседују. Свака им част. Селекција, природна или наметнута? Живот је једна вечита битка. Ко ће га знати?! Увек се памте и пишу само победници.

Ухх, умало да заборавим! Свестан сам да је малопре можда неко извисио баш због мене. Још један пустолов из последњег реда се није ни видео у даљини од силне гужве. Палим свећу и за њега. Осећам невероватну енергију и у његово име се молим. Тако је некада давно извисило читаво једно царство, а камоли човек или омања група људи. Природна селекција историје врло је немилосрдна. Наставља се борба непрестана која се овде тек не завршава. На крају, постављам себи једно врло логично питање. Да ли је могуће да све религије света морају да се удруже употребивши сву снагу и моћ не би ли оствариле толику жељу једног обичног путника кроз време?!? Одговор је да, морало је да се деси. Једини је то био пут. Мало је оваквих храмова и судбоносних битака било у животу. Чак много мање него што се мисли и зна. Ма нема их уопште, знајте. Хвала свим светим силама и ратницима разних Богова на овом дану и остварењу мог деценијског сна. На овом светом месту се одмара истина у којој су још увек врели од боја мачеви и оклопи витезова као јатагани и сабље чувених султана. Вечно је искуство у спокоју моћних ратника. Зато постоји само један специфичан храм на свету способан да вам у потпуности промени живот и да вам подари нову енергију. Зове се кратко и јасно Света Софија и њена Божанска мудрост лепа споља, а још лепша изнутра.