Холандђанин који се загледао у Силвану Арменулић
Када су Аца Степић и Силвана Арменулић почели да наступају у "Скадарлију", било је то веома угледно место, на светском нивоу, па су у њу свраћали и странци, али и политичари, утицајни људи разних занимања, господа... Са некима је Степић постао пријатељ. Посебно се сећа пријатељстава са Холанђанином Робијем и Италијаном Ђованијем. Роби је као добар Холанђанин имао фарму цвећа, волео је да долази у Југославију и да се проводи у Београду. Живео је у граду Абекерку. Бацио је и он око на Силвану, али му је Аца на време рекао да ту нема никаквих шанси. Силвана је била тек удата и заљубљена у свог мужа Радмила. Понудио му је да га упозна са такође младом и лепом женом, певачицом Викторијом Јовановић. Аца није очекивао да ће његов предлог бити пун погодак у животу двоје људи. Роби се заљубио у Викторију "до ушију", одвео је у Холандију и оженио се њоме. Остали су добри пријатељи још дуго, а Аца је, боравећи на турнејама по Европи, неколико пута одлазио им у госте и тих сусрета се сећа са великим задовољством.
Било је много занимљивих гостију у Скадарији, али од странаца са којима се дружио највише му је у сећању остао Италијан Поци Ђовани. Заиста занимљив човек, био је за време рата три године на територији бивше Југославије у нашим партизанима, познавао је наше генерале, ратне другове и дружио се са њима, често је долазио у Београд да их посети. Био је родом из малог града Монтубекарија близу Страдела где се налази фабрика хармоника "Далапе". Заваљујући дружењу у Скадарлији Аца и Ђовани постали су велики пријатељи и виђали су се наредних двадесетак година. Долазили су један другом и у кућне посете.
”Мени је пријатељство са тим Италијаном донело и привилегију да сам могао да одем и у чувену фабрику хармоника "Далапе" и да на лицу места испробам и одаберем себи хармонику која ми се највише допадала. И заиста, изабрао сам праву. Док сам се враћао возом кући, пребирао сам по "дугметари" и дивио се. Нисам знао шта је било боље: да ли тонови, клавијатура, дихтовање. Још интересантније је да сам касније од газде фабриканта чије је име Амалето Далапе добио позив да учествујем на њиховом фестивалу поводом стогодишњице постојања компаније. Свирао сам композиције из свих република, од Словеније до Македоније, као добар Југословен. Мој програм је трајао дуже од пола часа и оцењен је као најкомплетнији и најбољи на овој манифестацији, међу такмичарима из целог света. Добио сам награду, о мени су писале италијанске новине, а од газде Амалета и попуст на хармонику од педесет одсто, што је за мене била значајна олакшица јер такав инструмент је онда вредео десет хиљада марака.”
У "Скадарлију" је навраћао међу многима, још један занимљив гост, градоначелник Бранко Пешић. Њега и данас сматрају за најбољег послератног градоначелника којег смо имали, озбиљан и успешан руководилац, али и дружељубив. Волео је људе, седељке, а знао је и да запева. Нарочито је волео старе изворне песме, староградске, али и сремачке пошто је био из Земуна. Кад он дође у "Скадарлију", радно време се продужи до пет ујутро, а Ацу Степића Пешићев шофер одвози кући на Звездару.
”Чим ја погледам на сат, можда и случајно, он мени каже: "Ништа ти не брини, мој шофер ће да те одвезе где год станујеш", а ја бих на то узвратио да остајем јер нећу да кварим то дивно расположење. Једном је и Бранко ишао са нама колима до Звездаре. Кад је видео да станујем у јако скромном изнајмљеном стану са супругом и сином, понудио ми је да нам помогне да дођемо до крова над главом, али ја сам био и остао скроман и тек после неколико година, уз помоћ супруге Наде успео сам да решим стамбено питање за своју породицу.”
