О једном неодуженом дугу
Још ниједна школа или библиотека до данас нису понеле име ове књижевнице, нити је осванула спомен-плоча, рецимо, на породичној кући у Јовановој 26
Пре десет година, 9. априла 2014, напустила нас је Светлана Велмар-Јанковић, једна од најцењенијих и истовремено најчитанијих српских књижевница, тек трећа жена академик, с мноштвом награђених дела, као и преводима на стране језике.
Рођена на Врачару, а одрасла на Дорћолу, својим опусом можда се и највише у историји српске књижевности одужила свом родном граду, Београду, а да јој то њен родни град до данас нити је признао, нити јој довољно (односно, нимало) уздарјем вратио. У почетак њеног винућа у српску књижевност (након врло строгог и дугогодишњег претходног књижевног самоусавршавања) сматра се њен „венац приповедака” Дорћол: називи улица (1981), овенчан Андрићевом наградом, књига у којој је Светлана Велмар-Јанковић на јединствен начин, из оригиналног угла, а кроз укрштај простора и времена, кроз старе дорћолске улице (које носе имена историјских личности Првог и Другог устанка), проговорила цизелираном реченицом о новијој српској историји и почетку стварања модерне српске државе. Десет година након појаве Дорћола следи споменути роман-прекретница у њеној каријери, Лагум, а потом настаје изузетно плодоносан низ жанровски различитих дела: од ремек-дела, романа Бездно (награђеног Ниновом наградом), драме Кнез Михаило, преко Књиге за Марка (за децу), поеме Светилник, до важног романа с почетка 21. века Нигдина, те сјајне аутобиографске прозе Прозраци 1, 2 и, нарочито, монументалног дела о Београду, Капија Балкана (2011). Аутобиографска проза Прозраци 2 остала је недовршена и само можемо жалити што у литераризованом облику нисмо дочекали да овај замишљени опус о сопственом животу у послератном времену Светлана Велмар-Јанковић доврши како је замислила.
Јавивши се као талентована књижевница веома рано, већ 1956. године, са 23 године, својим првим романом Ожиљак, који је представљао „авангардни искорак”, нарочито у књижевности коју пишу жене (заједно с тада такође веома запаженим романом Излет у небо такође младе Гроздане Олујић), по сведочењу Борислава Михаиловића Михиза, није добио престижну Нинову награду јер је, по њему, књижевница била „сувише млада” па би је то омело у даљем књижевном напредовању. Светлана Велмар-Јанковић је заиста након тога направила једну велику стваралачку паузу, од скоро четврт века, да би се појавила као истински зрео и изграђен, одмах класичан писац.
Исконски патриотизам
Када се сада сагледава опус ове књижевнице, управо њен рани роман Ожиљак представља зачетак њене животне, али и велике теме српске књижевности, а то је, сем трауматичног доживљаја Другог светског рата (као шестогодишњакиња је преживела немачко шестоаприлско бомбардовање Београда, односно рат као трауматичан доживљај уопште, као и поратна идеолошка страдања), пре свега, тематика пропасти грађанске класе, и то оних виших слојева, којима је Светлана Велмар-Јанковић и по мајчиној линији (деда Велислав Вуловић једно време градоначелник Београда, настањен у кући у Јовановој 26 на Дорћолу), и по очевој (књижевник и министар у Недићевој влади, Владимир Велмар-Јанковић) несумњиво припадала. Врло је инспиративно, стога, сагледавање процеса развоја ове теме у њеним кључним романима, насталим након овог првенца, а то су свакако Лагум и Нигдина, у којима се сликају припадници исте породице у две генерације (главна јунакиња Милица Павловић у Лагуму и њена деца, син и ћерка, већ средовечни људи, у Нигдини).
Док се у Лагуму кроз судбину Милице Павловић накнадно (након четрдесет година) проживљавају дани окупације и нарочито суров период за грађанску класу настао након ослобођења, а где тематски доминира у ствари прича о сваковрсној људској издаји (имајући и једног „скривеног” главног јунака – Саву Шумановића), роман Нигдина настаје у последњој и трагичној години 20. века – 1999, обележеној НАТО бомбардовањем Београда и Србије. Кроз децу Милице Павловић, у потпуно супротстављеним идеолошким оквирима (ћерка у потпуности приклоњена комунистичкој идеологији, професор универзитета, и син који је економски емигрирао у САД), васпоставља се и јединствена вертикала српске историјске свести, и то управо кроз њену елиту – грађанску класу којој јунаци припадају, а кроз сећања и на немачко, и на „савезничко” бомбардовање на Ускрс 1944, упоређено са НАТО бомбардовањем, са запитаношћу на каквим су то вредностима однеговани наши интелектуалци у последњих сто година, волећи Запад, који им на крају једног века овако узвраћа. У односу на Лагум, који је имао изузетан пријем и рецепцију чак и у иностранству, роман Нигдина Светлане Велмар-Јанковић, објављен у 2000, остао је некако прећутан, иако је тематски и вредносно комплементаран Лагуму и представља сумарну тачку велике књижевнице, стављену на једну велику тему српске књижевности (и историје), а коју смо назвали „грађанска трилогија Светлане Велмар-Јанковић”. Уз сјајну аутобиографску прозу Прозраци, Светлана Велмар-Јанковић на високолитераризован и естетизован начин обнавља лично сећање – од детињства до 1947. године, која се, уз наведена три романа могу назвати и својеврсном грађанском сагом Светлане Велмар-Јанковић, по обиму и квалитету јединственом романескном целином и приносом савременој српској књижевности.
Други велики део њеног опуса свакако представља историја Србије 19. века, срећно започета збирком приповедака Дорћол, затим настављена још неким причама из сличног дискурса (Врачар), романом Востаније, драмом Кнез Михаило, а свакако доврхуњена романом Бездно (1995), том сјајном мистификацијом, у којој је кнез Михаило, и по личном сведочењу књижевнице, њена омиљена историјска личност, „проговорио” у „сопственом дневнику”, у камерној спрези с још двоје главних јунака овог романа (кнегиња Јулија и дворски фотограф Анастас Јовановић). Ретко познавање историје, трагање за „зрнцем истине” по периодици 19. века, ставило је пред крај живота Светлану Велмар-Јанковић и пред готово немогућ задатак – исписати привлачну историју „приватног живота” њеног примарног и главног јунака у свим делима – родног града Београда, што је за седам година преданог рада и успела, назвавши ово своје претпоследње, монументално дело Капија Балкана. Из свега што је написала избија један здрави, исконски српски патриотизам, класе која се рађала, градила и изградила све оно најбоље што и ми данас баштинимо у Београду и Србији.
Религиозна осећања
У својој, готово непримећеној поезији, али и кроз секвенце својих романа (нарочито у Нигдини), Светлана Велмар-Јанковић се приближила и једном својеврсно молитвеном, светлосном религиозном осећању, свеопште благости и захвалности за све пружено и постигнуто у животу. И не само да је писала „за себе”, сопствена књижевна дела, већ се Светлана Велмар-Јанковић вишеструко одужила и својим великим књижевним претходницима, од којих је у различитим фазама истраживања, пуно научила. То су њени Савременици (1968), Уклетници (1993) и Сродници (2012), како се зову три њене врсне књиге есеја, у којима је темељним истраживањима и кроз високо естетизован начин из посебног угла осветлила њој значајна имена и појаве наше књижевности, видно обогативши нашу књижевну историју и есејистику. У последњој аутобиографској белешци забележила је да је „мир нашла уз другог супруга Жарка Рошуља”.
Управо стога, на десетогодишњицу одласка ове наше велике књижевнице, суочавамо се с парадоксом, споменутим на почетку текста – с невероватном равнодушношћу јавног мњења према лику и делу Светлане Велмар-Јанковић. Још ниједна школа или библиотека до данас нису понела име ове књижевнице, нити је осванула спомен-плоча, рецимо, на породичној кући у Јовановој 26, где је Светлана живела током окупације и после Другог светског рата. Да не говоримо о њеној бисти, која би свакако обогатила Мали Калемегдан. Нажалост, компликације око ауторских права осујетиле су добру идеју Српског књижевног друштва из Београда да се оснује награда „Светлана Велмар-Јанковић” за најбољу књигу приповедака у једној календарској години. Треба споменути и до сада добре и реализоване намере: Центар за наратолошке студије из Ниша организовао је 2022. веома успешан научни скуп о делу Светлане Велмар-Јанковић (али због финансијских перипетија, зборник још није угледао светло дана). Имамо и недавно први одбрањени докторат о Светлани Велмар-Јанковић, докторанткиње Јелене Милић из Ниша, што говори да се ствари покрећу и у добром смеру. За живота Светлане Велмар-Јанковић организована су два научна скупа: „Савремена српска проза у Трстенику” (1999) и у Библиотеци града Београда (2012). Наше пословично кратко памћење, ево, математичком прецизношћу понавља се и у случају једне од најцењенијих и најнаграђиванијих српских књижевница на прелазу два века, Светлане Велмар-Јанковић.
