Bilo jednom u Barseloni

„Ma kud’ god da me nosi ovaj leteći brod
jer svuda unaokolo samo miriše ona.”

„Prelama se moja dugo čekana ljubav
i sve ovo dole sada zove se Barselona.”

Dugo sam maštao o njoj sve ove godine. Verovatno sam čekao da mi se i sama potpuno slegne. Misleći stalno na nju pisao sam o nečemu sasvim trećem. Kao da sam je svesno zaobilazio?! Možda zbog toga, jer me je nekada davno podlo izdala. Ostala je moj neostvareni san. Uvek sam je video u svojim pričama i kada sam je varao sa drugim gradovima, mnogo ružnijim od nje. Uhh, malo prejaka reč, izvinite. Verovatno ne tako lepim kao što je ona. Da li će mi kojim slučajem zameriti? Nepravedno je toliko dugo bila zapostavljena. Nekako, kao da je i ona mene čekala sve ove godine. Sigurno je mislila da je zaobilazim namerno? Možda je bila strpljiva da malo sazrim?!? Verovatno dovoljno pametna da sačeka da odživi u meni? Dugo nas je to mučilo obostrano. Sve do danas, kada se nešto neočekivano prelomilo u meni. Znao sam da je to to. Ne oklevajući ni trenutka nisam joj odoleo. Ovo je taj dan odluke. Mene i nje. Jednom davno kupljen samo za nas. Konačno mi je Barselona otvorila dušu. Ponovo mi se poverila. Napokon mi je sve oprostila...

Rekao bih da slećem. Kao da milim po njenom nebu ili preciznije, kao da klizim po njoj. Vrlo je nisko. Mogu čak i da je dodirnem. Bojim se da se pre vremena ne sručim na nju. Uspešno joj skraćujem uglove svojim neartikulisanim pokretima u vazduhu i gledam kako se u mojim rukama stvara savršena skulptura izlivena od požude čekanja. Čini mi se da mogu jednim svojim pokretom da pomazim sva Gaudijeva zdanja i da ih zaklonim od sunca. Sve preostale zgrade i terase, preživele krovove i zastave okačene po balkonima od kovanog gvoždja. Ma kud’ god da me nosi ovaj leteći brod, jer svud unaokolo samo miriše ona. Prelama se moja dugo čekana ljubav i sve ovo dole ispod zove se sada Barselona. Neverovatno je gledati ovaj grad iz vazduha. Sigurno nijedan na svetu nema tako nežnu predigru za moja čula. Čak ni sam Lisabon. Tiho upijam brdo Montžuik, plažu Barcelonetu, iako još uvek ne vidim Sagrada Familiju, kao ni park Gueljo. Tada nisam ni slutio Ramblu, a i Kolumbov spomenik je isuviše bio skrivan od mojih znatiželjnih kestenjastih očiju. Širim ruke izvodeći razne koreografije na svom sedištu, na kojem skoro da više i ne sedim. Lebdim. Prelećem je kao ptica. Barselona vam to dozvoljava u potpunosti. Ne skriva se. Prepušta se do kraja. Imam osećaj njenih skrivenih kontura i tako je moćno ispružena. Zalepljen sam za prozor. Ljudi oko mene vidno uživaju u veličanstvenom sletanju ali ne baš kao ja. Ostali putnici u avionu me već pomalo čudno gledaju. Verovatno misle da letim prvi put, ili da baš nisam sasvim normalan. Pogodili su iz prve ovo drugo. Suviše je očigledno. Valjda ne misle da sam neki terorista? Ludi terorista koji će se “puknut” u svom debitantskom letu? Auu, fenomenalan scenario za početak jednog, dobrog filma. Kada bi oni samo znali šta se s nama sve desilo i koliko dugo čekamo ovaj susret razumeli bi potpuno. Ono što je najvažnije, sedim na pravoj strani i na njenoj lepšoj polovini. Verovatno je i to deo male, svakodnevne nevidljive taktike same sudbine. Treba imati taliju pri kupovini karata. Osećaj duboke levitacije postavlja razumno pitanje mojoj duši? Projekcija Barselone u vazduhu daje iskreni odgovor. Možda je to i zbog muzike koju slušam? Pre bih rekao da je njena gravitacija prejaka. Moguće i zato što je njena panorama preširoka i potpuno dostupna. Kao ptica na mom dlanu. Dok slećem imam savršen doživljaj njene kompaktnosti. Ne tražim je u delovima rasutih kadrova po izvorima izmaglice ovog sunčanog jutra nad Katalonijom. Kao da je izvajana u celosti za ovaj nenadani dan. To je sada ona, divlja i pitoma, moja nesudjena Katalonka, a Španjolka. Barselona se upravo rodila u mom oku.

Šta reći o gradu o kome se već sve zna? O Barseloni nije lako napisati nešto novo. Toliko toga je o njoj već rečeno i napisano. Mesto nove evropske energije i najpopularnija turistička destinacija. Primer uspešne urbane regeneracije još jednog sna na javi. Industrijski, lučki grad, koji je decenijama u vreme Franka bio u velikom opadanju. Transfromisan u grad uslužnih delatnosti sa imidžom neodoljivosti. Tokom cele godine je pod “okupacijom“ turista sa svih strana sveta. Neprestano dolaze i oni koji bi tu da ostanu i da se ne vrate. Država za sebe koja se bespotrebno pretvorila u grad, a grad u muzej, a muzej u sladak život koji se iz Barselone nikada neće iseliti.

U koji njen skriveni kutak prvo da se uselim? Ovde je vrlo teško poći od nečega. Nije lako preseći kuda i kako sa njom? Ali, od nečega se mora krenuti, pa makar i od samog kraja. Barselona i ja smo konačno skovali plan. Ideja da zbacimo stari kompas, mape i rute sa ustaljenog turističkog outfita i da se neplanski izgubimo. Ja u njoj i ona u meni, zvuči potpuno savršeno. Krenućemo od nečeg što je tinjalo godinama ili od stare i pomalo zapostavljene strasti zvane fudbal. Pa krenimo onda stazom starom i “Mas que un Club”, i čuvenim sloganom “Više od kluba” i lokalnim gradskim autobusom, pa gde nas put nanese.

Nou Kamp stadion predstavlja poseban doživljaj i kada “je prazan.“ Bar tako izgleda jer nije sezona, ali se preksinoć ipak odigrao Super kup, koji je uveliko najavljuje. To je samo zamka za neobaveštene ili tajna lozinka da dodjem na dejt. Kako mu prilazim, tako se gomilaju autobusi. Ima ih na desetine. Poseta muzeju i izlazak na tribine koje se neprestano pune. Sve izgleda kao da se igra utakmica za tri sata. Turisti, nepregledne reke ljudi iz celoga sveta uveliko opsedaju ovaj kraj i Gran Via De Karles, veliki bulevar. Ogroman, otvoreni stadion nikada ne miruje. Kao da pati od večne insomnije. Iako nije fascinantan spolja vidim da nosi podočnjake od zuba vremena, uspeha, preteranih očekivanja i večite gladi imperativa pobeda ne samo Katalonije, već i cele Španije. Njegov vlasnik sigurno je najuspešniji klub 21-og veka. Ponos svetskog fudbala. Još uvek čujem katalonski jezik, koji su krišom pričali na punim tribinama u vreme Franka nedeljom i sredom. Retko kada subotom i četvrtkom. Slušam šapate neumornih senki prošlosti, koje još uvek živo tvituju kao pobunjenici vremena podsećajući na godine mraka i izolacije. Kao da šapuću kako se baš ovde na zapadu širila skrivena misao o spoznaji sopstvenog identiteta. Priznajem, prisliškujem svaki pedalj ove kamene zveri koja nema ni pošten krov nad glavom kako bi zaštitila svoj ponosni oklop. Nosi samo ljubičasto-plavu boju presvučenu žutim i liči na otvorenu školjku. Tiho govore o jednom mitu o slobodi. Nekada tiše, da ih slučajno ne čujem. Da ih slučajno nekome ne potkažem?! Ličim li na Kastiljanca? Ličim, istina je. Priznajem da se tako i osećam, ali to svakako ne menja stvar. Ne brini, najlepša moja Katalonko. Čuvaću sve tvoje tajne. Nikome ih neću reći, kunem ti se Barselono. Prelepa si!

Nakon razgledanja stadiona i celog Gaudijevog asortimana odlazim na Pjaca Espanju, gde se u daljini oslikava prelepi nacionalni muzej Katalonije na samom vrhu. Šta li se nalazi izmedju? Šta se to krije u igri izmedju dve vatre, velikog poklona Venecije sa njenim terakota obeliscima i Nacionalnog muzeja? E, to je posebna priča. Ako su vam ikada rekli da je tu usidrena čuvena magična fontana, onda su vas debelo slagali. Nije to nikakva fontana koja menja boje i proizvodi zvukove. To je više od koncerta. Autentična živa svirka u rapsodiji boja svetlećih mlazova vode koja počinje nešto pre 21, a završava se oko 23, u letnjem periodu. Nešto neopisivo. Nestvarno. Jako emotivno! Dobrodošli na Barseloninu G tačku! Na zarobljenu tamu u meni pustiću kap njene boje da me vrati u život. Ozbiljan hendikep ovde je biti sam, kao ja sada. Rekao bih da sam ovoj fontani pomalo beskoristan i suvišan. Sada sam samo stranac u noći i potpuni emotivni dezerter. Još jedan u nizu ljubavni Ronin. Bolje rečeno, ja sam već dugo emotivni „second hand“. Ovo mesto nije stvoreno za samce praznog srca poput mene. Kakav je greh doći ovde sam. Ne može se rečima opisati, ali nemam izbora. Tu sam gde sam. Barselona mi se osvetila na najsuroviji način! Nisam ni sumnjao. Stara je to prodavačica ljubavi, vekovima trgujući svojom lepotom. Plaćen ceh neostvarene ljubavi za još jedan rekvijem sa samim sobom. Ma baš me briga! Ništa mi više u životu nije potrebno. U sledećih dva sata ili ću rasprodati sve preostale deonice svog srca plačući sa njom gde će se sve otvoriti preda mnom ili ću bez traga nestati iz ovog grada kao da se nikada ništa nije ni dogodilo. Trećeg nema. Nemojte da vas posle lažu bespotrebno. Slobodno ih uzmite i vi, jer ovde su suze za poneti. Neizbežne su, verujte. Sreća, vidim da ovde nisam sam. Toliki broj pozitivnih ljudi, zadovoljstva i masovnog ushićenja nisam video nigde na svetu. Možda samo ispred Di Trevi-ja u Rimu. Pustimo sada Trevi jednoj drugoj priči, jer sasvim je to neki drugi trip. Fontana igra u ritmu muzike, a boje se smenjuju u ritmu fontane. Ja se smenjujem sa samim sobom. Začarani krug malog svetog trojstva predivnog sna ove letnje noći. Bože mili! Šta li ja radim dole, dok sam skoro potpuno mokar? Koga li imitiram? Tripujem li ili nekoga prizivam u noćnoj isporuci preglasnih duginih boja koje su se tako nakostrešile od siline vode ovih raspevanih mlazova? Zamišljam li je? Ko mi se to ukazuje u svim mogućim oblicima ovih ludih iluminacija, dok je hukovi vode boje duge kuju specijalno za mene? Ne vidim joj lice u tami, ali čujem njen glas kako odzvanja sa Montžuika. Kao da me zove taj neodoljivi zvuk. Oo, hvala ti Barselono. Ispoštovala si me. Upotpunila si me. Tako sam bio okrutan prema teb. Zato se i penjem pokretnim stepenicama da joj vidim lice sagledavajući svu moć ove magične fontane. Okrenut ka njoj tek toliko da ne remetim veče pod okriljem prelepog i neosvetljenog Katalonskog muzeja. Osećam se kao bezimeni vladar na balkonu sveta, dok piljim u beskraj katalonskih vrleti koje nestaju u sutonu još jednog barseloninog predugačkog dana. Veliki relej crvene boje na samom vrhu se užurbano pali. Osvetljava Kataloniju i uporno nervira Madrid. Fredi Merkjuri teatralno najavljuje kraj koncerta istoimenom pesmom koji ću pamtiti celog svog života. Dodirnuo sam dno. Dotak’o sam njeno sveto, netaknuto tkivo. Barselona me je najzad tačdaunovala. Napokon shvatih, Barselona nije za svakoga. Konačno i ja postadoh njen X faktor!

Na kraju, ako uopšte i sme da se najavi odlazim do luke prolazeći famoznu Ramblu. Uživam u prodavcima magle, posebno u magiji prevejanih šibicara. Slušam ponovo jezik mojih krajeva i posmatram kako životnim osnovcima odlazi novac ispred nosa kao lišće nošeno vetrom. Oduvek sam se divio ovom zanatu. Gledajući ih kao u dobra stara vremena u Balkanskoj ulici obuzima me adrenalin. Pa da, gde je prevara, tu su i naši. Pomalo žalim ove zajapurene turiste kojima naivnost viri iz očiju, dok ih posmatram onako omamljene, a već odradjene. Ujedno, malo im i zavidim. Sigurno je mnogo udobnije u njihovim belim i čistim patikama večito zaštićenim od ulične kontaminacije. Sve se meri u sekundama, jer nikoga nema više da na kutijicu šibice bar postavi nogu?! Za to zaista više nema vremena. Presijavaju se uniforme u daljini. Policija se probija kroz masu i nagoveštava hitan kraj uličnih predstava. Krug razularenog i znatiželjnog sveta iznenada se sužava. Lažni trgovci sreće na brzinu sa sve hoklicom nestaju bez traga bežeći kroz špalir ljudi ove prebrze ulice. Tako se Rambla i sav njen kolorit brzinom svetlosti okreće oko svoje sopstvene ose. Kao malopredjašnja kutija šibica u trenutku menjajući glasove i likove. Čuvam i ja svoje džepove zureći u klovnove vešto kulirajući ulične dilere droge. Na Rambli prepunoj raznobojnih ljudi imam šest ruku, tri osmeha i samo još jedan jebeni dan. Divim se galerijama na trotoaru i grandioznoj grafici Santa Marie i njenom nepoznatom autoru u prolazu. Raspamećuju me ulja na platnu predobrih španskih galija neobično odevenih japanskih slikara na pločniku, kao i blještavost flore i faune po kojoj je i sama ulica dobila ime. Odpozdravljam žive statue po kojim bakarnim centom ne bi li me pantomimičari preliveni bronzom udostojili još jednog svog novog pokreta.

Svaki moj dan u Barseloni ne bi bio ispunjen ako bar jednom dnevno ne bih porazgovarao sa Kolumbom. Uvek bih ga pitao nešto novo, a on bi samo odmahivao rukom. Nikada mi nije priznao da li mu ta uperena šaka ka otvorenom Mediteranskom moru znači put kojim se ide u novi svet, ili stoji samo kao kontra Madridu. Ostaće večno zakopana u njemu. Nije odavao svetske tajne. Zato sam ipak morao da odam jednu svoju, koju već dugo znam, čak mnogo bolje i od njega samog. Bar sam je preživeo i preboleo. Zamolio sam ga da porazgovara malo sa Barselonom i da je smiri, jer najlepša je kada je cela, kompaktna i kompletna. Provereno moj Kristofere Kolumbo, zaštitniče samoće i putovanja. Ujedinitelju mog spokoja. Tek toliko da se ne kaješ sutra u duetu sa Barselonom i celom Katalonijom. Za sve ostalo on je bio tu. Uvek smo spontano otvarali svaku novu noć. Posebno sam uživao da ulazim u sumrak zajedno s njim, sedeći satima i ne progovarajući. Slušao sam talase kako zapljuskuju Barselonu kupajući je za naše poslednje veče. Bio sam i ostao njegov dosadni dežistiv, a on moj najukusniji aperitiv. Idealan je i vrlo preporučljiv za sam početak, kao i za neminovan kraj. Šta mi je još rekao pre nego sam ga zauvek napustio? Ne pitah ga da li me čeka nova ljubav? Posavetovao me je ako ikada budem želeo ponovo da dodjem po kap mokrog praha da se još koji put okupam u magičnoj fontani. Samo tako, kako reče, neću nikada moći da sperem Barselonu sa svoje kože. Predložio mi je da posetim njegov obližnji brod, ovde u kraju što sam naravno i učinio. Zamolio me je da ponovo svratim pod njegov kolon i da čuvam Barselonu u srcu. Odgovorih mu kratko: “Ne tuguj Barselono za mnom, jer neću dugo i sutra sam ponovo kod tebe.” “ Prelepa ljubavi moja vrlo dobro znaš.” Gradovi su za divno čudo uvek najlepši kada ih napuštate. Pogotovo ako ste danima ćutali s njima i nemo ih osluškivali, tiho posmatrali i upijali. Najbolje što može da vas se desi je spontano zaljubljivanje u njih. Možda imate sreće pa je hemija obostrana?! Na kraju vas još jedno molim. Ako ikada morate da ih napustite budite vrlo oprezni. Nikako to ne radite pred sumrak.