Aja Sofija

„Ja nisam vernik. Ponekad poželim da su sve religije potonule na dno mora. Svaki vladar koji u svom rodu traži pomoć vere običan je slabić koji svoje ljude hvata u zamku.”
MUSTAFA KEMAL ATATURK

Osvanuo je nažalost i moj poslednji dan boravka u Istanbulu. Silazeći sa Bajazitovog trga sve više se spuštam prema Aja Sofiji koja se polako i sigurno nadzire u gustim krošnjama. Kako prolazim Plavu džamiju u daljini gledam kao reku nepregledne kolone ljudi kako se slivaju kao i njene duge minarete. Sad već jasno vidim najveću svetu masivnu kupolu. Najgrotesniji simbol starog vremena. Opuštena, kao da sedi na samom vrhu i ne prkosi ropstvu. Čeka me da siđem. Dobar znak. U sebi lučim nemir koji mi razjeda dušu jer mi telo već vibrira osećajući sav taj njen magnetizam. U mojoj percepciji minareti su samo njeni verni čuvari. Iskreno, deluju vrlo sjedinjeni i bezbrižni onako zajedno. Dobro očuvani stubovi od mermera iz Mramornog mora još uvek svetlucaju na ozeblom januarskom suncu. Srećan sam jer i dalje vidim da čvrsto drže osnovu. Okolni hamami i grobnice velikih turskih vezira i paša se ponašaju kao njeni dobri drugari. Ali ostavimo sve to sada nekim drugim tokovima i merenjima. Ono što me zanima u ovom trenutku su samo ljudi i njihov broj ispred. Od presudnog su značaja za mene i moj današnji pohod. Svi uveliko već čekaju u redovima ne bi li ušli u ovaj sveti dom dva velika carstva. Tri puna reda kao sveta sudbina stoje današnjeg hladnog i vrlo sunčanog dana i ne pomeraju se. To me već brine. U mom oku metaforično odzvanjaju slike tri religije kao tri paralelne dimenzije koji su se nemilosrdno borile za svoj duhovni prostor najpoznatijeg hrama u svetskoj istoriji. Sve tri vere ušle su za vrlo kratko vreme. Možda i prebrzo, otkinuvši za sebe integralni deo njene iskonske svetkovine dodavši nešto svoje!? Tukle su se godinama i vekovima. Još uvek ratuju, nažalost i dan danas na jedan sasvim drugi način. Ova poslednja i najmlađa zauvek je ovde i ostala. Možda i ona neće još dugo, ko zna?! Ne želim da predviđam niti da proričem religijski tok ove jedinstvene sakralne građevine. Želim joj samo mir i spokoj. Je l’ ona toliko važna? Da li je zaista vredna tolikog truda purpurne boje krvi? Najpoštenije bi bilo da je Aja Sofija postala konačno ničija. Kada se podvuče crta šta ostaje posle svega? Najpravednije bi bilo da bude što danas jeste, sekularizovana i pretvorena u veliki muzej. Ne znam?! Reći ću vam čim izađem iz njene opne ako uopšte i udjem.

Srećom, sada se za nju tuku samo turisti i slepi putnici kao ja. U to ime moram da se fokusiram na svoju bitku. Mnogobrojne nacije sveta na jednom mestu kao statisti u moćnom spektaklu menjaju svete ratnike kao glumce statisti čekajući dati trenutak. Upravo je nešto do 15 sati, a impozantni hram po zimskom režimu radi do 19 uveče. Ulazak unutra moguć je isključivo do 15:30 jer se tada zatvara kapija za posetioce. Danas, samo danas je tu još za mene jer već sutra Istanbul više ne postoji. Vraćam se kući, njegovom turbulentnom istorijskom vršnjaku i manjem bratu po imenu Beograd ostavljajući Aja Sofiju pukom sećanju. Već sutra Istanbul i ona biće samo jedna večna uspomena. Kako uopšte bez nje smem da napustim ovaj neverovatan grad? Neodgledanu Aja Sofiju?!? Svetogrđe! Neće to moći nikako da prođe bez mene makar po cenu svega pa i samog života. Objavljujem rat samom sebi ponovo! Imam samo dve opcije. Da odem na kraj i stanem u red čekajući da sigurno danas ne uđem ili da se na kvarno ušunjam u prve redove bilo koje kolone, pa šta bude?! Kao što rekoh ostalo mi je nešto više od pola sata. Vrlo malo vremena imam u opticaju. Da li da se prekrstim il’ da se pomolim pred najvažniju Istanbulsku bitku? Odlučite vi, meni lično dođe na isto. Još uvek jedino ne znam kojom ću religijom zatvoriti ovaj čarobni krug i moju prelepu, novogodišnju Istanbulsku sagu u ovom vrtlogu od grada i ljudi. Ovde i samo danas u svitanju i sumraku jedne istorijske epohe stavljam zlatnu krunu na svoje putovanje. Savršenstvo Istanbula za kraj u sopstvenoj režiji. Ma baš me briga. Idem do kraja. Svako ima svoj rat, tako i ja svoj! Smišljam taktiku i spremam se za odsudnu bitku sa vremenom. Niko ni ne sluti na šta sam sve spreman. Ulazim u prvi mogući red negde na samom početku, dok su ovi iza okrenuti ledjima na tren. Već vidno preumorni od silnog čekanja ispustili su mnogo bitan momenat. Jedan mali predah u njihovoj memoriji od koraka bio je dovoljan da se napravi gap u koji sam se ubacio i potpunio ga. Razumljivo da od silnog meteža, uzbudjenja pa i hladnoće kao i samog broja ljudi svuda unaokolo nesumnjivo pada tonus koncentracije. Niko nije ni primetio da sam se već infiltrirao kao da sam još od jutros ovde. Zapravo, kao da sam vekovima instaliran. Ipak, nije dugo trajalo moje poistovećivanje sa moćnim osvajačima. Odjednom, stranac u već satima poznatim licima odao je moj pakleni plan. Uveliko sam provaljen! Naravno, neki silni Italijani iza počeše da gundjaju lagano me prozivajući. Vidno su počeli da dobacuju i da negoduju. Srećom, nisu bili ovi naši sa Balkana. Sa njima je nejteže sporazumeti se. Obezbeđenja, nekih policajaca u blizini srećom nije ni bilo, niti spasilaca ove trenutne sitne nepravde za koju još uvek vrlo mali broj ljudi zna. Samo da se ne pročuje. Mnogo je ovo mala senzacija za ovakav jedan hram ali isuviše velika cena pobede za novog mogućeg osvajača. Ipak, čovek sam dobrih i časnih namera jer Bog sve vidi. Ako bude potrebno i sam Alah će to potvrditi. Sve sam svoje verske veze potegao ne bi li ušao u nju. Snimiviši prethodno teren na vreme sam uskočio u svoj jedini mogući spasonosni trenutak. Sada čekam u lažnom spokoju i malom blamu da prodje prvi udarni talas ove iznenadno neprijatne halabuke. Stalno nešto čekam, trpim, valjda je takav život i cela borba, otkud znam?! Sve ovo traje kao večnost, a ja se i dalje pravim lud i uopšte ne obraćam pažnju glumeći neostvarenog beogradskog Budistu. Još, ako su ovi iza mene kojim čudom iz Venecije razumeće me. Ne želim ni da se okrenem da ih vidim, a kamoli još da ih pitam. Nisam baš toliki osvajač! Bili su nekada davno metaforično u njoj, doduše vrlo kratko su se zadržali, al’ ja nikada pre! To mu isto dodje kao neka vrsta nepravde ili vrlo opravdana kompenzacija vidjena iz pera jednog predivnog sećanja nakon nekoliko godina. Ma Aja Sofija je najvažnija. Za nju vredi i umreti. Čija god bila, samo želim danas da bude moja i ničija po svaku cenu. Predivna i posebna. Najveća u istoriji bez kapi krvi osvojena, ako je ikako moguće. Vrlo je važno kao i u svakoj bitci prebroditi taj prvi talas, minut ili dva izdržati napade jer kako vreme bude odmicalo tako će i njihovo nezadovoljstvo sve više jenjavati. Biologija sudbine je neumoljiva. Tako na kraju uvek biva. Dobio sam svoju jedinu i presudnu bitku za Aja Sofiju i trijumfalno uđoh u nju za manje od jedinih 53 minuta. Toliko je bilo potrebno jer i sam Mehmed II Osvajač bi mi na tome pozavideo.

Da, zaista je neverovatna iznutra. Spolja i ne izgleda toliko spektakularno. Pravo je čudo njen prostrani enterijer i ambijent! Neopisiv osećaj moći poseduje dok nemo tumarate balkonima diveći se njenim apsidama i korintskim stubovima sa visine. Tako je grandiozna, široka, a ujedno previsoka. Ljudi su prosto minorni u njoj. Nemaju nikakav značaj. To se ne vidi dok se ne uđe unutra zaista, čak se i ne predoseća. Mnogo deluje manja spolja, kao da je previše spuštena i uzemljena. Tek unutra odpočinje svoju vekovnu gimnastiku vremena u kojoj prikazuje svu gipkost jednog arhitektonskog čuda. Da li je ovo moguće? Više niste sigurni je l’ ovo istina, san ili pusta legenda o ovom velelepnom hramu. Potpuno ste izgubljeni i zarobljeni u njenim sivim svodovima, prigušenim svetlom i dobro očuvanim zidovima. Sve je kao pod konac u skladu. Savršeno! Ne smetaju mi ni mirhab večno okrenut Meki niti stihovi Islama na ogromnim okruglim pločama nalik velikim tanjirima. I dalje se divim mozaiku Bogorodice sa Hristom u naručju, kao i anđelima, biskupima i carevima starog Konstantinopolja koji još uvek dominiraju. Ovakvi hramovi natopljeni epohama uvek sve dobro pamte. Ko se sve nije borio za nju. Možda su se tako osećali i veliki osvajači u prošlosti? Verovatno su bili mnogo suroviji od mene danas. Uspeli su u potpunosti da je osvoje i da je poseduju. Svaka im čast. Selekcija, prirodna ili nametnuta? Život je jedna večita bitka. Ko će ga znati?! Uvek se pamte i pišu samo pobednici.

Uhh, umalo da zaboravim! Svestan sam da je malopre možda neko izvisio baš zbog mene. Još jedan pustolov iz poslednjeg reda se nije ni video u daljini od silne gužve. Palim sveću i za njega. Osećam neverovatnu energiju i u njegovo ime se molim. Tako je nekada davno izvisilo čitavo jedno carstvo, a kamoli čovek ili omanja grupa ljudi. Prirodna selekcija istorije vrlo je nemilosrdna. Nastavlja se borba neprestana koja se ovde tek ne završava. Na kraju, postavljam sebi jedno vrlo logično pitanje. Da li je moguće da sve religije sveta moraju da se udruže upotrebivši svu snagu i moć ne bi li ostvarile toliku želju jednog običnog putnika kroz vreme?!? Odgovor je da, moralo je da se desi. Jedini je to bio put. Malo je ovakvih hramova i sudbonosnih bitaka bilo u životu. Čak mnogo manje nego što se misli i zna. Ma nema ih uopšte, znajte. Hvala svim svetim silama i ratnicima raznih Bogova na ovom danu i ostvarenju mog decenijskog sna. Na ovom svetom mestu se odmara istina u kojoj su još uvek vreli od boja mačevi i oklopi vitezova kao jatagani i sablje čuvenih sultana. Večno je iskustvo u spokoju moćnih ratnika. Zato postoji samo jedan specifičan hram na svetu sposoban da vam u potpunosti promeni život i da vam podari novu energiju. Zove se kratko i jasno Sveta Sofija i njena Božanska mudrost lepa spolja, a još lepša iznutra.