Било једном у Барселони

„Ма куд’ год да ме носи овај летећи брод
јер свуда унаоколо само мирише она.”

„Прелама се моја дуго чекана љубав
и све ово доле сада зове се Барселона.”

Дуго сам маштао о њој све ове године. Вероватно сам чекао да ми се и сама потпуно слегне. Мислећи стално на њу писао сам о нечему сасвим трећем. Као да сам је свесно заобилазио?! Можда због тога, јер ме је некада давно подло издала. Остала је мој неостварени сан. Увек сам је видео у својим причама и када сам је варао са другим градовима, много ружнијим од ње. Ухх, мало прејака реч, извините. Вероватно не тако лепим као што је она. Да ли ће ми којим случајем замерити? Неправедно је толико дуго била запостављена. Некако, као да је и она мене чекала све ове године. Сигурно је мислила да је заобилазим намерно? Можда је била стрпљива да мало сазрим?!? Вероватно довољно паметна да сачека да оџиви у мени? Дуго нас је то мучило обострано. Све до данас, када се нешто неочекивано преломило у мени. Знао сам да је то то. Не оклевајући ни тренутка нисам јој одолео. Ово је тај дан одлуке. Мене и ње. Једном давно купљен само за нас. Коначно ми је Барселона отворила душу. Поново ми се поверила. Напокон ми је све опростила...

Рекао бих да слећем. Као да милим по њеном небу или прецизније, као да клизим по њој. Врло је ниско. Могу чак и да је додирнем. Бојим се да се пре времена не сручим на њу. Успешно јој скраћујем углове својим неартикулисаним покретима у ваздуху и гледам како се у мојим рукама ствара савршена скулптура изливена од пожуде чекања. Чини ми се да могу једним својим покретом да помазим сва Гаудијева здања и да их заклоним од сунца. Све преостале зграде и терасе, преживеле кровове и заставе окачене по балконима од кованог гвождја. Ма куд’ год да ме носи овај летећи брод, јер свуд унаоколо само мирише она. Прелама се моја дуго чекана љубав и све ово доле испод зове се сада Барселона. Невероватно је гледати овај град из ваздуха. Сигурно ниједан на свету нема тако нежну предигру за моја чула. Чак ни сам Лисабон. Тихо упијам брдо Монтжуик, плажу Барцелонету, иако још увек не видим Саграда Фамилију, као ни парк Гуељо. Тада нисам ни слутио Рамблу, а и Колумбов споменик је исувише био скриван од мојих знатижељних кестењастих очију. Ширим руке изводећи разне кореографије на свом седишту, на којем скоро да више и не седим. Лебдим. Прелећем је као птица. Барселона вам то дозвољава у потпуности. Не скрива се. Препушта се до краја. Имам осећај њених скривених контура и тако је моћно испружена. Залепљен сам за прозор. Људи око мене видно уживају у величанственом слетању али не баш као ја. Остали путници у авиону ме већ помало чудно гледају. Вероватно мисле да летим први пут, или да баш нисам сасвим нормалан. Погодили су из прве ово друго. Сувише је очигледно. Ваљда не мисле да сам неки терориста? Луди терориста који ће се “пукнут” у свом дебитантском лету? Ауу, феноменалан сценарио за почетак једног, доброг филма. Када би они само знали шта се с нама све десило и колико дуго чекамо овај сусрет разумели би потпуно. Оно што је најважније, седим на правој страни и на њеној лепшој половини. Вероватно је и то део мале, свакодневне невидљиве тактике саме судбине. Треба имати талију при куповини карата. Осећај дубоке левитације поставља разумно питање мојој души? Пројекција Барселоне у ваздуху даје искрени одговор. Можда је то и због музике коју слушам? Пре бих рекао да је њена гравитација прејака. Могуће и зато што је њена панорама преширока и потпуно доступна. Као птица на мом длану. Док слећем имам савршен доживљај њене компактности. Не тражим је у деловима расутих кадрова по изворима измаглице овог сунчаног јутра над Каталонијом. Као да је извајана у целости за овај ненадани дан. То је сада она, дивља и питома, моја несудјена Каталонка, а Шпањолка. Барселона се управо родила у мом оку.

Шта рећи о граду о коме се већ све зна? О Барселони није лако написати нешто ново. Толико тога је о њој већ речено и написано. Место нове европске енергије и најпопуларнија туристичка дестинација. Пример успешне урбане регенерације још једног сна на јави. Индустријски, лучки град, који је деценијама у време Франка био у великом опадању. Трансфромисан у град услужних делатности са имиџом неодољивости. Током целе године је под “окупацијом“ туриста са свих страна света. Непрестано долазе и они који би ту да остану и да се не врате. Држава за себе која се беспотребно претворила у град, а град у музеј, а музеј у сладак живот који се из Барселоне никада неће иселити.

У који њен скривени кутак прво да се уселим? Овде је врло тешко поћи од нечега. Није лако пресећи куда и како са њом? Али, од нечега се мора кренути, па макар и од самог краја. Барселона и ја смо коначно сковали план. Идеја да збацимо стари компас, мапе и руте са устаљеног туристичког оутфита и да се неплански изгубимо. Ја у њој и она у мени, звучи потпуно савршено. Кренућемо од нечег што је тињало годинама или од старе и помало запостављене страсти зване фудбал. Па кренимо онда стазом старом и “Мас qуе ун Цлуб”, и чувеним слоганом “Више од клуба” и локалним градским аутобусом, па где нас пут нанесе.

Ноу Камп стадион представља посебан доживљај и када “је празан.“ Бар тако изгледа јер није сезона, али се прексиноћ ипак одиграо Супер куп, који је увелико најављује. То је само замка за необавештене или тајна лозинка да додјем на дејт. Како му прилазим, тако се гомилају аутобуси. Има их на десетине. Посета музеју и излазак на трибине које се непрестано пуне. Све изгледа као да се игра утакмица за три сата. Туристи, непрегледне реке људи из целога света увелико опседају овај крај и Гран Виа Де Карлес, велики булевар. Огроман, отворени стадион никада не мирује. Као да пати од вечне инсомније. Иако није фасцинантан споља видим да носи подочњаке од зуба времена, успеха, претераних очекивања и вечите глади императива победа не само Каталоније, већ и целе Шпаније. Његов власник сигурно је најуспешнији клуб 21-ог века. Понос светског фудбала. Још увек чујем каталонски језик, који су кришом причали на пуним трибинама у време Франка недељом и средом. Ретко када суботом и четвртком. Слушам шапате неуморних сенки прошлости, које још увек живо твитују као побуњеници времена подсећајући на године мрака и изолације. Као да шапућу како се баш овде на западу ширила скривена мисао о спознаји сопственог идентитета. Признајем, прислишкујем сваки педаљ ове камене звери која нема ни поштен кров над главом како би заштитила свој поносни оклоп. Носи само љубичасто-плаву боју пресвучену жутим и личи на отворену шкољку. Тихо говоре о једном миту о слободи. Некада тише, да их случајно не чујем. Да их случајно некоме не поткажем?! Личим ли на Кастиљанца? Личим, истина је. Признајем да се тако и осећам, али то свакако не мења ствар. Не брини, најлепша моја Каталонко. Чуваћу све твоје тајне. Никоме их нећу рећи, кунем ти се Барселоно. Прелепа си!

Након разгледања стадиона и целог Гаудијевог асортимана одлазим на Пјаца Еспању, где се у даљини осликава прелепи национални музеј Каталоније на самом врху. Шта ли се налази измедју? Шта се то крије у игри измедју две ватре, великог поклона Венеције са њеним теракота обелисцима и Националног музеја? Е, то је посебна прича. Ако су вам икада рекли да је ту усидрена чувена магична фонтана, онда су вас дебело слагали. Није то никаква фонтана која мења боје и производи звукове. То је више од концерта. Аутентична жива свирка у рапсодији боја светлећих млазова воде која почиње нешто пре 21, а завршава се око 23, у летњем периоду. Нешто неописиво. Нестварно. Јако емотивно! Добродошли на Барселонину Г тачку! На заробљену таму у мени пустићу кап њене боје да ме врати у живот. Озбиљан хендикеп овде је бити сам, као ја сада. Рекао бих да сам овој фонтани помало бескористан и сувишан. Сада сам само странац у ноћи и потпуни емотивни дезертер. Још један у низу љубавни Ронин. Боље речено, ја сам већ дуго емотивни „сецонд ханд“. Ово место није створено за самце празног срца попут мене. Какав је грех доћи овде сам. Не може се речима описати, али немам избора. Ту сам где сам. Барселона ми се осветила на најсуровији начин! Нисам ни сумњао. Стара је то продавачица љубави, вековима тргујући својом лепотом. Плаћен цех неостварене љубави за још један реквијем са самим собом. Ма баш ме брига! Ништа ми више у животу није потребно. У следећих два сата или ћу распродати све преостале деонице свог срца плачући са њом где ће се све отворити преда мном или ћу без трага нестати из овог града као да се никада ништа није ни догодило. Трећег нема. Немојте да вас после лажу беспотребно. Слободно их узмите и ви, јер овде су сузе за понети. Неизбежне су, верујте. Срећа, видим да овде нисам сам. Толики број позитивних људи, задовољства и масовног усхићења нисам видео нигде на свету. Можда само испред Ди Треви-ја у Риму. Пустимо сада Треви једној другој причи, јер сасвим је то неки други трип. Фонтана игра у ритму музике, а боје се смењују у ритму фонтане. Ја се смењујем са самим собом. Зачарани круг малог светог тројства предивног сна ове летње ноћи. Боже мили! Шта ли ја радим доле, док сам скоро потпуно мокар? Кога ли имитирам? Трипујем ли или некога призивам у ноћној испоруци прегласних дугиних боја које су се тако накострешиле од силине воде ових распеваних млазова? Замишљам ли је? Ко ми се то указује у свим могућим облицима ових лудих илуминација, док је хукови воде боје дуге кују специјално за мене? Не видим јој лице у тами, али чујем њен глас како одзвања са Монтжуика. Као да ме зове тај неодољиви звук. Оо, хвала ти Барселоно. Испоштовала си ме. Употпунила си ме. Тако сам био окрутан према теб. Зато се и пењем покретним степеницама да јој видим лице сагледавајући сву моћ ове магичне фонтане. Окренут ка њој тек толико да не реметим вече под окриљем прелепог и неосветљеног Каталонског музеја. Осећам се као безимени владар на балкону света, док пиљим у бескрај каталонских врлети које нестају у сутону још једног барселониног предугачког дана. Велики релеј црвене боје на самом врху се ужурбано пали. Осветљава Каталонију и упорно нервира Мадрид. Фреди Меркјури театрално најављује крај концерта истоименом песмом који ћу памтити целог свог живота. Додирнуо сам дно. Дотак’о сам њено свето, нетакнуто ткиво. Барселона ме је најзад тачдауновала. Напокон схватих, Барселона није за свакога. Коначно и ја постадох њен X фактор!

На крају, ако уопште и сме да се најави одлазим до луке пролазећи фамозну Рамблу. Уживам у продавцима магле, посебно у магији превејаних шибицара. Слушам поново језик мојих крајева и посматрам како животним основцима одлази новац испред носа као лишће ношено ветром. Одувек сам се дивио овом занату. Гледајући их као у добра стара времена у Балканској улици обузима ме адреналин. Па да, где је превара, ту су и наши. Помало жалим ове зајапурене туристе којима наивност вири из очију, док их посматрам онако омамљене, а већ одрадјене. Уједно, мало им и завидим. Сигурно је много удобније у њиховим белим и чистим патикама вечито заштићеним од уличне контаминације. Све се мери у секундама, јер никога нема више да на кутијицу шибице бар постави ногу?! За то заиста више нема времена. Пресијавају се униформе у даљини. Полиција се пробија кроз масу и наговештава хитан крај уличних представа. Круг разулареног и знатижељног света изненада се сужава. Лажни трговци среће на брзину са све хоклицом нестају без трага бежећи кроз шпалир људи ове пребрзе улице. Тако се Рамбла и сав њен колорит брзином светлости окреће око своје сопствене осе. Као малопредјашња кутија шибица у тренутку мењајући гласове и ликове. Чувам и ја своје џепове зурећи у кловнове вешто кулирајући уличне дилере дроге. На Рамбли препуној разнобојних људи имам шест руку, три осмеха и само још један јебени дан. Дивим се галеријама на тротоару и грандиозној графици Санта Марие и њеном непознатом аутору у пролазу. Распамећују ме уља на платну предобрих шпанских галија необично одевених јапанских сликара на плочнику, као и бљештавост флоре и фауне по којој је и сама улица добила име. Одпоздрављам живе статуе по којим бакарним центом не би ли ме пантомимичари преливени бронзом удостојили још једног свог новог покрета.

Сваки мој дан у Барселони не би био испуњен ако бар једном дневно не бих поразговарао са Колумбом. Увек бих га питао нешто ново, а он би само одмахивао руком. Никада ми није признао да ли му та уперена шака ка отвореном Медитеранском мору значи пут којим се иде у нови свет, или стоји само као контра Мадриду. Остаће вечно закопана у њему. Није одавао светске тајне. Зато сам ипак морао да одам једну своју, коју већ дуго знам, чак много боље и од њега самог. Бар сам је преживео и преболео. Замолио сам га да поразговара мало са Барселоном и да је смири, јер најлепша је када је цела, компактна и комплетна. Проверено мој Кристофере Колумбо, заштитниче самоће и путовања. Ујединитељу мог спокоја. Тек толико да се не кајеш сутра у дуету са Барселоном и целом Каталонијом. За све остало он је био ту. Увек смо спонтано отварали сваку нову ноћ. Посебно сам уживао да улазим у сумрак заједно с њим, седећи сатима и не проговарајући. Слушао сам таласе како запљускују Барселону купајући је за наше последње вече. Био сам и остао његов досадни дежистив, а он мој најукуснији аперитив. Идеалан је и врло препоручљив за сам почетак, као и за неминован крај. Шта ми је још рекао пре него сам га заувек напустио? Не питах га да ли ме чека нова љубав? Посаветовао ме је ако икада будем желео поново да додјем по кап мокрог праха да се још који пут окупам у магичној фонтани. Само тако, како рече, нећу никада моћи да сперем Барселону са своје коже. Предложио ми је да посетим његов оближњи брод, овде у крају што сам наравно и учинио. Замолио ме је да поново свратим под његов колон и да чувам Барселону у срцу. Одговорих му кратко: “Не тугуј Барселоно за мном, јер нећу дуго и сутра сам поново код тебе.” “ Прелепа љубави моја врло добро знаш.” Градови су за дивно чудо увек најлепши када их напуштате. Поготово ако сте данима ћутали с њима и немо их ослушкивали, тихо посматрали и упијали. Најбоље што може да вас се деси је спонтано заљубљивање у њих. Можда имате среће па је хемија обострана?! На крају вас још једно молим. Ако икада морате да их напустите будите врло опрезни. Никако то не радите пред сумрак.