Holandđanin koji se zagledao u Silvanu Armenulić
Kada su Aca Stepić i Silvana Armenulić počeli da nastupaju u "Skadarliju", bilo je to veoma ugledno mesto, na svetskom nivou, pa su u nju svraćali i stranci, ali i političari, uticajni ljudi raznih zanimanja, gospoda... Sa nekima je Stepić postao prijatelj. Posebno se seća prijateljstava sa Holanđaninom Robijem i Italijanom Đovanijem. Robi je kao dobar Holanđanin imao farmu cveća, voleo je da dolazi u Jugoslaviju i da se provodi u Beogradu. Živeo je u gradu Abekerku. Bacio je i on oko na Silvanu, ali mu je Aca na vreme rekao da tu nema nikakvih šansi. Silvana je bila tek udata i zaljubljena u svog muža Radmila. Ponudio mu je da ga upozna sa takođe mladom i lepom ženom, pevačicom Viktorijom Jovanović. Aca nije očekivao da će njegov predlog biti pun pogodak u životu dvoje ljudi. Robi se zaljubio u Viktoriju "do ušiju", odveo je u Holandiju i oženio se njome. Ostali su dobri prijatelji još dugo, a Aca je, boraveći na turnejama po Evropi, nekoliko puta odlazio im u goste i tih susreta se seća sa velikim zadovoljstvom.
Bilo je mnogo zanimljivih gostiju u Skadariji, ali od stranaca sa kojima se družio najviše mu je u sećanju ostao Italijan Poci Đovani. Zaista zanimljiv čovek, bio je za vreme rata tri godine na teritoriji bivše Jugoslavije u našim partizanima, poznavao je naše generale, ratne drugove i družio se sa njima, često je dolazio u Beograd da ih poseti. Bio je rodom iz malog grada Montubekarija blizu Stradela gde se nalazi fabrika harmonika "Dalape". Zavaljujući druženju u Skadarliji Aca i Đovani postali su veliki prijatelji i viđali su se narednih dvadesetak godina. Dolazili su jedan drugom i u kućne posete.
”Meni je prijateljstvo sa tim Italijanom donelo i privilegiju da sam mogao da odem i u čuvenu fabriku harmonika "Dalape" i da na licu mesta isprobam i odaberem sebi harmoniku koja mi se najviše dopadala. I zaista, izabrao sam pravu. Dok sam se vraćao vozom kući, prebirao sam po "dugmetari" i divio se. Nisam znao šta je bilo bolje: da li tonovi, klavijatura, dihtovanje. Još interesantnije je da sam kasnije od gazde fabrikanta čije je ime Amaleto Dalape dobio poziv da učestvujem na njihovom festivalu povodom stogodišnjice postojanja kompanije. Svirao sam kompozicije iz svih republika, od Slovenije do Makedonije, kao dobar Jugosloven. Moj program je trajao duže od pola časa i ocenjen je kao najkompletniji i najbolji na ovoj manifestaciji, među takmičarima iz celog sveta. Dobio sam nagradu, o meni su pisale italijanske novine, a od gazde Amaleta i popust na harmoniku od pedeset odsto, što je za mene bila značajna olakšica jer takav instrument je onda vredeo deset hiljada maraka.”
U "Skadarliju" je navraćao među mnogima, još jedan zanimljiv gost, gradonačelnik Branko Pešić. Njega i danas smatraju za najboljeg posleratnog gradonačelnika kojeg smo imali, ozbiljan i uspešan rukovodilac, ali i druželjubiv. Voleo je ljude, sedeljke, a znao je i da zapeva. Naročito je voleo stare izvorne pesme, starogradske, ali i sremačke pošto je bio iz Zemuna. Kad on dođe u "Skadarliju", radno vreme se produži do pet ujutro, a Acu Stepića Pešićev šofer odvozi kući na Zvezdaru.
”Čim ja pogledam na sat, možda i slučajno, on meni kaže: "Ništa ti ne brini, moj šofer će da te odveze gde god stanuješ", a ja bih na to uzvratio da ostajem jer neću da kvarim to divno raspoloženje. Jednom je i Branko išao sa nama kolima do Zvezdare. Kad je video da stanujem u jako skromnom iznajmljenom stanu sa suprugom i sinom, ponudio mi je da nam pomogne da dođemo do krova nad glavom, ali ja sam bio i ostao skroman i tek posle nekoliko godina, uz pomoć supruge Nade uspeo sam da rešim stambeno pitanje za svoju porodicu.”
