Анатомија туге
Туге су непролазне. Има дубоких рана које временом зарасту, болова који утихну, одлазака који се забораве, само туге трају заувек. Свака туга је бескрајна
У атмосфери једноставности крије се искра егзистенцијалне туге. Када на почетку романа Moderato cantabile Маргeрит Дирас описује сцену у којој ученик током часа клавира тврдоглаво одбија да буде послушан, напетост атмосфере дочарава се крајоликом природе пред којом се дечак интимно отвара. У тишини његове тврдоглавости, пише Маргeрит Дирас, чује се шум мора. Симболика скривена у цветању магнолија од којих се може боловати данима наслућује тугу на њеном извору, у самој сржи пролазности. Филм „Амаркорд” (1973) Федерика Фелинија започиње сликама пролећне идиле. Киша маца са стабала тополе прекриће белином град и море које изгледа као плава пруга, да би се у том пролећном отварању животу, комешању и усхићењу, наслутио немир неисказиве туге, притајеног насиља и животне пролазности. Зашто, наиме, туга одјекује у лепоти изворног призора?
Постоје туге које су неизрециве. У њима је смештен читав свет потиснутих емоција које на човека надиру пресудно. Такве туге су осећајем тешке, речима необјашњиве; то су меланхолични изливи човековог бића који пред неким призором или сусретом остаје окрзнут тежином живота. Не доживљавају сви људи све туге на исти начин, у сваком човеку постоји јединствена страсна мера доживљаја и осећаја. Неки људи свет осећају у дубини, непрестано пропитујући себе и друге, док други властитим избором остају на површини, задовољни у свеопштем незадовољству. Ова слика преслободна је алузија на Платонову пећину; док једни гледају у сунце, други распознају тек сенке живота. Наше доба је доба сенки у коме се живи банално, исхитрено и једнолично. Насиље постаје образац понашања, док се херојство мери вољом за моћ. Пред светом који слави нарцисоидност, примитивизам и надметање као доказ нечије способности, неизрециве туге су остављене људима који још увек препознају доброту, нежност и блискост. То је отвореност према свету који није моћан, него леп, преданост лепоти, а не успеху, саосећајност с добротом, а не насиљем.
Летње туге, јесењи немири
Туге су непролазне. Има дубоких рана које временом зарасту, болова који утихну, одлазака који се забораве, само туге трају заувек. Свака туга је бескрајна, на њој је утиснут неизбрисив отисак живота који наговештава пролазност и рањивост бића, заправо неприлагођеност свету у баналној визији идеалног живота. Екстатични раздор човека изражава се у болу, који је тек тренутни наговештај егзистенцијалног пада. Туга никада није тренутна, она сеже у бесконачно. У њој се, како пише Кјеркегор, испољава нешто супстанцијално, док бол показује „рефлексију о патњи за коју не зна туга”. Они који остају, тугују. Они који одлазе, тугују. Невини, дубље тугују. Отуда се туга може схватити само кроз целовитост бића у његовом искораку у свет. Продор у свет, ка другом, усмереност и останак на тлу. Насупрот томе – одласци, непрекидно завршавање и почињање, сусрети и растанци.
Летња туга у себи има наговештај лепоте. Под теретом сунца, уз тежину зрака, туга има дубоку трагику која свему даје есенцијалан смисао. Само летња туга залази толико дубокo у биће да се може указати као изворна лепота живота, преображај, њена најлепша искра, одбрана од зла и краткоће живота. Јер живот је кратак, туга бескрајна. Треба измислити израз за оне који су обелели од летње туге. Има тежине, затварања, плача и неприлагођености, одустајања и клонућа; у свему томе има живота који није баналан хвалоспев слободи, него у препознавању бесконачности туге истински леп и посебан. У смирај летњег дана, уз несносне врућине, талас неизрециве туге је призив детињства, свих пропуштених прилика, свих љубави и осмеха, патњи и болова, целог једног преживљеног живота који је славио нежност и човека. Летња туга је одсјај дечачких суза, слика породичних окупљања, раздора и разлога, загрљаја, растанака, неспоразума, грубости, одбацивања, радости, дрхтави пресек сећања. На заласку лета, у озрачју јесење меланхолије и мириса кише, у време када се поново сабира и кући за зиму треба читати дубоке поетске увиде у којима љубав, тек осенчена мразом и хладноћом ране јесени, од радости пева и снева. Удаљити се од друштва, људи, граница и окренути се природи која не познаје тугу, само меланхолију лепоте.
Док се свет распада пред нашим очима, баш онако како се то догађа у филму Амаркорд, наговештаји изворне лепоте чине живот не само подношљивим него и лепим упркос свим падовима. Љубав је апстрактна и недостижна блискост, туга је бескрајна нежност која ће можда спасити свет. Емпатија се откључава тугом, осећајем тежине који ствара, како пише Георги Господинов у књизи „Физика туге”, „она жута киша која је падала прошле године и остављала мутне флеке по прозорима”. То је миграција туге, њена продорност, немир. Туга, наиме, нема сопствену запремину и форму, али није чиста; туга има мирис и боју.
Тиранија среће
Туга се испољава сетним осећањем живота. Попут човека који добија непојмљиву жељу за животом баш када му је смрт за вратом, тако и сетни дани отварају дубоко интимне, скривене просторе за које смо најчешће мислили да не постоје или да су закључани. Грозница сете је призив изворног живота. Биће рањено сетом дане доживљава попут елементарне непогоде, потреса или катастрофе. Све је у таквом бићу приземљено, сирово, надахнуто дубином земље, покорицом тла, све је крхко и ломљиво, ускомешано. Биће обдарено светом тугом све доводи у питање и све прекрива радошћу незнања. Када једном изузетна душа „појми и осети... неодређени и вечни осећај свете туге” она више не познаје правила, живи само за идеал херојског испољавања аутентичне потраге за дубљим смислом. Наше време пак слави моћ као највеће херојство, а мали интимни ужаси постају мера колективне изгубљености. У томе је срж модерне диктатуре херојства.
Свођењем малих ужаса на велике катастрофе које кваре срећан живот и шире гледано друштвени поредак у целини човек се стигматизује. Постаје крив јер увиђа да је живот сплет околности и случајности, одбачен је већ због природне и неконтролисане рањивости. Било би добро да увек будеш срећан, да живиш на врховима и у полету, да опсесивно бежиш у вештачки конструисану срећу и програмирану радост, како би свету показао да јеси (срећан). Паскал Брикнер савремену тиранију среће описује речима – имамо сва права осим права да не будемо срећни. Херојство бића није у усиљеној срећи и еуфоричној радости која помоћу разних „стручњака” срећи приписује вољност. Херојство бића је у апсолутној предаји подвигу да се у тами властите егзистенције, сетности која пресеца душу и открива меланхолију света, пронађе начин да света туга захвати свет у свим недовршеностима, поривима и падовима, да засече његове рубове, да у крајњим питањима притом задржи наивни, детињи, идиотски хероизам. Свет није искључив, ни тоталитаран сам по себи, није тужан, ни срећан, богат или сиромашан. Свет још увек обасјава црно сунце меланхолије, а човек упркос томе и можда баш због тога проналази уточиште, лепоту и сјај бесконачних туга.
Упркос тиранији среће која људе присиљава да буду оно што нису, има нас који тугу прихватамо као део идентитетске посебности и зрелости, као победничко прекорачење наметнутих граница. Све нам је дозвољено осим да покажемо да смо тужни. Срећа није детерминисана нашом вољом, она је само окрајак живота, попут туге, сете, радости или патње. Зато је свако позивање на срећу радикално одбацивање човека као таквог и његово крајње поништење. Срећни људи не постоје, као ни тужни. Постоји човек који је погођен светом, човек у односу према свету, трагичан у темељу егзистенције већ својом смртношћу. Али оно трагично за човека није смрт, него неприхватање живота који није срећан. Јер живот је живи живот баш због тога што човек може да одабере како да живи, макар то било проживљавање властите промашености.
