Концепт ината
Књига показује и како су јужнословенски лидери научили како се паметно носити, па чак и како искористити патерналистичку, арогантну и себичну политику страних актера, каже Хосе Анхел Руиз Хименез
Др Хосе Анхел Руиз Хименез је историчар, професор и директор Института за студије мира и сукоба на Универзитету Гранада у Шпанији. Један је од водећих познавалаца и експерата за Балкан у хиспанском свету. До сада је објавио неколико књига и зборника радова на ове теме, а недавно се појавила његова веома значајна синтеза под насловом Југославија, рат и мир у новим балканским земљама. Реч је о озбиљном рукопису од преко 350 страница, у издању престижне академске издавачке куће Едиторијал синтесис.
Ваша књига има седам поглавља која прате историју југословенске идеје и праксе, а последње поглавље даје закључке о целој овој авантури. Шта је закључак вашег истраживања?
Један важан закључак је да су словенске балканске земље још једном у историји пролазиле кроз изузетно тешка времена због перманентног притиска страних сила и огромних изазова које је са собом носило или постављање граница на њиховој мозаичној етничкој карти или заједнички живот у јединственом националном и верском колажу.
Књига такође подвлачи како се све стране балканских ратова још увек осећају само као жртве, криве друге народе за своје несреће. Имајте на уму, може се додати нешто још озбиљније: тврдоглаво порицање трагедије других и сопствене одговорности коју деле све укључене стране јесте нешто што је главни терет да се њихов суживот једном заувек нормализује.
Ипак, пресудни закључак је да је простор бивше Југославије један од најатрактивнијих и најразноврснијих региона света и да је неопходно допринети разбијању неправедних негативних предрасуда о бруталности и назадности народа које се често повезују с Балканом. Запад је проширио своје колоније широм Азије, Африке и Океаније, док је њихова култура завладала Америком. Међутим, дуж својих граница, Балкан је остао забрањена и непозната територија, јер је скоро цео регион био у рукама Турске империје, муслиманске вероисповести. Чињеница да је исток на западу, неприступачност овог подручја и мешавина језика непознатих западњацима умногоме су допринели писцима и политичарима у стварању искривљене слике о Балкану. То је углавном резултат незнања које су, чини се, желели да надокнаде са не увек добронамерном маштом. Балканске ратове деведесетих година прошлог века увели су многи државници и новинари као потврду негативних клишеа о региону, када је требало боље да се фокусирају на стварне унутрашње проблеме Југославије; о одговорностима великих сила и сопственим потезима пре, током и после ратова; и на промовисању поштених и истинских мировних иницијатива усредсређених на добробит људи о којима би наводно требало да брину.
Наравно, ратови су екстремне прилике када људи изнесу оно најгоре из себе, показујући садистичко понашање и инстинкте које исти појединци не би избацили на површину у мирнодопским временима. С друге стране, оспоравајући неправедне стереотипе, књига даје обиље доказа о томе како су балкански ратови показали да су оружани сукоби и време када племенитост многих блиста и када су људи способни да превазилазе националне или верске идентитете, себичност и опасности како би дали дирљиве примере узајамне помоћи. Дакле, још један суштински закључак је да су свесност штете коју можемо себи нанети и промовисање вредности поштовања и суживота у време мира први кораци у учењу како да ограничимо себе као појединце и као друштва.
Да ли је Југославија била племенита идеја која није адекватно реализована или пројекат који су велике силе одржавале док им је била потребна? И каква је улога великих сила у распаду Југославије?
Изван утицаја спољних сила, Југославија је била врхунац узбудљивог илиристичког пројекта, који је заправо створио јединствену земљу у којој су се западни, словенски и муслимански свет природно и успешно спајали с неоспорном културном блискошћу и осећањем братства. Дуго је то био поносан и неприкосновени пример поштовања – а не обичне толеранције – између различитих националних и верских идентитета који је стављао оно што их је спајало испред онога што их је раздвајало. С друге стране, унутрашње тензије и свађе између балканских народа трајно су искоришћавале Немачка, Француска, Италија, Уједињено Краљевство и САД, као што су то раније чинили Османлије, Аустроугари и Руси. Југословенски народи су увек били свесни чињенице да ће те моћне спољне силе увек имати последњу реч у исходу њихових сукоба, па књига показује и како су јужнословенски лидери научили како се паметно носити, па чак и како искористити патерналистичку, арогантну и себичну политику тих страних актера, што је често резултирало фасцинантним сукобом различитих интереса.
Постоје ли поуке које Шпанија може да извуче из нашег искуства и у којој мери су теме о Балкану генерално присутне у шпанском јавном мњењу и академском животу данас?
Шпанија је држава с више од 500 година постојања, док је Југославија успела да остане јединствена мање од 80 година; Шпанија је прилично консолидована демократија, док је Југославија била ауторитарна краљевина претворена у комунистичку диктатуру у којој је извршена врло погубна децентрализација без демократије; медији су били искључиво у рукама политичких елита, готово да није било приватне штампе, радија или телевизије и практично без приступа страним медијима.
Коначно, југословенско становништво је било оспособљено за рат, војна служба је била обавезна, а чак су и девојке учили да пуцају у средњој школи, а сваки град је имао скривене арсенале за коришћење у случају инвазије страних земаља. Дакле, за разлику од Шпаније, то је била земља пуна оружја у којој су људи знали где се налази и како да га користе, што је несумњиво допринело овако крвавом сукобу. Ово су неке разлике довољно дубоке да би се разумело да би једноставно поређење између ова два случаја због националистичких питања било превише поједностављено питање.
У међувремену сте постали и породично везани за наш крај. Много сарађујете с колегама историчарима у неколико овдашњих универзитетских центара. Каква су ваша лична искуства с нашим људима и колегама?
Увек сам проналазио одличне колеге у академским круговима широм бивших југословенских земаља, одличне професионалце увек вољне да великодушно поделе своје знање и који такође нуде топлу људску страну која отвара пут за стварање чврстих пријатељстава. Чврсто верујем да поред језичких, верских или климатских разлика, Шпанци и Балканци осећају посебну блискост, ми се осећамо као код куће на Балкану и обрнуто, за шта имам доста потврда, а осећам и сам. Негативни стереотипи о Балкану су присутни у Шпанији, али су много слабији него у другим земљама. Поред тога, Шпанија и бивше југословенске земље делиле су богату мешавину култура, укључујући дуг период муслиманске владавине, што их чини ближим. Такође, оба народа на веома јединствен начин воле спорт, што је много допринело у последњих неколико деценија да се развије обострано осећање симпатије и дивљења. Коначно, обе земље су изградиле репутацију да живимо страствено, често стављајући своје срце и храброст испред прорачуна, што објашњава зашто, на пример Дон Кихот говори толико много о нашој души. Ви сте развили концепт ината, који нема никакав директан превод на друге језике. Коначно, приметио сам како су породичне вредности и љубав према земљи и даље изузетно важне за оба народа, нешто чему треба дати нагласак у овим временима индивидуализма и глобализације.
Све у свему, као аутор, очекујем да ће књига на поштен и објективан начин дати правичан приказ историје и проблема словенских балканских земаља, наглашавајући и њихову богату културну традицију, огромну вредност њихових народа и њихову изузетну улогу у историји Европе.
