Митско лутање по кривинама
Да ли је уопште могућ свет са ове стране маргине? Свет испод радара званичних глобалних система контроле, од којих се, изгледа, ништа више не може сакрити, каже Здравко Јоксимовић
„Чија је ово униформа”, „Свако има свој океан”, „Да сам знао све бих исто урадио”... Ово су само неки од уобичајено луцидних наслова којима је Здравко Јоксимовић назвао најновију серију радова посвећену уметнику Бори Иљовском (1942–2013). И Бора Иљовски и Здравко Јоксимовић лауреати су „Политикине” награде. Изложба у Музеју Цептер једноставно је названа „Омаж Бори Иљовском”. Здравко Јоксимовић је вајар, професор Факултета ликовних уметности у Београду, аутор је споменика Зорану Ђинђићу, Исидори Секулић, Карлу Малдену, Ђурђу Бранковићу. Ова изложба је његова 50. самостална.
Откуд потреба да целу серију радова посветите уметнику Бори Иљовском?
Одговор је једноставан. Борин опус ме је одувек привлачио. Његова доследност у истраживању основних ликовних изражајних средстава је резултирала једном несвакидашњом, аутентичном естетиком. Тим својеврсним, апстрактним језиком може се исказати сав уобичајени семантички репертоар као и са било којим другим развијеним језичким системом. У њему упоредо и усклађено функционишу орнаментални и декоративни светови преточени у писмо нулте ликовне категорије. У позним препознатљивим великим платнима Бора вас вешто увлачи у својеврсне лавиринте, из којих, ако стрпљиво пратите путоказе, нема излаза, осим бескрајног кружења које вас из једног вртлога води до другог. Бора ће вам увек оставити неки пут али не да бисте нашли излаз, јер није у томе ствар, већ да бисте остали у игри све док не схватите да сте заробљени бескрајном инвентивношћу хватања кривина. Све док не разумете да сте заправо осуђени на „то” како уметност у суштини функционише. Ја једноставно волим то Борино реверзибилно кривуљарење, „то” помало митско лутање које од нас захтева посебну врсту одважности и вештине. Напослетку, да ли има лепше метафоре о животу од Бориних слика. Све оно чега има у излогу ваших живота наћи ћете и у радњи Бориних слика. А та спознаја почива само на линији, боји, ритму и композицији.
„Превели” сте Борину линију, орнаментику у ваш препознатљив рукопис објеката и цртежа на различитим материјалима. Да ли сте више били ви у Бори или Бора у вама? Прецизније, како сте размишљали? Да ли сте узимали конкретне предлошке или је само реч о подстицају?
Заправо реч је о афинитету који у Борином сликарству препознаје „ту” посебну врсту истрајности која ликовни језик своди само на неколико већ поменутих елемената. То свођење, односно ограничавање на основна изражајна ликовна средства приморава вас на невиђена лукавства. Бора је то знао и тако се владао. Отуда је његова естетика прожета вансеријском инвентивношћу.
Ако могу тако да кажем, мене цео свет привлачи подједнако. Одувек сам заступао став, када је уметност и њено наслеђе у питању, да цео свет припада нама. Све што је до сада урађено и постоји као уметнички артефакт може нам, на известан начин, бити од користи ако одговара нашем афинитету. Поготово данас је лако крстарити светом уметности. Никад нам уметничко наслеђе није било доступније. Треба нахранити наш креативни дух обновљивим изворима креативне енергије. Сваког дана можете открити неког доброг уметника за којег никада нисте чули и од којег можете нешто да научите и понешто да позајмите. Као што ономад рече Пикасо, добри уметници краду док други копирају. Додао бих да добри уметници имају строго контролисан филтер са којим сав тај позајмљени материјал вешто прилагођавају својој естетици. Временом почињем да сумњам да ли је креативни дух могуће преносити на традиционалан начин и да ли се у данашњем свету може било шта сачувати. Чини ми се да слободан, креативни дух никад није био на већим искушењима. Да ли је уопште могућ свет са ове стране маргине? Свет испод радара званичних глобалних система контроле од којих се, изгледа, ништа више не може сакрити.
Сваки од ових радова закривљених линија подсећа на знаке арапског писма. У једном од наших разговора рекли сте да вас посебно занима и опчињава уметност Истока. Зашто?
Уметност Средњег и Далеког истока је с почетка 20. века извршила огроман утицај на европску уметност. Отада се уплив источњачке естетике у опусима „западних” уметника сматра нормалним попут било ког другог референтног обрасца. Одавно је већ светска уметничка трпеза својеврстан шведски сто са којег свако узима оно што му одговара. Нисам ни ја остао имун на ту понуду. Био сам у Јапану и Кини и бар мало одшкринуо врата том духу. И сам сам склон интуитивном пре него логичном и дискурзивном. Поготово ми је редослед важан, који предност даје практичном раду и уосећавања па тек потом рационализацији самог процеса. На неким од радова на изложби може се препознати утицај калиграфије, али наравно само као далеки ехо који реафирмише вредности као што су динамика, дисциплина, хигијена и хармонија.
Колорит је такође изазован. Да ли је инспирисан бојама Истока, бојама на Бориним радовима или је плод искључиво вашег размишљања?
Колорит је, као и све друго што спада у корпус изражајних средстава, ствар расположења, инвентивности и инспирације. У мом случају постоје и други разлози за одређена колористичка решења. Они се налазе у мом константном експериментисању са новим, различитим материјалима. Сваки од тих материјала, са својом структуром и обојеношћу је, заправо, нова другачије подсликана подлога и са том условљеношћу морате рачунати. То „ограничење” је својеврстан изазов. Усаглашавање са различитим подлогама је довело и до различитих колористичких решења. Не видим ништа лоше у том међусобном прилагођавању. Напротив.
Неки цртежи су рађени ручно, неки ласером. Шта је ту био посебан изазов?
